Šta fali, komšo, meni radi

Čitam prilično ljutite reakcije inženjera i poznavalaca tehnologije o najavama za Vindouz 12. Naime, to bi trebalo da bude modularni operativni sistem sa pretplatama i primarno baziran na veštačkoj inteligenciji.

Majkrosoft već godinama donosi neke (čudne) izmene u svoj operativni sistem te ih povlači usled oštrih reakcija ili kasno primećenih propusta. Verovatno im se velikim delom može da tako eksperimentišu jer pokreću više od 50% računara na svetu.

Sa druge strane, i korisnicima je teško da razmisle o alternativama, npr. o Linuksu. Stvar navike, a i utrošeno je dosta vremena na obuku.

Dugo nisam korisnik operativnog sistema Vindouz, iako sam ga obožavao i koristio od svog prvog računara. Sve do desetke. Ugušila su me neprekidna ažuriranja i dodavanje funkcija.

Prelomni trenutak je bilo uvođenje gomile funkcija u komandnu traku, od vesti do praćenja vremena, što mi je tada zagušilo računar. Kliknem na Kortanu. Nisam mogao ništa da isključim.

U tom trenutku pomislio sam – Ja nemam nikakvu više kontrolu nad uređajem koji sam kupio za posao.

Nije mi cilj da pretvorim ovu kolumnu u kritiku Vindouza, svestan sam da to i takvo ima mnogo svojih prednosti.

Ipak, u mojoj glavi, taj momenat povezujem sa počecima problema danas, a to je sve veći raskorak između alata i korisnika.

Imamo previše alata i premalo sklada sa realnim potrebama i procesima.

Recimo, od polovine prošle godine svaki softverski alat koji koristim ubacio je AI. To je kul, ali provodim dosta vremena samo u podešavanju npr. Gugla da malo bude manje invazivan. Imam dosta naloga, što svojih, što klijentskih, i svaki put ista priča.

AI upada na sastanke, piše siže poverljive dokumentacije, ne možeš kao poslovni korisnik brisati četove i slično. Nije to problem po sebi. Koristim AI alate za snimanje razgovora i transkripciju.

Problem je što nemam osećaj kontrole.

Nedavno mi je Džeminaj (prim. aut. četbot kompanije Gugl) na prompt da pronađe obrazac u okviru više dokumenata unutar četa (i zahvaljujući rečenici “da li to tako radim konzistentno”) servirao prepisku sa klijentom iz 2019. godine.

Iako sam davno podesio da nema pristup, neko novo ažuriranje je prepoznalo moj prompt kao dozvolu da to uradi – jer AI bot treba da bude od pomoći po svaku cenu.

Nije to izolovano tako. Imam sa dvojicom drugara česte ture smišljanja ideja za mikroalate i onda koristimo sve dostupno da brzo pravimo prototipe.

Gomila tih razgovora je realno odrasla verzija igranja u pesku i sklapanja robota od kockica. Jedan od nas ima tablicu sa 70+ prototipa. Ali ponešto ode i klijentima.

Međutim, mnogo vremena nam odlazi na odabir pravih agenata i sistema za izradu. Svako radi u nečem svom – i zna da postoji tamo “još nešto što je kul”. I svaki radi sve.

Štimaj, podešavaj standarde.

Zatim, seča funkcionalnosti i rasprave gde je granica alata. Hoćemo li dodati ovo? Vidiš da ovaj ima. Od sitne funkcije napraviš enterprajz CRM u 10 sekundi jer deli te od toga tek nekoliko komandi agentu.

Toliko se zanesemo, da zaboravimo na krajnjeg korisnika nekad potpuno. Tada doživiš one klasične situacije poput – Ovo je super, ali mi ne funkcionišemo tako, naš proces izgleda drugačije.

I onda se vratiš nazad na crtež na tabli. Jer samo zato što može, ne znači da treba.

Okej, okej, šta nam je činiti?

Ako se usaglasimo u ideji da nema više toliko prepreka da se nešto napravi, a istovremeno izduvamo i taj balon da alat = rešenje automatski…

Vreme je da vratimo težište na same korisnike.

Pozajmiću primer kolege koji uvodi AI u procese firmi. Njegov pristup se radikalno zaokrenuo sa “ovaj alat, ovde klikćem, bitno je” na “ja ću vam sad pokazati par igračaka, a vi se poigrajte”.

Razlog je jednostavan. Prvo je nametnuto, a drugo je prirodno. Ukratko, u firmama obuči prvo vođe timova – što tehničkih, što drugih. Kako radi, zašto radi i šta mogu da očekuju. Ne zalazi im u navike.

A onda ih ostavi da prave.

Razlika je ogromna. Umesto da konstruiše sistem koji će izazvati otpor (kao svaki sistem uostalom) on prepusti ljudima da sebi sklope sistem po meri.

Zahvaljujući tom pristupu, kompanije eliminišu gomile korporativnih licenci u nekoliko dana. Napravili su nešto što njima radi posao mnogo jednostavnije.

Mnogi pojednostave i procese u pozadini jer im pokaže kako i zašto se radi automatizacija i šta je kandidat za automatizovan proces, a onda ih osposobi da sami odaberu oruđe.

Dobitna kombinacija kada u to dodate domensko znanje.

Često to na kraju bude potpuno rudimentaran sistem u odnosu na nekog giganta. Ali njima radi jer za njih je pravljeno.

Pre nekoliko godina u lokalnoj prodavnici video sam onaj veliki monitor, a na njemu program kao iz ranih dvehiljaditih, kao komandna linija u terminalu sa nekim brojevima.