Imaginarium:
Mesto gde stari nameštaj dobija novu priču

Kada danas pogledate sve što je nastalo pod imenom Imaginarium, da li vam se čini da ste pronašli posao ili je posao pronašao vas?

Iskreno, mislim da je slučaj ovo drugo. Nikada nisam sedela i planirala da ću jednog dana imati studio koji će se baviti redizajnom stilskog nameštaja. Nije postojala tačka u kojoj sam napravila poslovni plan i rekla sebi da će to biti moja profesija. Sve se razvijalo veoma spontano.

Često me predstavljaju kao dizajnerku nameštaja, ali ja se nikada nisam tako doživljavala. Nisam završila dizajn niti sam obrazovanje gradila u tom smeru. Ono što danas radim nastalo je iz potpuno drugačije priče.

Najbliže istini je kada kažem da se bavim redizajnom stilskog nameštaja. Tu sam pronašla sebe. To je posao u kojem mogu da spojim sve ono što volim: umetnost, boju, teksturu, drvo, zanat i kreativnost. Mislim da upravo zato i dalje imam isti entuzijazam kao prvog dana.

Da li je ljubav prema istoriji umetnosti, zapravo, bila prvi korak ka svemu što danas radite?

Verujem da jeste, iako to tada nisam mogla da naslutim. Kada sam 90-ih godina upisala istoriju umetnosti, nisam razmišljala o tome čime ću se jednog dana baviti. Nisam imala unapred zacrtanu karijeru niti sam pokušavala da pronađem zanimanje koje će biti isplativo. Jednostavno sam želela da studiram ono što me iskreno zanima.

Oduvek sam volela umetnost, arhitekturu i predmete koji nose duh nekog vremena. U to vreme nije postojao internet kakav danas poznajemo. Ako ste želeli da upoznate arhitekturu Pariza ili Firence, provodili ste sate uz knjige, albume i monografije. Meni je to predstavljalo pravo zadovoljstvo. Studije istorije umetnosti nisu za mene bile samo obrazovanje, već način života.

Tek mnogo kasnije shvatila sam koliko mi je sve to pomoglo da drugačije posmatram nameštaj. Kada danas pogledam neku fotelju ili komodu, ne vidim samo predmet. Vidim period u kojem je nastala, način na koji je napravljena, zanatlije koje su je izrađivale i estetiku jednog vremena. Mislim da bez tog obrazovanja nikada ne bih razvila ovakav odnos prema stilskom nameštaju.

Kako je došlo do trenutka u kojem ste prvi put poželeli da nešto restaurirate?

Potpuno spontano. Imala sam nekoliko stilskih komada u svom domu i poželela sam da ih prilagodim sebi. Nisam razmišljala da će to biti početak nečeg velikog. Htela sam samo da napravim nešto lepo za svoj prostor.

Kada smo završili prvi komad, doživela sam nešto što do tada nisam osetila ni na jednom poslu. Bila sam iskreno srećna. Ne zbog toga što je rezultat bio lep, već zbog celog procesa. Uživala sam dok smo birali materijale, razgovarali o bojama, razmišljali kako će izgledati drvo, kako će se sve uklopiti.

Sećam se da sam tada pomislila: „Volela bih da se ovim bavim svakog dana.“ To nije bila racionalna odluka. To je bio osećaj. Ispostavilo se da je bio potpuno ispravan.

Mnogi ljudi godinama čekaju „pravi trenutak“ da započnu nešto novo. Vi ste, međutim, krenuli bez ikakvog plana.

To je tačno. Danas, kada pričamo o preduzetništvu, svi govore o strategijama, projekcijama, poslovnim modelima i analizama tržišta. Ja ništa od toga nisam imala.

Moj suprug je ekonomista. On je veoma sistematičan čovek. Kada sam mu pričala kako želim da započnem ovaj posao, nije mogao da razume kako neko kreće u nešto bez ikakvog plana. A ja zaista nisam imala plan. Imala sam samo ogromnu želju da nastavim da radim ono što me ispunjava.

Počela sam da obilazim oglase. Tražila sam ljude koji prodaju stari nameštaj. Sedala bih u automobil, odlazila da pogledam komade i kupovala ono što mi se učini zanimljivim.

