Artur Rembo: Trgovac kafom kojeg svet pamti kao pesnika

Postoje ljudi u kojima se sretnu crte ličnosti kakve nikad ne biste mogli da zamislite u istoj prostoriji. Jedna buntovna i nemirna, sklona ekscesima raznih vrsta, a druga rezignirana i pesimistična, pitajući se zašto uopšte živi. Treća fokusirana i opsesivna, do te mere da kancelariju pretvara u spavaću sobu. Četvrta genijalna i nesvakidašnjeg talenta, koja je životni opus ispisala do svoje dvadesete godine.

Kada se sve te crte spoje u jednoj osobi, onda dobijete nekoga kao što je bio Artur Rembo. Prvo vas zapanji salva vulgarnosti koje je u stanju da prevali preko usana, a onda shvatite da je isti taj mladić biser francuske književnosti.

Istorija ga je, manje-više, tako i upamtila. Postavio je temelje na kojima će iznići simbolizam, i to na način koji je, iznenađujuće, svojstven i nekim od vrhunskih preduzetničkih lidera: savijao je dotadašnja pravila sve dok se nisu slomila. Ali, Artura Remboa su kačili i stereotipi kakvi inače zakače „umetničke duše“. Vazda ga je nešto mučilo, vazda je jurio neki ideal, pokušavajući da neobičnom kombinacijom stihova promeni život – metaforički, a i doslovno.

Sa time je počeo još kao 13-godišnjak. Do 17. godine je ispisao poeziju kakvoj su se divili i mnogo stariji – možda najviše Pol Verlen, koga je plavooki mladić potpuno očarao. Ono što bi iznenadilo mnoge, pogotovo naviknute na stereotipe, jeste da je Rembo batalio olovku i papir brže nego što ih je dohvatio. Do svoje 20. godine je zvanično prekinuo sve veze sa književnošću.

Do kraja života, nije više napisao ni jedan jedini stih. Ali, do kraja života mu je ostalo još otprilike 17 godina. Taman da u njih stane još jedan život, radikalno drugačiji od pesničkog.

Enfant terrible u novoj inkarnaciji

Godine koje je Artur Rembo proveo u Africi teško da staju u uobičajenu književnu biografiju. Tamo im uglavnom i nije mesto, jer se književnost, po pravilu, ne bavi trgovcima i distributerima. Ali, to ne znači da jedan pesnik ne može da postane pionir u, za njega, naizgled netipičnim delatnostima. Rembo je, na kraju krajeva, samo želeo da se skrasi.

Potraga za skrašavanjem ga je, doduše, prvo odvela na druge strane sveta. Tumarao je po Indoneziji i Skandinaviji (tamo je radio kao prevodilac u danskom cirkusu), a onda se obreo na Kipru, kao nadzornik radnika-putara. Trajalo je to nekoliko godina, sve dok avgusta 1880. godine nije stigao u Jemen i tamošnji grad Aden. Rembo je zasukao rukave po pitanju pronalaska bilo kakvog posla – srećom, imao je nekakvo iskustvo i pismo preporuke sa Kipra. Znao je i ponešto arapskog, dovoljno da ga u Adenu „udome“ u kompaniji „Bardey et Cie“.

Aden je, inače, bio jedno od čvorišta trgovine između Evrope, Arabije i Afrike. „Bardey et Cie“ se bavio izvozom (primarno kafe, ali bilo je tu i kože, gume i slonovače), a glavna kancelarija suvlasnika beše u Remboovoj rodnoj Francuskoj. Eks-umetnik je dobio naizgled minornu, ali strateški dosta važnu ulogu: da nadzire skladište za sortiranje kafe.

Rembo je, osim želje da zaradi novac, u trgovinu ušao sa još jednim ciljem. U potpunosti se odrekao svog pređašnjeg identiteta i više nikada nikome nije pominjao da je u prethodnom životu pisao stihove. Kada je suvlasnik „Bardey et Cie“ saznao s kim, zapravo, ima posla – jer, Remboa su, ipak, pominjali u francuskim književnim krugovima – mladić je samo uzviknuo „Apsurdno! Smešno! Odvratno!“ Tolika je bila njegova želja za reinkarnacijom, čak i u tom jednom, kratkom životu.

Uz to, ispostavilo se da je i u drugoj inkarnaciji dospeo na pravo mesto i u pravo vreme. Krajem 19. veka, kafa je u Evropi bila izuzetno popularna. Francuska nije bila izuzetak, još otkako je okusila kafu u drugoj polovini 17. veka. Francuzi su, samim tim, imali ambicije da se upetljaju u monopol koji su suvereno držali Arapi. Do trenutka kada je Rembo stigao u Jemen, polovina izvoza je putovala do njegove rodne Francuske.

Tako su u posao ušla i braća Alfred i Pjer Bardej, a sa njima se u epicentru ove logistike našao i Rembo u novoj inkarnaciji. Imao je da nadgleda čitav proces – od kamila koje su zrna kafe nosile sa planina do grada Adena, do pripreme za transport do evropskih luka. Jedino je klima u ovom delu srednjeg istoka bila nepodnošljiva. Zagušujuća vlažnost vazduha i temperature koje su prelazile 40 °C nikako nisu prijale mršuljavom, plavookom Evropljaninu.

