Cena partnerstva

Poslovni partner, emotivni partner, koalicioni partner, plesni partner, sparing partner, strateški partner, „tihi“ partner (eng. silent partner), trgovinski partner. Razne su vrste partnerstava oko nas, praktično svi smo na neki način bili ili ćemo biti deo nekih partnerstava.

Partner je verovatno jedna od najinternacionalnijih reči. Kao i gotovo sve reči u ovom evropsko-kontinentalnom univerzumu reči, poreklo vuče od, gle čuda, jedne latinske reči („partitio“ – u prevodu: uzeti učešće, biti deo nečega). No, možda najbolja definicija reči „partner“ (makar za embrionalnu fazu partnerstava) je, ipak, data u novijoj istoriji, u okviru strofe jedne pesme, čiji umetnički dometi možda nisu na nivou latinske književnosti, ali je preciznost na nivou najsavremenijih lasera, a koja strofa kaže „isto od nule krećemo, ne znamo gde ćemo, a lakše je u dvoje“.

Na početku, većina partnerstava je otprilike tačno to. Od nule se kreće, uglavnom se ne zna gde se baš to krenulo, pa je pretpostavka da je lakše kad nam tom putu postoji saputnik. Hajde da ovim putem pokušamo da u fokus stavimo jednu vrstu partnerstva – poslovno partnerstvo (tj. još uže posmatrano, suvlasnički odnos u biznisu).

Suvlasnički odnos u biznisu je relativno uobičajen kod startap (tehnoloških, IT) kompanija. Razlozi za to su najmanje sledeći:

• Osnivačima je jasno da ne mogu u kratkom roku da postignu značajne rezultate, bez ljudi koji su motivisani da budu „za stolom“ kada se ostvare značajni rezultati (čitaj: kada dođe ozbiljan eksterni investitor ili kada dođe do uspešnog exita);

• Osnivači (tj. kompanije) na samim počecima uglavnom nemaju novca da plaćaju tržišne plate i u tom miksu potrebe za brzim rastom i kvalitetnim kadrom (videti prethodnu tačku) i nemanja značajnih sredstava za tržišne plate se rađaju partnerstva.

S druge strane, suvlasnički odnosi u biznisu su dosta ređa pojava u SME sektoru (mala i srednja preduzeća). Razlozi za to isto postoje, a ogledaju se uglavnom u tome što je veliki broj kompanija u SME sektoru započeo svoj životni ciklus bez ideja o brzom rastu i velikim rezultatima, uz minimalna sredstva (to mu dođe da se negde podrazumeva). Po principu „sam svoj gazda“ počeci su uglavnom bili skromni (zanatska radionica, mikroproizvodnja, trgovina), a razvoj i rast sa odloženim dejstvom. Retki su oni osnivači SME biznisa koji su, posle početnog preživljavanja biznisa, odlučili da im je za dalje poduhvate neophodan partner. Tu i tamo se pojave neki osnivači koji „puste“ u vlasništvo „fond privatnog kapitala“, ali to su oročena partnerstva koja se prave sa namerom da u jednom trenutku prestanu (na primer, zajednička prodaja celog biznisa strateškom partneru). Nije nepoznato u praksi i da ključni zaposleni postaju partneri, ali to je tek izazov svoje vrste.

Treća kategorija partnerstava (mimo startap ekosistema i SME sveta, dok njime vlada osnivač kompanije) je partnerstvo braće i sestara u porodičnim kompanijama, popularni slučajni partneri. Zašto slučajni? Pa, jednostavno, nisu jedni druge birali, a priroda ih čini potencijalnim poslovnim partnerima, suvlasnicima porodičnog biznisa.

U bilo kom obliku, partnerstvo se ne poklanja, već se kupuje, pri čemu cena često uopšte i nije u novcu i ne plaća se unapred, već na rate koje doduše dospevaju skoro svaki dan.

Koja je to nefinansijska cena, tj. šta je ono što čini partnerstva, a nije regulisano zakonom:

• Ćutanje: najviše možemo da naučimo dok slušamo partnera, kad pričamo ništa ne učimo;

• Strpljenje: da se sluša drugi, kad ni sebe ne možemo da slušamo;

• Popustljivost: ako je već toliko zapeo/la, neka bude sad po njegovom/njenom;

• Daj da bi dobio: daj puno, da bi mogao da se nadaš ičemu;

• Sreća: da imamo sreće da i partner nekad zna da (u)ćuti, da bude strpljiv, popustljiv i darežljiv.

Zakon o privrednim društvima je odličan zakon, daje puno ideja partnerima (ili potencijalnim partnerima) kako da urede svoje odnose, a istovremeno u važnim delovima uređivanja međusobnih odnosa ostavlja i veliku slobodu ugovaranja. Praktično, gotovo svaki spisak lepih želja partnera je moguće staviti u pravno obavezujući dokument (bilo da je to osnivački akt ili ugovor članova, u narodu poznatiji kao shareholders’ agreement).

No, koliko god zakon bio odličan, nije svemoćan, pogotovo kad postoji nešto kao što je partnerstvo, koje nije transakcioni (trenutni) odnos, već treba da u sebi ima elemente trajnosti. Svi koji smo makar nekad prisustvovali sklapanju braka, kao vidom formalizacije emotivnog partnerstva, znamo za rečenicu koju čita matičar: „Brak se uređuje zakonom samo onda kad ne može drugačije. Zbog toga ne dozvolite da vam zakon uređuje brak. Uredite ga sami, lepše i humanije.“ Nije to mnogo različitije ni kod poslovnih partnerstava, samo što kod sklapanja poslovnih partnerstava nema matičara da poslovne partnere podseti na nesavršenost zakona. A ni zakon ne pominje nefinansijsku cenu, tj. sve ono što čini partnerstvo. To moramo da naučimo sami.

Pravnik u meni teško može bez definicija i zaključaka, pa koristim ovu priliku da lišen bilo kakve formalne odgovornosti zaključim da je partnerstvo, između ostalog, i kada imate priliku da donesete odluku kao da se drugi ništa ne pitaju, a razmišljate o tome šta da odlučite kao da se vi ništa ne pitate. Taj zaključak o partnerstvu sam negde već napisao, ali neka ostane i ovde, kao refren.

Srećno partnerstvo, svima koji (ga) slave!