U sopstvenoj i tuđoj koži: Šok tretman iz kuhinje zaštitnika nejakih

Kada biste uzeli da „ispeglate“ celu svoju kožu, dobili biste (ravnu) površinu od oko 1,5 do 2 m². To bi bio neki prosek, jer bi preciznija brojka zavisila od visine, telesne mase, odnosno površine koju telo zauzima u prostoru. Težina ljudske kože je, takođe, interesantna trivija, jer može da domaši između 3 i 10 kilograma.

Malo se priča o tome šta sve koža podnosi ne bi li nas zaštitila. Osnovno već znamo: to je najveći organ koji je svakodnevno i vrlo direktno izložen paleti spoljašnjih uticaja. Čuva nas i štiti (i često zbog toga pati), a mi imamo običaj da je podvrgnemo dodatnoj agoniji. Pa onda, ne valja kad je koža naborana, previše svetla ili tamna, pegava i osetljiva, tanka ili gruba. Ali, kakva god da je, možemo biti sigurni da će naša koža ostati (samo) na nama.

(Lepo kaže i ona uzrečica, „ne bih mu bio u koži“.)

Druge žive vrste nisu uvek te sreće. Ako pogledate oko sebe (a možda i na sebe), biće vam jasno – sigurno u bližoj ili daljoj okolini imate bar jedan kožni predmet. Cipele, kaiš? Novčanik ili fotelju?

No, o tome već ne beremo brigu, jer su neke kože kao bogom dane da postanu cipele, kaiševi i novčanici. A i navikli smo, jer (životinjska) koža odvajkada slovi, ako ne za statusni simbol, a onda kao potvrda da držimo do kvaliteta (garde)robe.

Uostalom, zna se čija koža čemu služi. Ova naša je stvorena da se ne skida sa ljudskog tela.

Da li zaista?

Jer, ako je uobičajeno da se u modnoj industriji životinjska koža obilato koristi, šta nas sprečava da napravimo tašnu od Mirjane Novaković ili čizmu od Slavoljuba Jovanova?

Većini je dovoljan krivični zakonik, pod pretpostavkom da Mirjana i Slavoljub nisu posthumno i na sopstvenu inicijativu pretvoreni u kožnu galanteriju. Jâko drugo mesto bi delili moral i etika ili, prosto, činjenica da ne delimo psihološki profil Džefrija Damera. Ali, hajde da, znatiželje radi, prenebregnemo i Damera i etiku i zakonike. Kako bi to izgledalo, makar približno?

I pre nego što se zamislite, evo dobre vesti: ne morate da zamišljate, samo skoknite na ovaj sajt.

„Tesna“ koža, kako za koga

Brend Urban Outraged postoji od novembra 2021. godine. Izgleda skoro kao i svaki drugi brend odeće i aksesoara, dičeći se stilom koji tera da još jednom „bacite pogled“. Urban Outraged, takođe, može da vas obuče od glave do pete – ima i jakne, suknje, cipele, pantalone, torbe, kaiševe i kapute. I, naravno, sve je od kože, ručna izrada. Čak i da kupite samo jednu stavku, imaćete u svom ormanu nešto zaista nesvakidašnje.

A da je Džefri Damer živ, bio bi idealno zaštitno lice brenda.

No, pre nego što bi se iko bavio time, nameće se krucijalnije pitanje: da li je to što radi Urban Outraged uopšte legalno?

Kratak odgovor bi bio ne. Duži odgovor – da (jer, ovaj brend to već radi), i zahteva da se neke stvari stave u odgovarajući kontekst.

Tu je negde i kvaka 22 pošto, iako očito postoji, Urban Outraged nije sasvim stvaran. Ali, prosečni posetilac sajta neće imati taj utisak, bar ne na prvi letimičan pogled. Verovatnije je da će biti zbunjen, a malo će se i naježiti kada shvati da su ove torbe i jakne proizvedene od ljudske kože. Tek kada se bolje zagledate, shvatate da su fotografije pomalo čudne (AI? Fotošop? Oba?).

