Norma, target i život između…

Nekada norma, danas target… terminologija se menja, ali ono što stoji iza nje, očekivanje da damo više — ostaje isto. Negde između, u tom prostoru svakodnevice, ispod brojeva, između tabela i procenata, nalazi se ono što nas pokreće: motivacija.

U eri interneta biznis proroka i gurua, hiljadu puta prežvakana tema, svakodnevno reciklirana u komunikaciji, kamen temeljac svake propagande i agende, a u stvari jedini suštinski ljudski element našeg učinka — jedini način da ostanemo svoji, verni sebi i smislu onoga što radimo.

Upravo ona pravi razliku između dnevne rutine i strasti, između očekivane obaveze i smisla koji pronalazimo oko nas, stvarajući dane u kojima zaista dajemo sve od sebe, ne samo na poslu, već i van njega. Motivacija je i dalje jedini softver koji se ne može automatizovati.

Kada su KPI-jevi bili ljudi iz smene

Kao neko od 50+, često hvatam svoj analogni deo mozga koji je, valjda u neraskidivoj vezi sa mojom krštenicom, i dalje sklon da pravi paralele sa nekim ranijim vremenima i ispričanim pričama. Stekao sam utisak da, iako je postojala norma, ona nije bila hladna brojka na tabli. Bila je to zajednička obaveza, tiho obećanje da će svako dati svoj doprinos.

Završiti posao značilo je uraditi ga pošteno, s merom i ponosom. Nije bilo dashboarda, ali je bilo pogleda, rečenica i onog kratkog “svaka čast” koje je vredelo više od bilo kog bonusa. Kada je neko „prebacio normu“, to se nije slavilo u brojkama, već u poverenju koje se sticalo kod drugih. I uvek bi se u sećanjima tih ljudi čulo isto: bilo je teško, ali je bilo i pesme, šale i solidarnosti. Teški zadaci su postajali lakši jer su ih ljudi delili — zajedno. Možda tada nije bilo današnjih uslova, komoditeta kojima nas poslodavci obasipaju da bismo pregrmeli još jedan dan gledanja u Excel tabele, ali je atmosfera bila drugačija. Bio je to više kolektiv nego sistem, više čovek nego proces. Danas bismo rekli da je to bio KPI sa dušom.

Norma mora da se ispuni, target mora da se achieve-uje

Engleski pravi razliku, ali znoj je ostao isti. Isto je i onaj egzistencijalni grč u stomaku — bilo da norma nije ispunjena ili da target nije achieve-ovan. Skloni smo da, u susretu generacija, veličamo svoje: neko tvrdi da je bilo lakše kad je pismo putovalo osam dana nego kada mail stiže u sekundi, a kada je čuveni Pelikanov kreč za greške “vadio fleke” bez večnog digitalnog traga. Skloni smo i da nipodaštavamo napore onih kojima “kompjuter završi 80% posla”. Stariji su nekada imali mašinu i normu, mlađi danas imaju CRM i target. Razlike postoje, ali ne i u naporu koji ulažemo. Svako vreme pronađe svoju verziju norme i očekivanja — da od nas traži disciplinu, ali i da budi takmičarski duh.

Smenjuju se alati i jezici, ali osećaj pritiska ostaje isti. Bilo da vodimo timove, porodični biznis ili pokušavamo da držimo korak sa sopstvenim očekivanjima, svako od nas ima neku svoju normu i neki svoj target. A kako se tržište menja i raste, menjaju se i targeti koji često mogu da budu izazovni i previsoki.

I onda dođe taj trenutak… novi kvartal, nova cifra. U kancelariji — rolerkoster emocija.

Target izgleda kao da ga je neko greškom pomešao sa godišnjim planom, a svako reaguje u svom stilu: neko ne veruje šta je video i pročitao, neko paniku menja za šalu, neko samo ćuti. I tu počinje ono pravo pitanje: kako motivisati tim kada i grafikoni deluju kao planinarenje bez opreme?

