Candy Universe:
Čitav jedan svemir šarenih slatkiša

Čime se bavi Candy Universe?

Sanja: Mi se već deceniju bavimo maloprodajom slatkiša u tržnim centrima. Trenutno Candy Universe radnji ima na deset lokacija u Srbiji: sedam u Beogradu i po jedna u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu. U međuvremenu, tačnije pre četiri godine, pokrenuli smo novi brend, Acante, koji je specijalizovan za izradu korporativnih poklona.

Boris: Da, naše štandove možete naći po tržnim centrima i poznati smo po tzv. pick & mix sistemu, gde vi možete sami da birate kakav miks slatkiša želite po istovetnim cenama. Taj koncept je veoma popularan u nordijskim zemljama, i u Engleskoj, gde ima preko 2.500 takvih prodajnih mesta.

Kako ste došli na ideju da se time bavite?

Sanja: Ja sam prethodno radila u firmi koja je bila u industriji slatkiša. Krenula sam od najniže pozicije, radeći kao studentkinja na štandu, i dogurala do toga da vodim tu firmu. Ukratko, tako sam naučila posao.

Boris: Istovremeno, mi smo želeli da imamo nešto svoje, obzirom da smo uveliko zasnovali porodicu. Uzajmili smo se na više mesta i uz pomoć Sanjih poznanstava u decembru 2012. godine otvorili prvi štand u Delta City-ju.

Kako su izgledali prvi koraci?

Sanja: Uz pomoć štapa i kanapa. (smeh) Isprva smo sve sami radili. Ja sam preuzela operativu, a Boris marketing i dizajn. Sećam se da kada smo potpisali ugovor sa Delta City-jem, Boris, njegovi drugari i ja smo „zaginuli“ celu noć postavljajući štand.

Boris: Baš tako. Čak nismo imali ni kolica, nego smo sve proizvode na rukama nosili iz garaže na sprat. (smeh)

Gde ste potom otvorili novo prodajno mesto?

Sanja: Bilo je to u TC Ušće. Najpre smo bili na listi čekanja. No, čim smo ugrabili mesto, već posle dve-tri nedelje tržni centar nam je ponudio novu, bolju lokaciju, u stvari, najbolju lokaciju, na kojoj se i dan-danas nalazimo. Nakon toga na red je došlo pokretanje novih štandova i u roku od godinu dana bilo nas je na četiri mesta u Beogradu. Zahvaljujući širenju posla bili smo u mogućnosti da angažujemo nove zaposlene.

Sa koliko proizvoda ste krenuli?

Sanja: U početku je bilo gotovo 50 proizvoda, uglavnom čokoladnih dražeja i gumenih bombona. Dražeje smo uzimali od domaćih proizvođača, a gumene bombone smo nabavljali od zastupnika stranih brendova. Međutim, kad smo otvorili štand u Ušću, promet se značajno povećao, pa smo proširili asortiman i došli do današnji 120-130 proizvoda: što gumenih bombona, što čokolada.

Boris: Važno je napomenuti da broj proizvoda varira od štanda do štanda, tj. nije svuda isti.

Kako ste u početku nivelisali trebovanje?

Sanja: Da budem iskrena, zahvaljujući mom iskustvu iz prethodne firme. Tačno sam znala da klasike poput lešnika, mlečne čokolade i gumenih meda prosto moramo da imamo u svakom trenutku, dok neki drugi mogu biti zamenjeni bez posledica, ukoliko ih u datom momentu nema u ponudi.

Odakle danas nabavljate silne proizvode?

Sanja: Sa svih strana. Bukvalno iz čitave Evrope. Do kontakata i saradnji smo dolazili putem sajma u Kelnu, koji je najveći sajam konditorskih proizvoda u Evropi. Naravno, isprva nismo mogli da ispunimo njihove uslove, poput nekoliko paleta jednog slatkiša i plaćanja unapred, ali sasvim druga priča je bila kada smo kroz vreme porasli.

Kako se odlučujete da uvrstite nove proizvode u asortiman?

Boris: Ja volim da sprovodim ankete, pitam i slušam mišljenja kupaca i dolazim do zaključka da li se isplati da izvestan proizvod dodamo ili ne. Otuda su se pojavile lizalice, čokolade koje sami pravimo i praline u našim vitrinima.

Pomenuli ste da sami pravite čokoladu. Kada ste sa tim počeli i zašto?

Boris: Mi smo 2018. godine kupili mašine i okrenuli se proizvodnji, koja ne uključuje upotrebu visokorizičnih namirnica, kao što su, recimo, jaja. Dakle, kvalitetnu belgijsku čokoladu topimo, dodajemo joj raznorazne nadeve, pakujemo u kutije i distribuiramo u maloprodaju, tj. naše štandove.