I dok se nesumnjajući potrošač pita kome bi palo na pamet nešto tako morbidno, efekat je uglavnom postignut. Kada procunjate po navigacionom meniju, primetićete sitnim slovima odeljak „Our Story“. Spoiler alert: ko spada u ljude tananijeg stomaka, ne mora skrolovati skroz do dole. Ali, može da najzad odahne, jer Urban Outraged ne prodaje tašne od nečije blaženopočivše rodbine. Takođe, sam brend je „produkt“ organizacije PETA (People for the Ethical Treatment of Animals), inače poznate po kampanjama stvorenim da izazovu šok.

Koliko je u tome uspela i u ovom slučaju, teško je egzaktno izmeriti. Reakcije su bile raznolike, pa su neki ideju proglasili nesuvislom i degutantnom. Drugi su nazreli satiru, uz popriličnu smelost da se izrazi stav. Ali, sviđanje ili nesviđanje svakako nisu presudni – kada zapnete da otvoreno stanete iza svojih vrednosti, manje je važno da li će se to nekome dopasti.

Kada se neki drugi faktori poslažu, stvari otprilike stoje ovako. U očima izvesnog dela javnosti, borci za prava životinja se često etiketiraju kao „smarači“, „čudaci“, neretko sa sklonošću da zađu u ekstrem. Zato je vrlo izvesno da će ih se ignorisati i pre nego što nešto kažu. U isto vreme, ljudi kojima su te poruke namenjene, vrlo izvesno imaju sasvim funkcionalan logički aparat. I onda, kada ih suočite sa logičnim pitanjem „zašto je prihvatljivo nositi životinjsku kožu, ali ne i ljudsku (jer, i druge vrste su živa bića)?“ – to ih verovatno neće nagnati da naprečac počnu da preispituju svoje afinitete.

Ali, PETA je ovom kampanjom pokušala da zaobiđe logičku barijeru. Jer, racionalni argumenti su nam i te kako poznati i opšteprihvaćeni. Jasno nam je da su i životinje svesna bića, da osećaju strah i bol, jasno nam je i da milioni njih u ime mode odlaze pod nož. I uprkos tome, kožne torbe, jakne i cipele i dalje suvereno vladaju izlozima. A kada imate ciljnu grupu koja je toliko oguglala na logiku, nema mnogo smisla da je ubeđujete suvim argumentima.

Zato ne iznenađuje ako PETA (odnosno, Urban Outraged) odluči da pogazi tu logičku barijeru. „Gađa“ u visceralnu reakciju – u ono da bi, na pomisao dranja ljudske kože zarad jedne torbe, ceo gastrointestinalni sistem napravio salto unazad.

Ili, ako hoćete, naježiće vam kožu, figurativno i doslovno.

Granice se sad malo rastežu, a neko ko potencijalno klikne na sajt Urban Outraged, prestaje da bude isključivo potrošač. Više se ne radi o „tamo nekoj“ kravi koja je, eto, poslužila za torbu, već o ljudskom telu, za koje važe drugačiji aršini. Iako stvari sada postaju malo ličnije, počinje da se radi i o tome gde se povlači linija empatije.

Jer, naša, ljudska koža služi da se ne dira, a životinjska je običan materijal uz koji ide etiketa sa cenom. Iliti, naša koža pripada „nekome“, a životinjska – „nečemu“. A vremenom, neumitno naučimo da ne postavljamo mnogo pitanja oko toga odakle dolaze cipele i kaiš u našem ormanu. Još manje, ko je u bio u toj koži, i šta je morao da (ne) preživi, pre nego što je označen kao „prirodni materijal“ u izlogu.

Urban Outraged je bio dizajniran da bar nakratko protrese tu zonu komfora, te da apeluje na brendove koji u proizvodnji koriste životinjske materijale. Na kraju krajeva, tu je i mali podsetnik na to da „ne bih mu bio u koži“ ne mora biti samo metafora. Ali, u široj slici, ovakva taktika vrlo direktno sugeriše šta vam je činiti ako već apelujete na ljudsku s(a)vest.

Emocionalni impuls caruje, logika klade valja.

I ne mora biti toliko šokantno. Dovoljno je da precizno gađa pravi živac.