Motivacija počinje tonom glasa

Tada lider postaje ono što mu ime daje za pravo — vođa. Lider ne pravda cilj, on mu daje smisao. Budi iskru motivacije u svakome ponaosob.

Kroz više od dvadeset godina, koliko vodim timove, naučio sam da se motivacija ne gradi generičkim govorima, praznim floskulama i lažnim obećanjima, već poverenjem i malim koracima. Lidere često hvata iskušenje da odmah “podižu moral”, ali pravi posao je dublji — graditi čoveka dok gradiš tim.

Biram da vodim ljude stepenik po stepenik: da steknu realan osećaj svog postignutog uspeha, da dobiju priznanje od kolega iz tima, da kroz taj trenutak potvrde sebe. Kada dođe novi, veći target, oni ga ne vide kao pretnju, već kao poznatu stazu. U takvom okruženju samopouzdanje postaje navika, a granice se pomeraju bez pritiska. Taj pristup uzima više vremena na početku, ali dugoročno donosi rezultate — ne one kratke i brze, već stabilne i ljudske. Korekcija targeta najlakši je način da se privremeno ublaži stres, ali i najbrži da se izgubi motivacija.

Lider koji zna da poveže cilj i smisao, i da probudi tu individualnu motivaciju u svakom članu tima, gradi tim koji se ne boji visine — ni sa opremom, ni bez nje. Jer svako zna da će imati oslonac na koji može da se osloni i ruku koja će ga povući dalje kad pomisli da više ne može.

Motivacija sa hiljadu lica i mikrosvet onog “zašto”

Negde gde se susreću brojevi i ljudi, gde se na imaginarnom planinskom vrhu targeta svaki put ukazuje novi, viši — tu počinje priča o motivaciji. Ne reagujemo svi isto na pritisak.
Nekoga pokreće izazov, nekoga rok, nekoga kafa i dobra šala u pravo vreme. Neko se motiviše kada mu kažu da to teško može postići, neko kada mu daju slobodu da odluči kako će. Tu su i pohvala, podrška, tim, finansijska nagrada, napredak i, naravno, dobri stari inat. Motivacija ima hiljadu lica, i nijedno nije pogrešno, sve dok nas makar jedno od njih svakog jutra izvuče iz kreveta i vrati u igru.

I ono što ostaje između

Možda je to ono što bismo mogli da naučimo od sedamdesetih — da lični razvoj ne dolazi samo iz kurseva i ostvarenih bonusa, već i iz načina na koji se odnosimo prema poslu, ljudima i smislu koji iz toga crpimo. Ne pokušavam da oživim prošlost, već da prevedem njene vrednosti na jezik današnjih generacija — dajući smisao, gradeći solidarnost unutar tima i ponos koji zajedno, iz nekadašnje norme, mogu postati deo današnjeg targeta. Na kraju dana, svi ti procenti, KPI-jevi i prezentacije ostaju u retrovizoru.

Ono što ne ostaje su ljudi koji su zajedno prolazili kroz sve to — koji su jedni drugima čuvali razum i delili neizvesnost kada je trebalo završiti kvartal. Targeti rastu, tabele se menjaju, ali ono što pokreće ljude ostaje isto: osećaj da to što rade ima smisla i da u toj igri nisu sami. Kada razumemo zašto nešto radimo i kako do toga možemo doći, čak i visoki ciljevi deluju dostižno — jer imaju smisao. I tu negde leži razlika koju današnji Excel teško može da prikaže: rezultat koji se meri pripadnošću, ne procentom. A ono što nas drži nije ni jedno ni drugo, nego osećaj da iza svake cifre stoji čovek.

I dok Excel računa ko je prešao 100%, ja biram da motivaciju tražim u nečemu drugom — u priči sa kolegama, u ponedeljku jer znam da me tamo čeka ekipa sa kojom mogu i da padnem i da se nasmejem, u osećaju da sam deo tima koji ima dušu.

To je ona vrsta timskog duha koju ne možemo uneti u Power BI grafikon, jer u svetu KPI-jeva i grafikona, jedina prava metrika uspeha i dalje je — čovek.