Zašto? Zato što smo uvek nastojimo da uvrstimo proizvode koji su komplementarni postojećim. Isprva smo licu mesta pravili čokoladu, nalik onome šta radi Ritter Sport u Nemačkoj, ali, nažalost, ispostavilo se mušterije nisu bile voljne da se sačekaju da se čokolada sa željenim nadevom stvrdne.

Koliko je zahtevno baviti se proizvodnjom?

Boris: Vrlo, pogotovo kada nemate nikakvu praksu. Radili smo onako kako nam je delovalo logično i doslovno smo sve učili u hodu: od izlivanja do formiranje kristalne rešetke čokolade. I dalje učimo, ali sada je malo lakše zato što uz sebe imamo i sjajne saradnike u toj oblasti.

Iako su proizvodi sami po sebi bitni, utoliko je važno i kako će oni biti spakovani. Danas ste poznati po pakovanjima, ali kako je to izgledalo na samom početku?

Boris: Ukratko, kroz pokušaje i promašaje, te osluškivanje želja potrošača. Recimo, mušterije nisu želele da im se, na primer, lešnik i kisele bombone dodiruju. Stoga sam seo i izdizajnirao kutiju sa pregradama. I to je prosto buknulo. U istom maniru smo nastavili sa svim narednim pakovanjima.

Sanja: Razmišljali smo i logično. Primera radi, za Candy Box smo napravili dva printa. Zašto? Zato što je on namenjen kao poklon i onda je bitno da li je osoba muškog ili ženskog pola.

Boris: Kasnije smo dodavali različite dezene za razne prigode: Nova Godina, Dan zaljubljenih, 8. mart, itd.

Da li ste se ugledali na stranu konkurenciju u pogledu pakovanja?

Sanja: Jesmo, ali ubrzo smo shvatili da to jednostavno ne bi uspelo na našem tržištu. Razlog? Kupovna moć stanovništva.

Boris: Da, sve te kutije koji oni upotrebljavaju su veoma skupe i izrađuju se u velikim količinima, a mi nismo bili u mogućnosti da to finansijski ispratimo. Zato smo se odlučili da koristimo samosklopiva pakovanja. Vremenom smo razvili čitav niz opcija za pakovanje koje je lako moguće brendirati za potrebe korporativnih poklona za klijente. Pre četiri godine, to smo uobličili u brend Acante, i tamo možete naći sve opcije koje nudimo našim klijentima. A uvek ima i onih koji žele nešto jedinstveno…

Šta je bila najveća kočnica prilikom širenja poslovanja?

Boris: Dok smo se širili po Beogradu, sve je išlo kao po loju. Prvi problemi su se javili kada smo otvorili štandove u mestima van Beograda. Jednostavno, mi nismo bili u tim gradovima i onda je bilo izuzetno teško preneti ljudima emocije koje vi imate prema poslu.

Sanja: No, kada smo našli zaposlene koji ulivaju poverenje, to se i te kako promenilo. Mogli smo, bez opterećenja, da se posvetimo drugim aspektima Candy Universea.

Kako ste se izborili sa pandemijom?

Boris: Tačno se sećam 8. marta te 2020. godine. Imali smo izuzetno prometan dan, a već dva dana kasnije sve je naprosto stalo. Tržni centri su bili zatvoreni, pa samim tim ni mi nismo radili. Da stvar bude još gora, to su meseci u godini kada mi tradicionalno punimo magacin, jer je tokom leta transport osetno skuplji. Uz sve to, imali smo kredite koje smo otplaćivali na ime kupovine mašina za proizvodnju.

Ipak, uprkos svemu tome, odlučili smo da zadržimo sve zaposlene. Sastao sam se preko Zoom-a sa ljudima iz maloprodaje i objasnio im kakva je situacija, te da imamo za plate za dva meseca. U međuvremenu, počela je da pristiže državna pomoć, što nam je i te kako značilo, a i polako smo kretali sa radom. Umnogome su nam pomogli i zakupodavci i dobavljači, koji su imali razumevanje za tadašnju situaciju.

Sanja: Da, oni su ispali više nego fer prema nama. Zakupodavci nam nisu naplaćivali zakup kada nismo radili, a dobavljači su nam davali na odloženu valutu.

Na čemu trenutno radite?

Boris: Ja, kao strastveni gejmer, uvideo sam da ljudi nisu preterano voljni da koriste kartice i kupuju dodatne opcije u okviru same igre. Stoga sam došao na ideju da napravimo čokoladicu, koja sadrži jedinstveni QR kod. Skeniranjem njega u okviru naše aplikacije Choco.codes, koja se može naći na Google Play-u i Apple Store-u, dobija se izvestan broj dijamanata. Kada skupite određenu količinu istih, menjate ih za tzv. in-game kodove.

Posetite: Candy Universe i Acante