Dozvolite da primetim

Prva javna ličnost kojoj sam prišao da nešto „primetim“ je bio košarkaški trener Vlade Đurović. To se dogodilo na beogradskom aerodromu polovinom 80-ih godina prošlog veka. Negde tih godina sam na parkingu hotela „Sunce“ u Sokobanji prišao i Milovanu Iliću Minimaksu i primetio da smo imenjaci. Ime Milovan nije neobično, ali nije ni često, pa mi je uvek (bilo) milo kad sretnem nekog Milovana – kao da smo familija.

Od tog perioda kreće moja istorija povremenog primećivanja. Nisu ta primećivanja česta. Prođu i godine da ništa ne primetim, ali se trudim da se obratim ljudima sa nekim razlogom, kad postoji neka tačka vezivanja (npr. zajednički prijatelji) ili kada mi je jednostavno stalo. Nikada me nisu zanimali autogrami, niti fotografije, već samo, eto, da nešto kažem toj osobi – uglavnom da pohvalim ili da se zahvalim, ne samo u svoje ime, već i u ime meni dragih ljudi.

Poslednji kome sam se zahvalio je bio glumac Ivan Bosiljčić. Ispostavilo se da nam isti frizer „radi o glavi“, pa mi je susret u frizerskom salonu bila zgodna prilika da mu se zahvalim na jednoj njegovoj muzičko-poetskoj večeri na zemunskom Gardošu održanoj leta 2023. godine. Moja mama se tada provela sjajno, što je bio sasvim dovoljan razlog da se i ja osećam sjajno. Pre tog prepada u frizerskom salonu sećam se i prepada od pre nekoliko godina kada sam sa jednim prijateljom dangubio u nekom neuglednom dorćolskom kafiću, a par stolova od nas je sedeo reditelj Goran Marković. Taj prijatelj je najveći fan filma „Majstori, majstori“ (scenario i režija: Goran Marković) koga poznajem, ali nema ovaj moj feler da prilazi ljudima, pa sam uskočio i upoznao ih, zahvalismo se reditelju na remek-delu, bilo je i reditelju drago – osmeh ga je odao.

Na mojoj (ne velikoj, ali meni pamtljivoj) listi prepada posebno mesto zauzima jedna situacija iz perioda mog višemesečnog boravka u SKC-u (civilno služenje vojnog roka). To je bio period neposredno pre polaganja pravosudnog ispita i postajanja advokatom, period koji pamtim po lepljenju plakata i montiranju bina za koncerte, kao i po privilegiji da prisustvujem svima mogućim sadržajima koji su se održavali u to vreme u SKC-u. Tako sam i završio na koncertu Laibacha, a na balkonu SKC-a sam koncert slušao neposredno pored jednog poznatog rock kritičara (prim. aut. ime poznato autoru). U to vreme sam voleo da pročitam ono što je taj kritičar pisao, ali me je malo nerviralo što je nekako o svima pisao sve najbolje (ili se tako meni činilo). Ja sve čekam kad će nekog da okrpi, a on sve redom hvali. Pomislio sam da, kad već eto stojimo tu jedan pored drugog, možda je pravi trenutak da nešto primetim (da ne kažem, da mu prigovorim). Koncerta Laibacha se sećam kao kroz maglu, ali se jako dobro sećam kada mi je rock kritičar ljubazno odgovorio da razume moju primedbu, ali da mu se čini da malo ljudi stvarno stvara muziku, malo ljudi sluša muzika, i da mu je nekako žao da taj prostor koristi za negativnu kritiku. Pošteno! Svideo mi se taj rezon, čak mi se čini da tokom vremena usvajam taj pristup kao opšti princip u sagledavanju ljudi i pojava.

Nisam neki rock ekspert, imao sam svetle trenutke i sjajne koncerte na kojima sam bio (od YU Grupe u nekom memljivom podrumskom klubu u Zrenjaninu, koji je kasnije pretvoren u striptiz bar, do Lennyja Kravitza na plaži Jaz kod Budve), ali sam nekako češće završavao u kafanama nego na rock koncertima, no to me nije sprečilo da nedavno kupim „Ex YU rock enciklopediju“ (peto, dopunjeno izdanje) autora Petra Janjatovića. Posebna simbolika je bila u tome što sam knjigu kupio u jednoj old school knjižari, samo par stotina metara udaljenoj od mesta gde je Bora Đorđević kao srednjoškolac održao svoju prvu svirku na kojoj je, po sopstvenom priznanju, bilo prodato 7 karata, pa sam s toga enciklopediju krenuo da čitam preskačući slovo „A“. Upravo je u tome lepota enciklopedija – ne moraju da se čitaju redom, već onako na preskok, kad ti šta padne na pamet, a nekad je dovoljno i samo par minuta vremena, pa da se čitanjem, ipak, nešto postigne.

Zanimljivo je da posedovanje i čitanje enciklopedija u našim krajevima (ili kako to Petar Janjatović geografski precizno, jednostavno i meni blisko zove „Ex YU“) ima tradiciju i rasprostranjenu primenu još od jedne vrste enciklopedije, tj. izdanja knjige „1000 zašto, 1000 zato“ i vremena davnih 80-ih, gde je većina kuća imala to kultne izdanje. Prihvatam da ostane večita misterija da li је glad za znanjem doprinela da „1000 zašto, 1000 zato“ bude toliko popularno izdanje ili su popularnosti doprineli oni veliki plakari u dnevnim sobama (gde se pakovala garderoba četvoročlane porodice) koje je trebalo popuniti i nekim knjigama, pa su vešti trgovački putnici, uz podršku sindikata, prodajući Andrića i Ćopića „na metar“, uspeli većini domaćinstava da prodaju i „1000 zašto, 1000 zato“.

Pošteno govoreći, nisam siguran da ću „Ex YU rock enciklopediju“ pročitati od korica do korica, ali ovih dana baš uživam i divim se autoru koji je posvećeno i kroz decenije skupio toliko materijala i sačuvao ga od zaborava (znao sam da ova patetična floskula mora da ima neko mesto gde joj je upotreba adekvatna). Jedno je imati talenta, a drugo je napraviti izbor i istrajati u tome da se taj talenat stavi u funkciju. Gotovo sam siguran da bilo kakav komercijalni efekat pomenutog izdanja ne može da bude adekvatna komercijalna kompenzacija za decenije provedene u pripremi materijala, ali isto tako se nadam da je autor ostvario ličnu satisfakciju koja nema cenu.

Kada bismo svi uspeli da nađemo ličnu satisfakciju u svakodnevnom radu, lakše bismo prihvatali situacije u kojima nekada nedostaje komercijalnih dobitaka (eto, ako smem i to da primetim!).

Nadam se da će biti prilike da nekada sretnem autora i da mu se lično zahvalim. Nikakve primedbe neću imati, osim što ću kratak razgovor početi sa: „Dozvolite da primetim… da par bendova ipak nedostaje“, (to će možda biti prilika za šesto, dopunjeno izdanje).