Hej, vidim te. A ti mene?

Priča mi prijatelj ushićeno kako je dobio od klijenta povratnu informaciju o svojoj poslovnoj i ličnoj filozofiji koju pokazuje u odnosu prema proizvodu i ljudima. Negov klijent je mnogo stariji kolega, dugo u industriji i vodi uspešan tim. Projekat je međunarodni i standardi su visoki.

Komentar se poklapao 101% sa onim kako u sebi posmatra svet.

Iznebuha je stiglo, tokom rada na projektu. Netraženo. Prvi put u svojoj karijeri, neko nije posmatrao njegov rad po matrici “linija = evro”. Sagledao ga je kao profesionalca, ali i osobu sa vrednosnim sistemom.

Nadovezuje mi i detalj kako je od te iste osobe dobio nešto kasnije oštar komentar u timskoj prepisci, da bi dva minuta kasnije primio privatno izvinjenje, objašnjenje da to nema veze s njime, a potom i garanciju kako neće biti tako ubuduće.

Gledam kako mu cakle oči dok izgovara – “Tu gud tu bi tru. Pa hej, takvu potvrdu sam dobio sad, da eto od sutra mogu da ne radim ništa jer dokazao sam se.”

Nastavlja da govori kako će se “još pokidati jer jako je bitno svima…”

I dok se pitam hoće li se ljutnuti jer koristim privatni razgovor za kolumnu, a istovremeno se smešim u sebi jer kruži šala u mom društvu kako “treba paziti šta pričamo ispred Dače jer spomenuće negde kao primer”…

Čitam između redova kako je on doživeo šta znači biti viđen. Ne samo “poslovno viđen” u prekarnoj eri koja pretežno veliča izgaranje (mada i to je već uspeh!) i sve se već nekako podrazumeva.

Viđen kao celovita osoba. Viđen u kontekstu isprepletanih naizgled nasumičnih i prirodnih radnji, na sastancima, u razgovorima, u idejama koje iznosi, u manirima.

Ta energija kruži. Istraživanje kompanije Gallup pokazuje kako adekvatno uvaženi zaposleni pokazuju 4,6 puta veće angažovanje na poslu, a to povećano angažovanje uzrokuje porast profitabilnosti od 21%, dok produktivnost raste za 17 procenata.

No, nije potrebno naučno dokazati da treba uvažavati ljude. Osećate na svojoj koži kad se vaš trud vidi. Posebno ako se vidi i ono iza tog truda.

Nekad se može uz određenu uspešnost predvideti kako će se projekat završiti (a i da li će) u zavisnosti od toga kako su predstavljeni odnosi moći na prvom sastanku. Kako izgleda komunikacija. Kako se ljudi unutar kompanije odnose prema uspesima, a kako prema greškama. Jedni među drugima.

Znate ono, kad imate mišljenje i mišljenje najplaćenije osobe u istoj prostoriji, pa iako očekujete neku prirodnu neravnotežu, ispostavi se da gramaža nije ni približno slična… Te su to situacije u kojima se očekuje da vežeš konja gde ti gazda kaže.

Kad menadžer uspori važan projekat jer “hajde da pitamo moje ljude još malo, hoću da se svi usaglasimo koliko je moguće” i onda postoji osećaj deljene misije i zajedništva…

Ili kad važan projekat stane tik pred primenu jer te ljude niko nije pitao ništa, pa iskaču blokeri i u vazduhu titra elektricitet.

Kad je greška nešto iz čega učimo i ulažemo energiju u pronalazak rešenja, pa govorimo o “prevaziđenim izazovima i osećaju dubokog zadovoljstva”, a kad je greška nešto što se krije jer slede nedelje upiranja prstom, pa govorimo o “dinamičnom radnom okruženju, a završiće se nekad”.

Kad se uspeh slavi kao timski i onda se ode na pivo posle posla bez zakazivanja tim bildinga u kalendaru, a kad kao individualna herojska avantura, pa se stvaraju ekipice, gengovi i silosi. Kad se prepozna, uvaži i istakne dobar proces… Ili se samo okači rezultat na Linkedin i to je to.

No, u onoj priči sa početka, upala mi je u oči još jedna stvar.

Moj prijatelj dobio je kompliment u običnom, prirodnom razgovoru, na običan prirodan način tokom obične, prirodne radne nedelje – “E, nego…“

Što mi je još jedan signal neposredne unutrašnje kulture vidljivosti. Prirodno je da te vidimo.

Postoji bezbroj tehnika, načina i metoda za davanje povratnih informacija. Svaka ima svoje mesto i razlog, naravno, od amortizera do umekšivača preko asertivnosti, nego…

Imam ponekad utisak da dobrim delom postoje i jer želimo da izbegnemo neprijatne situacije, smanjimo konflikte, “sprečimo frikciju” u korpo-novogovoru.

To me podseti na status jednog inostranog kolegu kopirajtera, koji je isprintao imejl Stiva Džobsa iz davnih dana i drži ga iznad stola. Na njemu piše.

Shit copy. Can’t approve. Steve

To je dobio kao povratnu informaciju za kopi za neki model Mekintoša. Zapitaćete se zašto je to nešto čega se drži.

Kolega ističe da mu je to podsetnik koliko mu je bitan osećaj deljene misije, pripadnosti i kulture u kojoj jednostavno postoje odgovornost i uvaženost.

U tom trenutku, u Eplu, niko nije morao da im uvija ništa u oblande. Dominantna maksima je bila – “Pravimo nešto što menja svet. Mi smo tim koji to može. I taj standard jurimo.”

U kulturama koje uvažavaju i vide, razumete jasno poruku. Dobijate je prirodno. Nema frikcije. Nema oblandi. Prirodno je čuti da je dobro, prirodno je čuti da je loše. Shit copy. Idemo dalje. Znaš šta treba.

Uviđate sigurno oko sebe. Zaglavljeni smo u taborima. Ekstremima. Kalkulacijama i igricama. Stereotipima. Možda treba probati da zaista vidimo jedni druge, pa onda isplivaju nijanse i neke tačke za povezivanje… I možda nastane atmosfera u kojoj je uvažavanje neki modus operandi, a onda se nešto i pokrene…

Uz malu opasku za kraj. Da bismo učili kako da bolje vidimo druge, treba da naučimo kako da bolje vidimo najpre sebe, ali o tome drugi put. Znate šta hoću da kažem.