Ovo nije obična kolumna o kraju godine

Pišem ovu kolumnu sa pogledom na novogodišnje osvetljenje, uz miris cimeta i kuvanog vina. Atmosfera je svetlucava i pretpraznično euforična, sa blagom dozom sete i nostalgije – pravi decembar. U takvoj postavci teško je pisati o bilo čemu drugom, osim o preseku godine koja se završava ili svim onim proslavama koje nas podsećaju da kalendaru polako ističe rok.

Početkom meseca sam prisustvovala jednoj takvoj proslavi na kojoj se povela debata koja me je naterala na razmišljanje – šta jednu godinu čini dobrom ili lošom i postoji li uopšte neki objektivan kriterijum po kojem možemo to da procenimo.

Navikli smo da godinu merimo po velikim stvarima – uspeh, pad, sreća, gubitak. Pa tako za godinu kažemo da je bila dobra ako su dominirale dobre stvari – neki veliki uspeh ili srećan događaj, nešto što se lako prepriča i lepo uklopi u Instagram feed. “Loša godina” je ona druga strana, ona u kojoj nam se učinilo da je negativno pretežno, da su nas okolnosti vodile više nego što smo imali kontolu, i da je sve nekako klizilo nizbrdo. I sve to deluje smisleno dok ne dođe decembar i dok ne pogledaš unazad širu sliku malo objektivnije.

Međutim, kraj 2025. mi je prvi put doneo presek koji ne mogu da spakujem u te dve jednostavne fioke. Kada bih slepo sledila crno-belu metodu kategorizacije i mehanički nizala događaje od januara do decembra, ova godina bi lagano završila na listi “loših”. Ali osećaj mi ove zime govori suprotno.

Verovatno zato što sam, uprkos prijatnostima i neprijatnostima koje su se ređale, završila na boljem mestu nego što sam bila na početku godine. I zato što se ispostavilo da je ono što je tada izgledalo kao neuspeh, zapravo radilo u moju korist ili u korist mog biznisa.

Saradnje koje su se raspale u trenutku kada mi je delovalo da mi to nikako ne treba, otvorile su prostor za ljude, projekte i klijente sa kojima je rad lakši, smisleniji i uspešniji. Odnosi koje sam predugo pokušavala da održim, a koji su odavno prestali da imaju svrhu, postali su jasne raskrsnice na kojma sam konačno skrenula tamo gde je odavno trebalo da idem. A na neprijatnosti koje su tada delovale dramatično, sada posmatram kao skupe, ali korisne lekcije.

Kada se sve sabere, ova godina u stvari i nije bila loša. Možda me topla svetlost lampica i figure Deda Mraza na svakom koraku čine optimistom, ali zato menjam ugao gledanja. Umesto da vrednujem godinu po tome kolike su bile neprijatnosti, vrednovaću je po tome gde su me te neprijatnosti dovele.

I zato ovoj godini neću davati epitete i etikete koje ništa ne znače. Umesto toga napraviću tri odvojena spiska: šta želim da zadržim,  čemu želim da zahvalim, iako mi je pravilo glavobolju i šta želim da otpustim.

Ovo poslednje je neprijatna realnost i neophodna istina – nije svaka prilika dobra, nije svaki klijent pravi, nije svaki odnos isplativ. Neki te iscrpljuju više nego što donose koristi, a neki zauzimaju prostor koji bi pripao boljima. Neki ti zamute procenu, pa izgleda kao da rasteš, a zapravo samo trčiš u mestu.

Ove godine sam, prvi put sistematski, u svom poslovanju napravila ono što bih nazvala strateškom selekcijom. Ispostavilo se da taj izbor pravi jasnu razliku između toga da vodiš svoj biznis i toga da biznis vodi tebe.

Zato poslovni presek godine, ne treba da se radi samo po liniji prihoda, rashoda i procenata rasta. Mnogo je važnije napraviti presek odnosa. Ko ti je trošio energiju, a ko ti je donosio ideje? Ko ti je otvarao vrata, a ko ti ih je zatvarao iza leđa? Takve stavke se ne vide u bilansu uspeha, ali u finalnom rezultatu se najviše osećaju.

Ove godine, u svom poslovnom preseku, imaću tri liste: šta ostaje jer donosi vrednost, šta odlazi jer mu je isteklo vreme i šta je, iako teško, doprinelo tome da naučim kako da vodim sebe, pa samim tim i posao.

I sada, dok nazdravljamo novoj godini, volim da mislim da će biti najbolja do sada. Ne zato što će sama po sebi biti spektakularna, nego zato što sam naučila da je bolje dočekam.