Ipak, sudeći po pismima koje je slao porodici, Rembo se izuzetno brzo i dobro snašao. Zauzvrat je stekao poverenje nadređenih, što, ipak, nije menjalo činjenicu da je počeo da prezire život u Adenu. Dok je razmišljao da prebegne u Zanzibar, načuo je da „Bardey et Cie“ planira da otvori ispostavu u Etiopiji. Prilike za zaradu su tamo bile previše dobre da bi se propustile. Kao vrlo snalažljivom i fleksibilnom, predlog je stigao i Arturu Rembou: da se premesti u grad Harar, što je ovaj bez oklevanja prihvatio.

Pionir, a na granici rutine i nemira

S obzirom na poverenje koje je već stekao, Rembo je uz premeštaj dobio i zahtevniju ulogu. Više nije bio samo nadzornik, već i agent i trgovac na terenu – organizovao je otkup kafe, pregovarao sa lokalnim prodavcima i slao robu ka obali, odakle je transportovana dalje u Evropu.

Iako je Harar te 1880. godine još bio relativno izolovan, ipak je u regionu slovio za jedno od najvažnijih središta proizvodnje kafe. A što se mladog Remboa tiče – imao je tada tek 26 leta – sada je na videlo izašla njegova pragmatična, preduzetnička crta.

Bio je to momak koji je za par meseci savladao logistiku skladištenja i izvoza. Govorio je nekoliko jezika: engleski, nemački, latinski, pomalo danskog i nešto više arapskog. Pokazivao je želju da upozna kulturu zemlje u koju je došao i u kojoj će, uz nekoliko prekida, provesti narednih 8 godina.

Bio je to i najduži period koji je Rembo uspeo da „skrpi“ na jednom mestu, izuzimajući rodni grad Šarlvil. Mada je presekao sve veze sa „prethodnim“ Arturom Remboom, ponekih crta, ipak, nije uspeo da se ratosilja. Ljudi koji su sa njim dolazili u kontakt – kao saradnici ili drugi trgovci – hvalili su njegovu snalažljivost i sposobnost da se prilagodi. A takav je, snalažljiv i strastven, bio i sa rečima. Opsesivna crta se ovoga puta samo drugačije ispoljila: kroz naviku da prenoći u kancelariji i da se zatrpa hrpom otpremnica.

I, najzad, kao što je godinama ranije postao pionir simbolizma, sada je utirao put izvozu kafe iz Etiopije. Rembo je bio tek treći Evropljanin koji je ikada kročio u Harar, a prvi koji je sistematski učestvovao u logistici isporuke kafe iz zemlje iz koje je ona potekla. Kancelarija mu je bila puna džakova, a on je u malom prstu držao lokalne trgovačke mreže. Bez mnogo oklevanja, obreo se i u trgovini slonovačom i kožom, a nešto kasnije i isporukom oružja za etiopskog vladara. Ali, sukladno nestalnoj prirodi, nije proteklo mnogo pre nego što je počeo smrtno da se dosađuje.

Iako ga je rad poprilično okupirao, mladiću njegovog kova – natprosečno inteligentnom i sa istančanim smislom za detalje – nedostajala je neka vrsta intelektualne stimulacije. U Hararu to nije nalazio, a poeziji svakako nije pomišljao da se vrati. Najbliže što se (ponovo) primakao umetnosti bio je pokušaj da se bavi fotografijom.

Remboova porodica je iz pisama mogla i ovako nešto da pročita: „Srećom, ovaj život je jedini koji imamo, u to sam siguran; ne mogu da zamislim još jedan život a da je dosadniji od ovog!“ I onda, gotovo poluproročka opaska: „Ko zna koliko još dana imam među ovim planinama? Možda ću se jednostavno izgubiti među svetom, pa da se za mene više i ne čuje.“

No, uprkos egzistencijalnim krizama, Rembo se u trgovini i izvozu dobro pokazao. Vanserijski dobro čak, te mu je „Bardey et Cie“ produžio ugovor za još tri godine. Nestalnost ga je, ipak, savladala, pa je kasnije prešao da radi za drugog francuskog izvoznika.

Do tog trenutka, među Evropljanima nije bilo gotovo nikoga ko je toliko dobro poznavao etiopsku kafu – od njenog uzgoja i branja, do skladištenja i puteva kojima je stizala u Evropu. Ako je postojao neko kome su Francuzi dugovali luksuz njenog ispijanja, bio je to momak koji je desetak godina ranije rušio sva pravila škole parnasizma. A do izmaka pretposlednje decenije 19. veka, svetlost dana je ugledala i njegova zbirka poezije „Iluminacije“.

Za to vreme, Remboove frustracije su nastavljale da se gomilaju. Na egzistencijalno nezadovoljstvo se nakalemila i bolest, zbog koje je do aprila 1891. godine napustio Harar. Noga mu je bila otečena od tumora, a u Etiopiji nije imao nikakve šanse za lečenje.

To ga je, na koncu, vratilo u Marsej. Mesec dana kasnije i sa amputiranom nogom, očajavao je govoreći kako je njegov život završen. Preminuo je u novembru iste godine, sa samo 37 godina.

Mada ga je mesto u istoriji književnosti tek čekalo, Remboova poezija je do tada već počela da skreće pažnju. No, teško je zamisliti da je on sam mogao da pretpostavi da će se ti stihovi čitati u školskim i univerzitetskim udžbenicima. Budući da je hrpu pesama svojevremeno spalio, verovatno ne bi bio oduševljen takvim razvojem situacije – čak je veći deo života proveo kao trgovac i izvoznik, nego kao pesnik. Ali, ta inkarnacija je nekako ostala u fusnotama istorije, kao enigma moderne književnosti: kako je jedan enfant terrible prešao put od transcedentalnih stihova, do tako „prizemnog“ života u kome je iscrtavao trgovačke rute od Afrike do Evrope.