Koliko je tačno minuta prošlo, a da niko ne reče AI?

Tačno ove godine je 70 godina otkako je prvi put naveden termin veštačke inteligencije i definisan kao:

Svaki aspekt učenja ili bilo koja druga osobina inteligencije može se, u principu, tako precizno opisati da se može napraviti mašina koja će je simulirati.

Tehnologija se menjala i razvijala kroz generacije, ali preduslov za njenu primenu ostao je isti – „precizan opis“ radnji koje želimo da prepustimo mašini.

Preduslov nije promenjen. Promenila su se očekivanja – eksponencijalno. I promenila se naša sposobnost da sačekamo rezultat.

Nije slučajno što više od 80% AI projekata završi kao neuspešno. Najčešći razlog nije tehnologija, već spremnost organizacije da je prihvati. Digitalna zrelost se ne može kupiti ni preskočiti – na njoj se mora raditi kontinuirano i sistematično. Nije prebacivanje iz analognog u digitalni format digitalna zrelost, već ono što je zaista teško, iscrpljujuće, a suštinsko – razvoj organizacione kulture, unapređivanje procesa koji su godinama „dovoljno dobri“ i strategija koju svako u firmi može da ponovi bez PowerPointa.

Da li AI dolazi po moj posao?

Veštačka inteligencija i data science timovi nisu novina u organizacijama. U A1 su prvi data science modeli razvijeni još pre nekih 13 godina. Tada AI još nije bio tema na konferencijama za netehnička lica, niti je pitanje „da li će me ovo zameniti“ bilo aktuelno.

Pitanje je potpuno legitimno, ali ono što nije u redu jeste da ostane bez odgovora. Neodgovoreno pitanje ne nestaje – ono se pretvara u strah koji tiho, ali sigurno, crpi energiju svima.

Zato smo i pokrenuli edukacije, koje su u početku držali tehnički timovi i, najiskrenije, rezultat nije bio na nivou očekivanja. Materijali su bili relevantni, radionice pažljivo pripremljene, ali jednostavno nismo uspeli da prenesemo znanje.

Tehničko znanje je bilo tu, ali nam je nedostajalo razumevanje kako organizacija zaista uči i kako da prenesemo ključne poruke.

Ekipa iz tima za razvoj i učenje i interne komunikacije nam se pridružila i zajedno smo kreirali inicijativu #EjAjProbaj, i sada imamo dobar rezultat.

Znam da smo ovom inicijativom inspirisali još neke organizacije da se aktivno pozabave edukacijom i vrlo smo otvoreni za razmenu znanja i iskustva, jer nam je to zaista važno.

Još nas mnogo posla očekuje u ovom domenu i imamo jasno definisan roadmap – jer kako bi drugačije bilo u korporaciji.

Ono što nema baš svaka korporacija jeste empatija i želja da se svi zajedno što lakše saživimo sa tehnologijom koja dolazi. Ne znam kako se to razvija u korporacijama, ali je za mene to bio jedan od glavnih razloga da se, posle 10 godina, ponovo vratim u A1.

Veštačka inteligencija ne funkcioniše bez eksperimentisanja, a ako nema kulture koja toleriše grešku kao deo procesa učenja, jednostavno se niko neće usuditi da proba nešto novo.

Da li može haos da se automatizuje?

Može – i to je tačno ono što velika većina žuri da uradi.

U svakoj organizaciji postoji taj „tihi haos“, koji se ne pojavljuje na grafikonima, prezentacijama, niti je deo godišnjih izveštaja. Živi u Teams porukama u 17:58, u inboxu, u Excel fajlu koji samo jedna osoba zna da protumači.

Odlučili smo da se bavimo ovom temom, iako definitivno nije najzanimljiviji zadatak koji smo mogli da započnemo.

Napravili smo platformu koja je, u suštini, najobičnija SharePoint lista i dali pristup celoj organizaciji. Nazvali smo je POMAK – Productivity, Optimisation, Modernisation, Automatization in the name of Kreativity.

Ideja nam je bila da identifikujemo nepisana pravila i procedure za koje kolege misle da ima smisla automatizovati. Ali ono što mi je posebno dragoceno jeste da nominuju stvari koje rade, a koje više ne stvaraju nikakvu vrednost. Nekada su verovatno bile važne, ali danas nisu. Ima li većeg ubice motivacije od osećaja da radiš nešto što nikome nije potrebno?

Posebno sam ponosna što smo dobili toliko dobrih nominacija da su neke od njih uvrštene i u strateške aktivnosti.

Ne žurite i nikako ne pokušavajte da automatizujete haos – samo ćete ga umnožiti.

Zašto nam je potrebna veštačka inteligencija?

Kompanije koje će zaista profitirati od AI nisu one koje ga prve uvedu, već one koje znaju odgovor na tri pitanja: zašto ovaj problem, zašto sada i zašto AI, a ne nešto jednostavnije i jeftinije.

Kada odgovori na ova pitanja izostanu, FOMO ili strah od propuštanja udari punom snagom. Pokrećemo pilote – ne zato što postoji jasan problem koji rešavamo, već zato što se „mora nešto raditi sa AI“.

Piloti, s druge strane, ne troše samo budžet, već i vreme tehničkih timova. Kada ne prerastu u produkciju, kreiraju umor od pilota, a organizacija gubi veru da će veštačka inteligencija ikada izaći iz faze eksperimentisanja.

Na kraju, lideri koji su obećali transformaciju i AI isporučuju umnoženi haos i gube kredibilitet koji je teško vratiti.

Veći broj AI projekata neće doneti nikakav boljitak, ali jasan strateški pravac upotrebe AI – definitivno hoće.

AI ne menja kompanije, ljudi menjaju kompanije!

I da završim sa definicijom – „precizno opisati da bi mašina mogla da simulira“. Sedam decenija kasnije, jedini problem nije tehnički. Problem je što ni mi sami često ne znamo precizno da opišemo šta radimo, zašto to radimo i šta bismo zapravo želeli drugačije.

Dajte ljudima prostor da to otkriju. Slobodu da eliminišu ono što odavno nema smisla. I jasnoću zbog koje ujutru vredi upaliti računar i doći na posao.

To je jedina AI strategija koja zaista funkcioniše.