Kolumne Milovan Zvijer

Reči lete, napisano ostaje

„Reči lete, napisano ostaje“ (lat. Verba volant, scripta manent) je jedna od onih latinskih izreka koja ponekad u sebi krije pasivnu agresiju, jer (zavisno od konteksta) na indirektan način može da znači „Pusti priču“. Istovremeno, ta izreka može da bude i zaista dobronamerna opomena da neke reči i misli (koliko god možda bile zanimljive i važne), ako nisu zapisane, mogu da „odlete niz vetar“. Takvih „letećih reči“ je sigurno neuporedivo više od onih zapisanih.

Ne mogu da kažem da volim da pišem, teška je to rabota. Makar meni.

Prvi tekst koji sam napisao (a da je imao neki javni domašaj) je bila, u stvari, pesma. Naime, u mom VI razredu osnovne škole neko je došao na ideju da bismo svi trebali da napišemo pesmu. To je bio domaći zadatak iz srpskog jezika, koga sam se setio u nedelju popodne, vraćajući se sa košarkaše utakmice pionira (ili kadeta) KK Proleter vs. KK Tašmajdan. I tako, u šaragama autobusa, umoran od utakmice, negde između Čente i Perleza, palo mi je na pamet par rima koje sam zapamtio i brže-bolje zapisao kada sam stigao kući.

Bilo mi je bitno da sam uradio domaći zadatak, ne razmišljajući mnogo o domašaju tih par strofa. Na moje čuđenje (a pogotovo na čuđenje naše nastavnice srpskog jezika), ali na oduševljenje mojih drugara iz razreda, ispostavilo se da je ta moja pesma pobedila na nekom internom takmičenju („Zbornica je tako odlučila“), te sam predstavljao moju osnovnu školu na međuškolskom takmičenju. Ne sećam se kako sam se tu proveo, znam samo da nisam pobedio. To bi već bilo previše, iako je godina bila 1992, a pesma antiratna, što joj je omogućilo da (tada) bude, nažalost, aktuelna.

Nakon tog kratkog, i silom prilika i sticajem čudnih okolnosti delimično uspešnog poduhvata, nikad mi nije palo da napišem pesmu, jer je ni tada ne bih napisao da nisam morao. Kasnije sam samo pisao na obavezne teme (bez lirskih elemenata), tj. ono što striktno ima veze sa školovanjem i kasnije advokaturom (ah, ti podnesci!), ali to se ne računa.

Pre nekih pet ili šest godina, Boris Vukić (moj verni saborac na temu porodičnih kompanija) me je hrabrio da bih ponekad trebao da napišem po neki tekst na temu onoga što srećemo kroz praktičan rad i komunikaciju sa porodičnim kompanijama. Poslušao sam ga. Boris, inače, ima tu moć „ohrabrivanja“, tako da nisam jedini koga je uspeo da privoli da napiše po koji tekst na temu porodičnih kompanija, a on, kao neka vrsta urednika, nalazio je načina da ti tekstovi ugledaju svetlost dana najčešće kroz jedan newsletter i kroz ASEE Magazin.

Često ćemo naći savete psihologa da vođenje dnevnika može da ima terapeutsko dejstvo, tj. da zapisi o nečemu što nam se dogodilo ili događa mogu da dovedu do ublažavanja posledica stresa i da doprinose tzv. samospoznaji. Pisanje tekstova o porodičnim kompanijama sam doživeo i na taj način, kao neku vrstu obaveze koja ima višestruka dejstva i gde se nadam da nekome ko to bude čitao možda bude zanimljivo, ali istovremeno i meni treba da pomogne da sistematizujem ono što viđam u neku vrstu dnevnika i smislenu celinu. Makar sam se trudio da bude smislena.

Proletos razgovaram sa Borisom i saopštava mi vest da „štampamo knjigu“. Ispostavilo se da smo Boris, nekoliko saradnika i ja prethodnih godina napisali dovoljan broj tekstova da bi od istih mogla da se napravi knjiga, tj. Zbornik (radova). Možda bi tekstovi ostali rasuti po raznim brojevima ASEE Magazina, da ovog septembra kompanija Adizes (koja i izdaje ASEE Magazin) nije obeležavala 30 godina poslovanja u regionu. To je bio neposredni povod da se „štampa knjiga“ kao jedan od prigodnih poklona za preko 500 gostiju, preduzetnika iz celog regiona. Evo već ovih dana dobijam pozive; neki se prepoznaju u napisanim tekstovima, neki prepoznaju neke druge, a ima i onih koji primećuju da se pročitali, tj. naučili nešto novo.

O onoj pesmi koju sam napisao u osnovnoj školi i o kojoj se zbornica pozitivno izrazila ne postoji pisani trag (mada je se sećam, mogao bih da je izrecitujem). O tekstovima koje smo Boris, saradnici i ja pisali poslednjih godina postoji zbornik, čiji deo uvoda ovim putem citiram:

Verujemo da će ovaj zbornik, onima koje tema generacijske tranzicije u porodičnim kompanijama zanima, biti od koristi, te da će ostati kao pisani trag i podsetnik za autore na godine intenzivne saradnje i međusobne podrške u nalaženju prostora i načina da ova tema dobije na punom značaju i vidljivosti.

Pisanje nije uvek lako, ali je zato lepo… pogotovo kad se završi. Verujte na reč, ili još bolje – napišite nešto!

Dopao Vam se tekst?
Podelite ga sa prijateljima!

Autor

Specijalizovan za pružanje pravnog savetovanja u M&A transakcijama (tj. postupcima kupovine i prodaje kompanija, raznih vrsta reorganizacije i restrukturiranja i statusnih promena) i drugim postupcima prenosa poslovanja, sa posebnim akcentom i iskustvom u postupcima tranzicije u vlasništvu i upravljanju u porodičnim kompanijama.

Više o Milovanu