Sada, sa iskustvom koje imam, verovatno polovinu tih stvari ne bih ni pogledala. Mnogi komadi bili su u veoma lošem stanju. Ali, tada nisam gledala njihovo trenutno stanje. Gledala sam ono što bi mogli da postanu. Mislim da me upravo to i danas vodi.

Da li ste od početka uspevali da zamislite gotov komad dok gledate nešto što izgleda potpuno dotrajalo?

Da. To mi nikada nije predstavljalo problem. Mislim da je to deo načina na koji razmišljam. Kada ugledam staru fotelju ili komodu, moj fokus nije na ogrebotinama, oštećenjima ili izbledelom drvetu. U glavi odmah počinje da se stvara neka nova slika.

Vidim boju. Vidim tkaninu. Vidim prostor u kojem bi taj komad mogao da se nađe. Verovatno upravo zbog toga nikada nisam imala problem da kupim nešto što drugima izgleda kao otpad. Meni je bilo dovoljno da u njemu prepoznam potencijal. Tada počinje najlepši deo mog posla.

Kada je taj hobi prerastao u posao? Da li pamtite trenutak kada ste shvatili da postoji tržište za ono što radite?

Ne znam da li je postojao jedan određeni trenutak. Više je to bio niz malih potvrda da sam na dobrom putu. Pošto nisam mogla beskonačno da pravim komade samo za sebe, počela sam da ih nudim na prodaju. Ono što zaradim od jednog, ulagalo se u kupovinu sledećeg komada, pa onda još jednog. Sve se vrtelo u krug i tako je posao polako rastao.

U tom periodu Facebook je postajao veoma popularan i odlučila sam da tamo objavljujem fotografije svega što napravim. Nisam razmišljala o marketingu niti sam imala strategiju za društvene mreže. Jednostavno sam želela da ljudi vide šta radim.

U početku su moje objave pratili prijatelji, zatim njihovi prijatelji, a vrlo brzo počeli su da mi pišu potpuno nepoznati ljudi. Najčešće pitanje bilo je: „Da li je ovaj komad na prodaju i koliko košta?“ Mislim da su već posle nekoliko meseci počeli da stižu prvi ozbiljni kupci.

Bilo mi je zanimljivo da gledam kako se sve razvija potpuno prirodno. Prodala bih jedan komad, kupila dva nova, pa onda četiri. Nisam jurila brz rast. Jednostavno sam pratila tempo koji je posao sam nametao. Nikada to nije bio posao koji može da se radi masovno. Svaki komad zahteva vreme, pažnju i mnogo ručnog rada. Ali upravo to mi se dopadalo.

Koliko je tada bilo teško ljudima objasniti čime se, zapravo, bavite?

Mnogo teže nego danas. Danas svi znaju šta je redizajn nameštaja i dovoljno je da pogledaju nekoliko fotografija na internetu kako bi razumeli proces. Tada to nije bilo tako. Vrlo često sam morala da objašnjavam ljudima kako će izgledati nešto što u tom trenutku još nije postojalo. Zbog toga sam praktično živela u automobilu.

U gepeku sam stalno imala uzorke tkanina, drvene lajsne, boje, različite završne obrade, kataloge i sve ono što mi je bilo potrebno da ljudima pokažem svoju ideju. Odlazila sam kod klijenata, raspoređivala materijale po njihovim stolovima, podovima ili sofama i pokušavala da im dočaram ono što sam ja već videla u svojoj glavi. Dešavalo se da sve to vadim iz automobila na parkingu ili ispred zgrade jer nije bilo drugog mesta.

Danas, kada se toga setim, bude mi simpatično, ali tada je to bila moja svakodnevica. Mislim da ljudi tada nisu kupovali samo nameštaj. Kupovali su moje uzbuđenje. Kupovali su veru koju sam imala u svaki komad. To se osećalo.

Da li ste i dostavu organizovali sami?

Naravno. U početku nije postojala logistika kakvu danas imaju velike firme. Manje komade vozila sam svojim automobilom, a kada bi trebalo prevesti nešto veće, pozajmljivali smo kombi. Majstori su pomagali oko utovara, istovara i unošenja nameštaja. Svi smo radili sve.
Nikome nije bilo važno da li je njegov posao samo restauracija ili samo transport. Postojala je velika želja da sve uspe.

