Metar moga sela Amerika cela

U jeku krize srednjih godina, odlučio sam da napustim IT i sreću potražim u nečem neverovatno sličnom. Posvetio sam se poslastičarstvu i otvorio zanatsku radnju za proizvodnju čokoladnih pralina i ‘modernih’ kolača. Nije za**bancija.

Dočekala me je na vrhu LinkedIn feeda ova objava. Kraćom internet forenzikom utvrdim da je radio više godina u prestižnoj firmi, dobra pozicija. Ali, i čokoladne praline mu baš dobro izgledaju. Malo me štrecne što smo generacija, a on priča o krizi srednjih godina. Popijem čašu mlake vode s malo limuna (u skladu sa godinama) i nastavim dalje čitanje…

Objava o promeni pozicije iz Senior Product Manager u Owner & Pastry Chef izazvala je lavinu pozitivnih komentara i podrške, ali i otkrivanje sličnih iskustava – jedan kolega koji se iz IT-ja preselio u poštare, drugi koji razmišlja da se vrati stolarstvu, ljubavi iz detinjstva. Oni koji bi prokomentarisali negativno nemaju LinkedIn ili su shvatili da nije cool oglašavati se na taj način.

Ova priča me je vratila šest godina unazad, kada sam zahvljujući preporuci za ukusne cimet rolnice upoznala Bankara – visokoobrazovanog finansijskog stručnjaka koji je, karijeru u bankarstvu na visokim pozicijama u Moskvi, odlučio da zameni za malo ugostiteljski biznis u Beogradu. Završio je prestižni ekonomski fakultet, ali je svoje srce i ruke posvetio – ukusnim zalogajima.

Stvarni izazovi romantične ideje

Još pre Kovid-19 pandemije se ovaj trend stidljivo promanjao, a u poslednjih pet godina sve je uočljivije: visokoobrazovani profesionalci napuštaju sigurnost korporativnog sveta i okreću se zanatima i manuelnom radu.

Prelazak iz korporacije u zanat ima mnogo sličnosti sa sve popularnijom idejom preseljenja iz grada na selo (manje mesto). Ljudi često imaju romantičnu predstavu o životu u ruralu i izjednačavaju ga sa suživotom s prirodom, ali stvarnost je značajno drugačija od povremenog odlaska u instagramičnu rentiranu kućicu s dvorištem koje neko drugi održva.

Isto tako… Kada posmatrate fotografije savršeno oblikovanih peciva na društvenim mrežama, retko vidite ono što im prethodi – ustajanje u tri ujutru, fizički napor, znojave sate u vrućoj brašnjavoj kuhinji, stalne izazove sa dobavljačima i pravne regulative koje morate da ispunite. Na sve to dodajmo još začuđujuće poglede okoline, podsmešljiva pitanja na familijarnim okupljanjima…

Interesantno mi je bilo da su me ljudi podsećali gde sam sve bio i šta sam završio. Kao da sam udario glavom o stepenik, pa sada mesim kolače. Kao da se ne sećam šta sam pre ovoga radio.

– ispričao mi je Bankar.

Kada iz velikog sistema postanete solo preduzetnik (što je čest scenario), čak i kada utišate spoljne glasove, ostaje jedan koji vas uvek prati – vaš sopstveni. A on od prenatrpanosti poslom i nadljudskim pokušajima da drži sve pod kontrolom, nekada nema snage da se prešalta na drugačije jedinice merenja postignuća, da se priseti “nominalne vrednosti akcije”… I, šta onda? Naručite za svoju dušu pesmu u kafani i osokolite se stihovima Miroslava Ilića “ali metar moga sela Amerika cela”, pa sutra opet zasucite rukave. Ne znam da li će vas utešiti ili razočarati, ali činjenica je da ovaj osećaj nije vaš ekskluzivitet.

„Trebalo mi je mnogo rada na sebi da bih se ‘odlepio od prethodnog ja’ i bio potpuno fokusiran na ono čime se trenutno bavim„, priznao je Bankar. Potvrdili su mi i mnogi drugi preduzetnici sa kojima sam pričala o karijernoj tranziciji, mojoj omiljenoj temi.

Disciplina umesto inspiracije

Disciplina je ključna reč – najčešće dodaju. Volim to da prevedem u “istrajnost i u danima kada ne ide sve po planu”. Nije u pitanju kratkotrajna inspiracija ili romantični zanos, već duboko razumevanje da je za sticanje veština u novom zanatu potrebno vreme i posvećen rad. Da je biznisu potrebno vreme da se razvije.

Da bi neko vodio ugostiteljski objekat, mora da ima iskustvo šta se dešava u kuhinji. Zacrtao sam da ću 3.000 sati da provedem u lokalu.

– objasnio mi je Bankar svoju metodologiju pozajmljenu iz sporta.

To je otprilike količina vremena koja mi je bila potrebna kada sam želeo da nešto osvojim na nekom osnovnom nivou. Dajte mu šansu da uspe. Ne postoje garancije.

Kada romantika susretne realnost

Često umeju da nas ponesu uspešne priče, koje čujemo u petoj ili desetoj godini njihovog razvoja, pa smetnemo s uma da su, pored strasti potrebna i poslovna znanja, kapital, i spremnost da se u potpunosti posvetiš novom početku, da proživiš i preživiš sva četiri godišnja doba u tom poslu. Moj sagovornik je imao sreću da je već posedovao znanja iz ekonomije i menadžmenta, a veštine u kulinarstvu sticao je dugo – najpre iz hobija je pohađao brojne kurseve i vežbao je pripremajući hranu prijateljima.

Ipak, njegova priča ima epilog koji ne viđamo često na inspirativnim LinkedIn objavama. Zato želim da je podelim sa vama, da znate da ni ovo nije ekskluzivitet.

Nakon nekoliko godina posvećenog rada i pivotiranja, došla je Kovid-19 pandemija koja je snažno pogodila ugostiteljstvo. Uprkos trudu i početnom uspehu, okolnosti su ga vratile u svet bankarstva.

Da li je prvi put pao s konja na magarca ili je sada pao s konja na magarca?

Ivo Andrić bi verovatno na ovo odgovorio:

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, ma kako teško ono bilo.

Ja bih rekla: Nije i nije. Nijedna karijerna putanja nije propisana ili zauvek zacementirana. Čak i kada se nešto ne razvije onako kako smo zamišljali, znanja i iskustva koja smo stekli postaju deo našeg profesionalnog identiteta i nose vrednost koju niko ne može oduzeti. Probao je. Ne znaš dok ne probaš i daš sve od sebe. Život je more.