Autentičnost je neproverena glasina

Sećate se onih vremena kada su fidovi naši nasušni bili upeglani, sa savršenim šoljama kafe i laticama ruža? E, to je sada passé.

Pokvario nam je žurku dolazak generacije Z, a posebno Alfa na društvene mreže. Fidovi sa pažljivo uklopljenim vizualima ustupili su mesto traljavim nasumičnim objavama i mutnim fotografijama. U modi je haos. Namerno neuredne sobe, plakanje pred kamerom, nervni slomovi u javnosti i preterano deljenje intimnih životnih priča dok se hidrirate iz Stanley bočice.

I taman kada je većina pomislila: „kooonačno su naši stvarni životi prikazani na ekranu„, a čak je i 15 minuta slave imala francuska društvena mreža BeReal, postalo je jasno da je to zapravo novi žanr sadržaja koji definiše generaciju. Sledeća uloga u koju se treba ufurati. Bonus poen za što ekstremniji performans.

Ono što je počelo kao odbacivanje savršenstva postalo je sopstveni oblik perfekcionizma.  Ranjivost kao estetika. Postali smo majstori u besprekornom nesavršenom poziranju. Pitanje više nije „kako se osećam?“, već „kako će ovo izgledati onom tamo?“ i „da li će algoritam prepoznati moju sirovost?“.

Ali, pre nego što zajedljivo krenemo da upiremo prstom jedni u druge i osuđujemo se, hajde da razumemo kakvu rekalibraciju su načinile društvene mreže i zašto je autentičnost nemoguća. Ukratko: one su lični identitet pretvorile u performans i time sve (koji aktivno kreiraju sadržaj) transformisale u brendove. 

Bez namere da zvučim paranoično, ali život u savremenom svetu podrazumeva da smo konstantno pod nečijim nadzorom. Kao posledica toga, počeli smo sebe da posmatramo u trećem licu, kao entitet kojim treba upravljati. Kako ću izgledati zbog ovog postupka? Kako moje proživljeno iskustvo može postati nešto što mogu da zabeležim?

Dobro došli, drugovi, u eru gde je autentičnost postala najveća fatamorgana današnjice. Svi trčimo ka njoj kao ka izvoru vode u pustinji, a što smo bliže, ona se brže pretvara u pesak. Što se više upiremo pokušavajući da dokažemo da smo „pravi“ na mrežama, to brže ta ista autentičnost isparava. Postajemo otuđeni od sopstvenih postupaka kada se svaki trenutak filtrira kroz pitanje kako će ga okolina doživeti. 

Ovo nije ograničeno samo na rezidente društvenih mreža. Infrastruktura posmatranja postala je toliko fundamentalna za to kako živimo i radimo da odustajanje manje-više znači potpuno povlačenje iz modernog društva. Znam ljude koji su probali, verujte mi. Sveprisutni nadzor čini nas intenzivno svesnim da se svaka javna radnja potencijalno snima, skrinšotuje i prikuplja kao podatak. Čitav svet postao je pozornica, a mi glumci koji nikada u javnosti ne izlaze iz lika.

Drugovi, budimo iskreni… previše smo naivni ako još uvek verujemo u „neprskanu autentičnost”, posebno u doba ekspanzije LLM-ova.

Znam. Kivni ste sada na mene što sam vam sasula da je nefiltrirano neretko najviše isfiltrirano. Da smo stvorili svet u kome samobrendiranje nije pitanje ličnog izbora, već strategija preživljavanja zarad (ekonomskog) prosperiteta. 

Ok. I šta ćemo sad? 

Da se manemo „takmičenja” u tome ko je autentičniji. Nismo i nećemo biti 100%. Ali postoje ljudi i okolnosti u kojima možemo biti makar približno tome i treba da ih ljubomorno čuvamo. Najbliža stvar iskrenosti koja nam je preostala je da konačno priznamo da ne možemo da budemo potpuno autentični. I to je ljudski.