Kada danas pogledam taj period, vidim mnogo improvizacije, ali i mnogo iskrene energije. Mislim da je upravo ona održala celu priču.

Kako ste pronašli prvi prostor koji je mogao da primi sve što ste stvarali?

To je bio logičan sledeći korak. Kako je broj komada rastao, postalo je jasno da više ne mogu da funkcionišem bez magacina. Znala sam približno gde bih volela da se nalazim. Bilo mi je važno da prostor bude relativno blizu kuće i da bude praktičan za svakodnevni rad.

Jednog dana sela sam u automobil i počela da obilazim kraj koji mi je odgovarao. Gledala sam lokale, razgovarala sa prolaznicima, raspitivala se da li neko zna za prostor koji se izdaje. Na jednom izlogu ugledala sam oglas da se lokal prodaje i pozvala broj. Objasnila sam vlasnicima da nisam u mogućnosti da kupim prostor, ali da bih volela da ga iznajmim. Na moje veliko zadovoljstvo pristali su. Tako sam dobila svoj prvi magacin.

Da li je taj prostor od početka bio zamišljen kao salon?

Uopšte nije. Bio je namenjen isključivo tome da u njega smestim nameštaj. Međutim, vrlo brzo počeli su da dolaze ljudi koji su želeli da vide gde nastaju komadi koje su gledali na Facebooku. Shvatila sam da ih ne zanima samo gotov proizvod. Želeli su da vide kako izgleda ceo proces. Bilo im je zanimljivo da pored završenih komada vide i one koji tek čekaju restauraciju. Tada sam odlučila da prostor malo uredim. Postavila sam tapete, unela svoj mali radni sto iz Ikee i napravila kutak u kojem mogu da razgovaram sa klijentima.

Lokal je imao svega dvadesetak kvadrata, ali meni je tada predstavljao veliki korak napred. Posle izvesnog vremena ukazala se prilika da iznajmim i prostor pored njega. Bio je iste veličine. Nisam mnogo razmišljala. Uzela sam i njega. Jedan deo ostao je magacin, dok sam drugi uredila kao mali izložbeni prostor.

To je bio prvi put da su ljudi mogli da dođu, razgledaju komade i razgovaraju sa mnom na jednom mestu. Mislim da je upravo tada Imaginarium počeo da dobija jasniji identitet.

Kasnije ste otvorili radnju na Dorćolu. Kako je došlo do toga?

Posle nekog vremena postalo mi je jasno da je posao prerastao prvi prostor. Ljudi su dolazili isključivo zato što su već znali za mene. Želela sam da Imaginarium dobije mesto koje će biti vidljivije i otvorenije. Ponovo sam uradila isto što i prvi put. Sela sam u automobil i krenula da tražim lokal. Ovoga puta nisam tražila magacin. Tražila sam radnju.

Na Dorćolu sam svratila u tadašnji Beogradski market da se raspitam da li neko u okolini izdaje prostor. Na moje iznenađenje ponudili su mi upravo njihov lokal. Bio je ogroman. Imao je oko dvesta kvadrata. To je za mene tada bilo previše. Nisam imala dovoljno nameštaja da ga popunim, a finansijski nije bilo realno da uzmem ceo prostor.

Pitala sam da li postoji mogućnost da ga podele. Rekli su da može i tako je nastala prva prava radnja Imaginariuma. Mislim da je to bio trenutak kada je moj posao prvi put dobio oblik koji sam dugo priželjkivala. Ljudi su dolazili svakodnevno, razgledali, raspitivali se i polako upoznavali moj svet. Kada je kasnije istekao zakup tog prostora, poželela sam da pronađem nešto mirnije i bliže kući.

Nisam želela da menjam duh Imaginariuma, već samo ambijent u kojem će ta priča nastaviti da raste. Tako sam pronašla sadašnji prostor u Sredačkoj ulici. On mi potpuno odgovara. Nije samo radnja već mesto koje najbolje opisuje način na koji živim i stvaram.

Iako ljudi najčešće vide gotov proizvod, čini se da je vama najvažnije ono što se dešava iza kulisa. Da li je radionica, u stvari, srce Imaginariuma?

