Originalna autentičnost

Originalnost je sigurno precenjena, autentičnost je možda potcenjena.

Dugo traje istorija čovečanstva, veliki je Svet. U isto vreme, verovatno desetine miliona ljudi nešto razmišljaju, prave planove, imaju ideje. Verovatnoća da je ideja koju imamo toliko jedinstvena, unikatna, originalna gotovo se graniči sa nemogućim, čak i ako uzmemo u obzir neuporedivo užu geografsku odrednicu od celog Sveta (npr. sektor ili industrija u kojoj se nalazimo, u državi u kojoj živimo i radimo). Na kraju dana, i ideje koje nam se javljaju su po pravilu vezane za nešto postojeće, za neku situaciju, problem, okolnost kojom se već neko pre nas bavio ili koja sama po sebi postoji i koja nas podstiče da o nečemu razmišljamo i imamo planove, ideje.

Kada slušamo izuzetno uspešno preduzetnike, jako retko ćemo čuti da oni insistiraju na originalnosti kao nečemu što je opredelilo njihov uspeh ili kao nešto što je uslov bez koga se ne može. S druge strane, neretko ćemo slušati šta su nečiji planovi i ideje što ne znači da će nam biti obelodanjen svaki detalj tog plana ili ideje, ali to je već posebna tema koja se zove realizacija.

U današnjem Svetu zaista je teško biti originalan, a opet nekako ta reč i dalje sugeriše da postoji neka komparativna prednost, da se razmišlja na jedinstven način i da, stoga, na bazi te originalnost može i na kratak i na dug rok da se prave dobri rezultati, uspesi. Mnogo puta sam čuo pitanje „da li mogu da zaštitim ideju“, „da li mogu da zaštitim koncept“, i slično. Čak i kada je [pravna] zaštita teoretski moguća, to po pravilu nije dovoljno da bude ni blizu garanta bilo kakvog uspeha. Uostalom, ni tehnička dostignuća otelotvorena u patentima ne uživaju beskonačnu dugu zaštitu, a poznati su slučajevi kada i neka dostignuća koja imaju elemente originalnosti i mogućnosti patentne zaštite budu stavljene u etar i slobodan pristup bilo kome koga konkretna tema zanima.

Da ne bude zabune, ovde ne pričam o tome da je [pravna] zaštita nemoguća ili da je, daleko bilo, ne treba poštovati kada postoji. Pričam o tome da ne trebamo da se bojimo neoriginalnosti, i da je moguće biti neoriginalan, a istovremeno ne biti falsifikator. Pogotovo kada pričamo o poslovnim i profesionalnim idejama, u najširem smislu.

Sve češće srećem ljudi koji su „umorni od svog posla“. Nije to fizički umor, već češće monotonija iz kategorije „već viđeno“. I ja sam bio jedan od njih (a verovatno ću ponovo i biti, takvi osećaju se događaju ciklično). To je malo i generacijska stvar, ali i prirodna ljudska potreba da se ne zaključamo u jednoj poziciji, na jednom poslu, za ceo život. Dosadi to čoveku, umori se. Načini rešavanja takvog umora su brojni, ređe je to samo kratkotrajni odmor ili dugotrajni odmor (eng. sabbatical) koji je prilično (ne samo finansijski) skupa odluka, a češće ljudi razmišljaju da promene posao, poslodavca, pa i profesiju u kojoj su godinama. Neki ovaj poslednji naum (promena profesije, i potpuni zaokret) i sprovedu u praksi. Meni to deluje ekstremno, ali ljudi se bave i ekstremnim sportovima i to je u redu, iako nije „moja šolja čaja“. Ja sam malo konzervativniji (nekako bolje zvuči nego plašljiviji ili manje hrabar).

No, ono što mi je blisko i o čemu volim da razgovaram su modifikacije ili oplemenjivanje poslova (profesija) u kojima se nalazi onaj ko je „umoran od posla“. Te modifikacije i oplemenjivanje su vrlo često vezane za neku novu ideju koju imamo i čijoj bismo se realizaciji prepustili, ali šta ćemo ako ideja nije originalna – da li je u tom slučaju vredna truda?

Nedavno sam pričao sa jednim kolegom, koji je na početku puta modifikacije svoje osnovne prakse u kojoj je dokazan i dobar. Iako mi se činilo da je on negde želeo da se oduševim njegovom idejom i originalnošću, pokušao sam da stvar okrenem u nekom drugom pravcu – a to je autentičnost. Možda grešim, ali dok do originalnosti možemo da dolazimo metodom eliminacije („ovo postoji, neću to da radim, hoću da bude originalan“) do autentičnosti se teže (ili ređe) dolazi misaonim procesom, metodom eliminacije ili teranjem sebe da se bude autentičnim. Autentičnost su i greške (makar bile slovne), ali pre svega spremnost da se nešto u šta jako verujemo i do čega nam je stalo radi na svoj način, kakav god da je. Taj način će se menjati, modifikovati, prilagođavati, ali kad u sebi sadrži duh onoga ko kreira priču, a kreator je spreman da traje i da ne odustaje, jer veruje da radi pravu stvar, verovatnoća da će stvar uspeti se eksponencijalno povećava.

A šta je to uspeh? Nemam pojma. Za nekog je to novac, za nekog je to priznanje, za nekog je to neka zaostavština, neki trag u svojoj profesiji, vremenu, okruženju, za nekoga sve to (ili većina toga) po malo. To neka svako odredi za sebe i, uz posvećen rad, originalna autentičnost neće ostati neopažena, a verovatno će nestati (a izvestno će se umanjiti) „umor od posla“.