Šta ću kada volim pravo

Početkom 2000-ih je bio aktuelan pop hit koji je govorio o jednoj drskoj ženi plave kose, u kom hitu autor nakon nadmudrivanja sa dotičnom, bez mnogo okolišanja, zaključuje: „Neću smeđe, neću crno, šta ću kada volim plavo.“ To je bio period u kom se omladina često zabavljala prepevima pesama, pa ni gore narečeni pop hit nije bio izuzet iz prakse oplemenjivanja originalnih autorskih poduhvata, te je refren neznatno izmenjen (umesto plavo, dodavalo se pravo). Ta, naoko, mala izmena („šta ću kada volim pravo!“) je dovodila do ozbiljnih promena, te je izraz naklonosti ka osobi plave kose odjednom postajao izraz naklonosti ka pravu, kao takvom.

Kao studenta Pravnog fakulteta, prepev (za koji i dalje verujem da sam makar koautor, ako ne sam autor) me je uveseljavao, ali i ostavio prostora za pitanje: Da li se i kada zavoli pravo?

Nisam jedan od onih koji je još od malena „znao da će biti advokat“, niti mogu da kažem da sam upisao Pravni fakultet,  jer samo „voleo pravo“. Razlozi upisivanja Pravnog fakulteta su bili manje vezani za emocije ili neke urođene talente, a više za čist oportunizam – Pravni fakultet ostavlja (ili je makar kada sam počinjao studije ostavljao) puno opcija za zapošljavanje, a ne zahteva dalje bavljenje matematikom za šta sam mislio da je nešto bez čega se u životu može. To su mi krajem srednje škole bili važni kriterijumi i oko oba kriterijuma sam pogrešio! Em što tu opciju zapošljavanja nikada nisam koristio, em što je zanemarivanje matematike ozbiljan hendikep. Nekako se sve ove godine trudim da taj hendikep kamufliram, ali „u drugom životu“ matematika bi mi bila visoko na listi prioriteta (makar kao hobi, za šta, istini za volju, nikad nije kasno).

Nego, kada se zavoli pravo? Pa, ne znam tačan odgovor na to pitanje, to je verovatno kao i druge vrste zaljubljivanja proces, osim kod onih koji dožive „ljubav na prvi pogled“. S obzirom da ja nisam bio jedan od tih, kod mene je to proces koji traje godinama (tj. decenijama) i niti znam da li je taj proces okončan niti kakav je naš međusobni skor, jer se pravo i ja ponekad volimo, pa se ponekad i posvađamo. Valjda tako mora.

No, bilo kako bilo, na početku tok procesa je bio Pravni fakultet. Svi smo mi pomalo nefer prema fakultetima koje smo pohađali, što pokazujemo čestim žalopojkama kako su fakulteti previše teoretski nastrojeni, kako nas ne uče nekim praktičnim stvarima, kako nas, na primer, ne spremaju (ili makar neke ranije generacije nisu spremale) za izazove advokature ili drugih praktičnih profesija. Ali, to ni nije uloga fakulteta, jer, primera radi, Pravni fakultet nije fakultet (samo) za buduće advokate, već i za tužioce, sudije, državne službenike, pravnike u privredi, profesore prava na fakultetu i brojne druge profesije. Zato studije moraju da budu postavljene „široko“ i da daju okvir i osnov za dalje usmeravanje. Ako neko tokom studija još i stigne da zavoli pravo, tim bolje!

Ja baš nisam siguran da sam tokom studija zavoleo pravo, ali ono što sam siguran je da sam prepoznao da je pravo istovremeno i potraga za logikom i smislom, jer pravo, po pravilu, nije nešto što „pada sa neba“, već je direktno vezano za stepen razvijenosti jednog društva. Ta dinamičnost, promena i evolucija (uz logiku, kao neizostavni element) je nešto što pravo čini životnim i uzbudljivim i što ostavlja prostora da se pravo i zavoli, ali i da se sa pravom posvađa.

Nikada nisam imao ambicija i afiniteta (verovatno ni kvaliteta) da se pravom bavim kao naukom, i da se okušam u akademskoj karijeri. Tome je verovatno doprinela i pomirljivost sa činjenicom da sam tokom studija svake godine imao po jednu 6 (šesticu) koje su pomagale da se prosečna ocena uvek održava na nešto ispod 8,50. Međutim, uvek sam osećao da teorija i praksa ne moraju da budu toliko udaljene i da ta dva pola imaju puno prostora za suživot, sinergiju i kreiranje zajedničke vrednosti za dobro svih. U poslednjih par decenija stiče se utisak da su i mnoge druge kolege (pre svega, profesori i profesorice sa fakulteta) prepoznali značaj saradnje sa praksom. Što bi ekonomisti rekli, „važan je trend“, a meni se čini da taj je trend jako dobar.

U vezi sa tim, sa posebnom radošću i odgovornošću sam nedavno prihvatio poziv Pravnog fakulteta u Beogradu da, sa još nekolicinom sudija, javnih beležnika, javnih izvršitelja, pravnika iz privrede, Narodne banke Srbije i advokata, budem jedan od predavača na Pravnoj klinici za obligaciono pravo. Verujem da svi mi na različite načine praktikujemo pravo i da će naši uglovi posmatranja određenih pravnih pitanja biti od značaja za studente koji budu pohađali Pravnu kliniku, a nekim studentima možda makar malo pomognemo i da zavole pravo.

Postoji škola mišljenja koja kaže da je posao posao i da tu nema prostora ni potrebe da se neke stvari shvataju lično, da nema prostora ni potrebe za emocijama. Iskreno, nemam ništa protiv da prepev sa početka teksta za većinu nas pravnika ostane samo jednostavna dosetka, šaljivi osvrt na naš poziv, ali istovremeno mislim i da svi oni koji mogu taj prepev da izgovore sa uverenjem da je to zaista tako imaju dobru šansu da sa osmehom idu na posao. Nije to mala stvar.