Apsolutno je tako. Radnja jeste mesto gde ljudi upoznaju moj rad, ali radionica je mesto gde nastaje sve ono zbog čega Imaginarium postoji.
Zbog načina na koji radimo, posete radnji uglavnom zakazujemo unapred, što mi daje slobodu da najveći deo vremena provedem tamo gde najviše volim – među ljudima sa kojima stvaram.

Ja sam, po prirodi, veoma nemirna osoba. Ne umem dugo da sedim na jednom mestu. Stalno istražujem, tražim nove materijale, obilazim radnje sa tkaninama, tražim trake, ukrase, boje i detalje koji bi mogli da pronađu mesto na nekom budućem komadu. Mnogo putujem upravo zbog toga. Ne putujem da bih odmarala, već da bih pronašla nešto što će me pokrenuti. Nekada je to neobična tkanina, nekada stara kvaka, nekada boja koju do tada nisam koristila. Sve to kasnije postane deo neke nove priče.

Kada uđem u radionicu, imam osećaj da sam tamo gde treba da budem. To je prostor u kojem ideja prestaje da bude samo zamisao i počinje da dobija oblik.

Često ističete koliko su vam važni ljudi sa kojima radite. Danas nije lako pronaći vrhunske zanatlije. Kako ste formirali tim?

Mislim da je i to bila jedna duga i prirodna priča. Na početku nisam imala nikakvu mrežu saradnika već samo nekoliko komada koje sam želela da obnovim. Jedna žena mi je preporučila stolarsku radionicu za koju je znala. Otišla sam tamo i upoznala ljude koji su kasnije postali važan deo mog posla. Oni su me zatim povezali sa tapetarom, a on, pak, sa modelarom. Kasnije sam pronašla osobu koja šije jastuke, zatim nekoga ko radi zavese i druge tekstilne detalje.

Tako se, gotovo neprimetno, oko mene okupio tim ljudi sa kojima i danas radim. Nisam sedela i čekala da se sve dogodi samo od sebe. Verujem u intuiciju, ali isto tako verujem da čovek mora da napravi prvi korak. Volim da kažem da vam život često otvori vrata, ali vi, ipak, morate da ustanete i prođete kroz njih. Sve ono što danas izgleda kao zaokružena priča nastajalo je veoma polako. Korak po korak. Godinu po godinu.

Kako danas birate komade koje ćete restaurirati? Da li još uvek tragate za njima kao nekada?

Na početku sam ih bukvalno lovila. Obilazila sam buvljake, pratila oglase, pretraživala domaće i strane sajtove i odlazila gde god bih pomislila da bih mogla pronaći nešto zanimljivo. To je bio veliki deo mog posla. Danas više nije tako.

Posle svih ovih godina ljudi koji se profesionalno bave otkupom starog nameštaja uglavnom znaju šta volim. Čim pronađu nešto za šta misle da bi moglo da me zainteresuje, pošalju mi fotografije. Ako me komad privuče na prvi pogled, kupim ga. Na taj način su se vremenom napunili moji magacini. Trenutno ih imam nekoliko i u njima se nalazi veliki broj komada koji čekaju svoj red.

Ljudi često misle da, čim nešto kupim, odmah počinjem da ga restauriram. Zapravo, često bude potpuno suprotno. Dešava se da pojedini komad čeka pet, šest, pa čak i sedam godina. Ne zato što sam zaboravila na njega. Već zato što još nije došao njegov trenutak. Za neke komade jednostavno morate da sačekate da se pojavi prava ideja.

Šta je danas postalo zaštitni znak Imaginariuma?

Mislim da ljudi najviše prepoznaju moje beržere. One su nekako postale simbol svega što radim. Pored njih, tu su i taburei koje obožavam da osmišljavam. To su mali komadi koji mi daju ogromnu slobodu. Na njima mogu da eksperimentišem sa bojama, dezenima i teksturama mnogo više nego na velikim komadima.

Često ručno oslikavam njihove drvene nogice, kombinujem tkanine koje na prvi pogled možda deluju nespojivo i upravo iz tih neočekivanih spojeva nastane nešto potpuno novo. Napravila sam ih verovatno na stotine i mogu potpuno sigurno da kažem da nijedan nije isti. To mi je veoma važno jer ne želim da ljudi kupe nešto što će sutra videti u još deset stanova. Volim kada svaki komad nosi svoj identitet.

