Pravila (ni)su tu da bi se kršila

Italijanska modna scena bila je u žiži javnosti i ovog leta, ali ne onako kako smo navikli kroz spektakularne revije Fashion Week-a ili lansiranje novih kolekcija. Luksuzni brendovi su nas ovog puta počastili ne baš tako luksuznim skandalima.

Loro Piana, simbol tihog luksuza (eng. quiet luxury) i jedan od najprestižnijih brendova u portfoliju LVMH konglomerata (Moët Hennessy Louis Vuitton), našao se pod sudskom upravom zbog ozbiljnih optužbi za eksploataciju radne snage i to u samom srcu modne Italije, u Milanu.

Da ironija bude veća, ovo nije usamljen slučaj. Poslednjih godina, čak četiri velika italijanska brenda, Dior, Armani, Valentino i Alviero Martini, suočila su se sa gotovo identičnim sankcijama i gotovo istim optužbama – izrabljivanje ilegalnih radnika sve zarad postizanja veće marže i bržeg profita.

U saopštenjima za javnost brendovi su, uključujući i Loro Piana, tvrdili da “nisu znali” prebacujući odgovornost na dobavljače i podizvođače.

Ali, ostavimo italijanskim sudijama da odgovore na pitanje da li ovakve kompanije zaista ne znaju kako nastaju njihovi proizvodi i koje propise krše, ili jednostavno pripadaju onoj vrsti aktera koji na svako “pravila postoje” dodaju “da bi se kršila”.

Zadržimo se na neznanju. Konkretnije, neznanju prava.

Jedno od osnovnih pravnih načela, koje datira još iz rimskog prava, glasi: “Neznanje prava škodi” ili Ignorantia iuris nocet. Ovo zvuči kao fraza iz udžbenika, reći ćete. I to je tačno, svaki brucoš na pravnom fakultetu je upoznat sa ovom rečenicom i pratiće ga do kraja studija.

Ali, to nije bez razloga. U praksi ova maksima znači da nas neznanje prava ne oslobađa odgovornosti.

Šta to, zapravo, znači? Ako je pravilo doneto, pretpostavka je da je svako imao priliku da se sa tim pravilom upozna. U suprotnom, ono ne bi imalo smisla.

Zamislite da pred sudijom za prekršaje, nakon što ste prošli kroz crveno svetlo kažete: “Nisam znao da crveno znači stani!”, i da vas sudija pusti kući uz osmeh. Ne zvuči realno, je l’ tako?

Da je drugačije, svi bismo se lako izvukli tvrdnjom „nisam znao“. Pitanje odgovornosti bi se pretvorilo u puku igru izbegavanja, a pravni poredak izgubio bi svoj smisao.

I sada se prirodno nameće pitanje: “Ali, kako sve da znam?”

Zaista ne možemo sve da znamo. Čak i najposvećeniji pravnici ne mogu poznavati svaki zakon, uredbu ili pravilnik. Niko ne očekuje od nas da znamo sve. Ali, očekuje se makar minimum znanja, osnovna pravila iz domena u kojem živimo i radimo.

Da bismo vozili auto, moramo znati samobraćajna pravila. Ako osnivamo biznis, moramo razumeti makar osnovna pravila poslovanja, poreske i ugovorne obaveze.

Za sve ostalo, postoje advokati.

U slučaju luksuznih brendova, jasno je da izgovor „nismo znali“ ne može opstati pred činjenicom da su oni ti koji stavljaju svoje ime, potpis i prestiž na gotov proizvod. Time preuzimaju i odgovornost za ceo proces.

U biznisu, više nego u životu, neznanje zakona je luksuz koji niko ne može sebi da priušti. Čak i kada angažujete druge, dobavljače, računovođe, pa i advokate, krajnja odgovornost ostaje vaša.

Rimski pravnici, od kojih smo nasledili maksime koje i danas koristimo, dobro su razumeli ovu logiku. Ignorantia iuris nocet nije strogoća radi strogoće, već princip koji omogućava da se društvo zasniva na poverenju u pravni poredak.

Alternativa bi bila da živimo u svetu u kojem pravila važe samo za one koji su ih pročitali, što je praktično nemoguće kontrolisati.

Uprava Diora ili Loro Piana, izgovor „nismo znali“ možda koristi kao deo PR strategije, pokušaj da se održi distanca i da se krivica prebaci na „nevidljive“ dobavljače. Ali, pravno posmatrano, to je priznanje nesavesnog poslovanja.

Rimski pravnici su davno utemeljili načelo ignorantia iuris nocet. Danas, vekovima kasnije, ono je jednako važno i za običnog čoveka i za luksuzni brend. Zakon polazi od pretpostavke da ako imate moć i resurse da poslujete na globalnom tržištu, imate i dužnost da znate kako poslujete. Ako ne znate, to je vaša krivica, a ne izgovor.

Da li pravila važe jednako za sve? Pa, i ne baš. Ali, to je tema za neke druge prilike, filozofske rasprave ili sudnicu. No, ono što, ipak, važi za sve, bez izuzetka, jeste znanje. Jer, ako znamo pravila igre, možemo da donosimo promišljene odluke, da znamo kako da se zaštitimo i gde su granice. A, ako ne znamo, igramo tuđu igru i onda gotovo sigurno gubimo.