Da li ste nekada razmišljali da sve to pretvorite u serijsku proizvodnju?

Mislim da bi se tada izgubilo ono zbog čega ljudi dolaze kod mene. Vrlo često me pitaju zašto ne napravim kolekciju koja bi mogla da se proizvodi u većem broju. Odgovor je uvek isti. Zato što to više ne bi bio Imaginarium. To bi postao industrijski proizvod. A ono što ja radim počiva upravo na tome da svaki komad bude jedinstven.

Osim toga, iza svakog komada stoje ljudi koji su vrhunski zanatlije. Takvih majstora danas nema mnogo. Njihov rad ne može da se ubrza. Ne možete od nekoga ko pažljivo restaurira drvo ili ručno presvlači staru fotelju očekivati da radi kao fabrička traka. To jednostavno nije moguće. I ne želim da bude moguće.

Mislim da upravo u toj sporosti i posvećenosti leži najveća vrednost svega što stvaramo.

Pored komada koje sami pronalazite, restaurirate i nameštaj koji donose klijenti. Da li je pristup isti?

Suštinski jeste, ali postoji jedno pravilo kojeg se držim. Radim isključivo stilski nameštaj. To je svet koji poznajem i u kojem se osećam sigurno.

Savremeni komadi nikada me nisu privlačili na isti način. Kod stilskog nameštaja svaki detalj ima svoje značenje. Prvo razgovaramo o drvetu: da li želimo da ostane prirodnije ili će dobiti izraženiju patinu, kakvu završnu obradu očekujemo, koji lak će najbolje istaći njegov karakter. Posle toga dolazi unutrašnja konstrukcija.

Kod mnogih starih sofa i fotelja nalaze se federi ili žičana jezgra. Na njima mogu da rade samo ljudi koji imaju iskustva sa takvom vrstom nameštaja. Tek kada se završi taj deo, dolazimo do izbora materijala.

Tu nije dovoljno odabrati tkaninu koja je lepa. Važno je da odgovara vremenu iz kojeg komad potiče, njegovim linijama i karakteru. Sve mora da funkcioniše kao jedna celina. Mislim da upravo zbog toga nijedan projekat nikada nije isti. Svaki komad nosi svoju priču, a moj zadatak je da pronađem način da ta priča dobije novo poglavlje, a da pritom ne izgubi svoj identitet.

Vaši klijenti uglavnom dolaze sa vrlo jasnom željom da njihov dom izgleda drugačije od uobičajenih enterijera. Da li se tokom godina iskristalisalo ko su ljudi koji pronalaze Imaginarium?

Već 15 godina radim gotovo isključivo sa krajnjim korisnicima i mislim da među njima postoji jedna zajednička osobina – žele da njihov dom ima karakter. To su ljudi koji vole toplinu, boje, prirodne materijale i predmete koji nose određenu priču. Nije im dovoljno da prostor bude lepo uređen. Žele da se u njemu oseća život.

Možda upravo zato nikada nisam mnogo sarađivala sa arhitektama i dizajnerima enterijera. Ne zato što mislim da njihov posao nije važan, naprotiv. Jednostavno, moj put se razvijao drugačije. Tokom svih ovih godina gotovo svi poslovi dolazili su preko ljudi koji su sami pronašli moj rad i poželeli da deo njega unesu u svoj dom.

Zašto mislite da nije došlo do veće saradnje sa arhitektama?

Mislim da danas živimo u vremenu u kojem postoji velika potreba da se stvari uklope u određene obrasce. Mnogo enterijera liči jedan na drugi. Ljudi često gledaju šta je trenutno popularno, šta se najviše objavljuje na društvenim mrežama ili u časopisima i onda pokušavaju da njihov prostor izgleda upravo tako. Ponekad imam utisak da se plaše da pokažu sopstveni ukus. Lakše im je da neko drugi odluči umesto njih.

Imala sam jednu situaciju koja mi je ostala u sećanju. Jedna gospođa došla je u radnju potpuno oduševljena jednim toaletnim stolom. Razgovarale smo dugo. Bila je sigurna da želi upravo taj komad i zamolila me da ga već narednog dana pripremimo za isporuku. Naravno, čim je otišla, pozvala sam ljude iz radionice. Te večeri smo pažljivo rasklopili sto, zaštitili ga i spremili za transport. Sutradan me je nazvala.

Pomislila sam da želi da potvrdi vreme isporuke. Međutim, rekla mi je da odustaje. Pošto je samo dan ranije bila potpuno sigurna u svoju odluku, pitala sam šta se promenilo. Odgovorila mi je da joj je osoba koja uređuje enterijer rekla da taj komad ne odgovara projektu i da ga ne treba kupiti. Rekla mi je i da, pošto tu osobu plaća, smatra da treba da posluša njen savet.

Naravno, svako ima pravo na svoje mišljenje, ali ta situacija mi je pokazala koliko ljudi ponekad zanemare ono što ih je iskreno oduševilo samo zato što se plaše da naprave drugačiji izbor. A meni je upravo ta lična emocija najvažnija. Mislim da dom treba da govori o ljudima koji u njemu žive, a ne o trendovima koji će za godinu ili dve biti zamenjeni nekim novim.

Da li postoji mogućnost da klijent odabere komad iz vašeg magacina dok je još u izvornom stanju i zajedno sa vama osmisli njegov novi izgled?

Postoji, ali priznajem da to ne radim često. Razlog nije tehničke prirode. Problem je u tome što većina ljudi veoma teško može da zamisli krajnji rezultat. Kada pred sobom vide staru fotelju kojoj nedostaje noga ili komodu punu ogrebotina, njima je gotovo nemoguće da zamisle kako će taj komad izgledati kada bude završen.

Naravno, klijenti imaju poverenja u mene i moj rad. Iza mene danas stoji mnogo realizovanih projekata, ali jedno je verovati nekome, a sasvim drugo uložiti novac u nešto što u tom trenutku izgleda kao da mu nema pomoći. Zbog toga tu mogućnost nudim uglavnom ljudima koji me dugo prate ili koji su već sarađivali sa mnom. Tada postoji potpuno poverenje, a kada ono postoji, ceo proces postaje mnogo lepši. Klijent ne kupuje gotov proizvod već postaje deo njegovog nastanka.

Koliko su se društvene mreže promenile od vremena kada ste objavljivali prve fotografije na Facebooku?

Veoma, ali njihova uloga u mom poslu ostala je gotovo ista. Danas su Instagram, Facebok i sajt najveći izlog koji Imaginarium ima. Zahvaljujući njima ljudi mogu da vide šta radim i kako izgleda proces kroz koji prolazi jedan komad nameštaja. Za moj posao to je izuzetno važno.

Već sam rekla da mnogi ljudi teško mogu da zamisle transformaciju dok je ne vide. Fotografija je često najbolji način da im pokažem šta sve jedan stari komad može da postane. Na neki način, društvene mreže su nastavile ono što je nekada radio moj gepek pun uzoraka. Samo što danas mnogo više ljudi može da zaviri u moj svet.

Kada pogledate unapred, postoji li nešto što još želite da ostvarite?

To mi je uvek najteže pitanje. Nikada nisam bila osoba koja sebi postavlja velike poslovne ciljeve. Ne razmišljam o tome koliko radnji želim da otvorim ili koliko ljudi treba da radi sa mnom. Mnogo više razmišljam o tome šta bih sledeće mogla da napravim. Kod mene nove ideje vrlo često dolaze potpuno neočekivano.

Jednom me je klijentkinja pitala da li pravim lustere. Odgovorila sam da ne. Međutim, čim je otišla, počela sam da razmišljam kako bi izgledao luster koji bi nastao u Imaginariumu. Tako to kod mene funkcioniše. Dovoljno je da neko postavi jedno pitanje. Posle toga ideja počne da raste.

Prvi luster koji sam napravila nije bio ni potpuno završen, a već je imao svog kupca. To mi je bila potvrda da ljudi prepoznaju ideju i da ima smisla nastaviti u tom pravcu. Iskreno, mislim da će se Imaginarium i ubuduće razvijati upravo tako. Ne kroz velike planove i strogo postavljene ciljeve, već kroz radoznalost. Kroz želju da svaki novi komad bude drugačiji od prethodnog. Kroz potragu za nečim što još nisam napravila. Možda je upravo to ono što me svih ovih godina najviše održava. Još uvek se radujem svakom novom početku. A dok god je tako, znam da imam razlog da nastavim.