Kopcha:
Ručno rađen nakit za dame sa istančanim stilom

Kako ste počeli da se bavite ručnom izradom nakita?

Ja sam po struci grafički inženjer i dugo sam radila u svojoj profesiji, u velikim kompanijama. Međutim, kada sam rodila prvo dete, dobila sam otkaz i, nažalost, kako to često biva kod nas, kada imate dvoje male dece, postajete nepoželjni na tržištu rada. Upravo tada sam počela da razmišljam o nečemu svom.

Kopcha je nastala iz želje da se izdvojim iz mase. Pripadam generaciji u kojoj su devojke želele da budu autentične i da se razlikuju jedna od druge, a ja sam u moru sličnih ponuda želela da napravim nešto drugačije – prvenstveno za sebe.

Sve je počelo kao hobi: prvo za mene, zatim za drugarice, pa njihove prijateljice, i tako se priča spontano širila. Uz veliku podršku supruga, taj hobi je vremenom prerastao u brend.

Zašto ste nadenuli baš taj naziv?

Ime je došlo potpuno spontano. Tražila sam nešto zvučno, nešto što lako ulazi u uho i što se automatski može povezati sa nakitom. Odjednom mi je sinula Kopcha – i naziv je ostao. Danas me mnogi čak više i ne zovu Kristina, već jednostavno Kopcha!

Kako je izgledao razvoj Kopche, od samih početaka do danas?

Brend je nastao 2014. godine, dok sam firmu zvanično registrovala 2020. godine. Godinu dana kasnije ušla sam u svoj prvi mali lokal.

Pre toga sam godinama izlagala na različitim festivalima i bazarima, ali sam u jednom trenutku shvatila da moje mesto više nije tamo. Osetila sam da je vreme da razvijam sopstvenu online prodaju i ozbiljnije gradim prisustvo na društvenim mrežama. Tako sam krenula sa razvojem Facebook i Instagram stranice, a kasnije je nastao i sajt. Ipak, društvene mreže su i danas moj najjači kanal prodaje.

Prostor u kom se danas nalazimo volim da zovem radionicom. Mnogi koji se bave handmade proizvodima koriste izraz „atelje“, ali meni je nekako draže da to bude radionica – možda zvuči jednostavnije, ali istinitije opisuje ono što ovde radim. Ovde se zaista radi i stvara svakog dana.

Pored nakita, prepoznatljivi ste i po heklanim torbicama. Kako ste ušli u taj segment?

Oduvek su me privlačile različite tehnike. Volim da istražujem, isprobavam nove stvari i stalno učim nešto novo. Gde god putujem, trudim se da pronađem repromaterijale koje kod nas nije moguće kupiti.

Tri do četiri godine nakon nastanka brenda počela sam da izrađujem i heklane torbice. Heklanje nisam učila preko interneta ili tutorijala – tome me je naučila moja pokojna baka. Bila je veoma strpljiva i prolazila je sa mnom sve, petlju po petlju, ispravljala greške i prenosila mi znanje, koje danas mnogo znači. Inače, volela bih da sam nasledila talenat za šivenje od svoje mame ali, nažalost, to nije bio slučaj.

Od samog početka nisam želela da moje torbe izgledaju kao hobi proizvod. Želela sam da to budu torbe koje bih i sama nosila na posao: profesionalno izrađene, postavljene, sa kopčanjem i svim detaljima koji su jednoj ženi zaista potrebni. Vodila sam računa da se nijedan šav ne vidi i da proizvod izgleda kao da je izašao iz radnje, a da pritom zadrži vrednost ručnog rada.

Kako ste učili tehniku izrade nakita?

Nakit me je oduvek privlačio. Moj dragi otac bio je strastveni pecaroš, pa sam još tada pravila minđuše, čak i od njegovog ribolovačkog materijala. Tako da mogu da kažem da je ta ljubav prema nakitu prisutna od najranijih dana.

Verujem da garderoba može biti vrlo jednostavna i svedena, ali da detalji prave razliku. Nakit, torba i aksesoari generalno mogu potpuno da promene utisak i stil jedne žene. Upravo zato sam im oduvek pridavala veliku pažnju.

Još kao tinejdžerka počela sam da eksperimentišem sa perlicama, a kasnije sam mnogo istraživala i učila samostalno. Danas nam društvene mreže omogućavaju da vrlo lako dođemo do različitih informacija, pa sam pratila kako rade žene u inostranstvu i učila iz njihovih procesa. Posebno su mi inspirativne Ruskinje – često volim da kažem da one prvo nauče da heklaju i štrikaju, pa tek onda da hodaju. Zaista imaju neverovatnu veštinu i od njih sam mnogo naučila.

Pratila sam i rad svetskih brendova koji prikazuju tehnike izrade i uvek sam birala teži put. Danas mnogi žele brzu zaradu i proizvode koji se naprave za nekoliko minuta, ali mene to nikada nije zanimalo.

Koliko je potrebno da bi se izradio neki komad Kopcha nakita?

Neki moji komadi nastaju tri ili četiri dana. To su uglavnom ogrlice i narukvice koje se izrađuju na jednoj niti najlona, uz preplitanje, uplitanje, heklanje i šivenje. Kada se završe, dobijete mali umetnički komad koji žena nosi na sebi – komad koji iza sebe ima proces i priču.
Takođe, veoma mi je važno da koristim kvalitetne materijale, posebno zato što danas mnogo žena ima različite alergijske reakcije.

Za svoj rad sam pre pet godina dobila sertifikat starih i umetničkih zanata od strane Ministarstva privrede. Među kreatorima nakita nema nas mnogo koji smo dobili to priznanje, jer se ono ne dodeljuje za jednostavnu izradu nakita – potrebno je da postoji ozbiljan ručni i umetnički rad iza svakog komada.

Da li izrađujete nakit po narudžbini?

Kod mene je sve prilagodljivo – može da se bira boja, dužina, veličina, završna obrada, da li će hirurški čelik biti u boji srebra ili zlata. Pošto je sve ručna izrada, postoji prostor za dogovor, a klijentkinje to veoma cene.

Nisam želela da svoje proizvode cenovno i kvalitetom približavam masovno proizvedenom nakitu koji se može pronaći na platformama poput AliExpressa ili Temua. Ako na nekom komadu radite tri ili četiri dana, on jednostavno ne može da košta simbolično.

Trudim se da ponudim pristupačne cene, ali i da moj rad bude adekvatno vrednovan. U suprotnom, ceo proces gubi smisao.

Kada je reč o dizajnu, odakle dolazi inspiracija za vaše komade?

Uglavnom iz glave. Naravno da pratim rad drugih ljudi i različite trendove, ali najveći deo ideja nastaje spontano.

Kada je reč o heklanim torbama, često me inspirišu kreatorke iz Turske, jer zaista prave fantastične modele. Za određene komade, poput složenijih torbi, neophodna je mustra i precizan proces rada, jer tu postoje pravila koja moraju da se poštuju. Ali, kombinovanje boja, spajanje elemenata i finalni izgled proizvoda uglavnom dolaze iz moje glave.

Nakit nikada ne crtam. Iako sam želela da budem grafički dizajner, završila sam kao grafički inženjer jer prijemni ispit za dizajn podrazumevao crtanje i slikanje, a to jednostavno nikada nije bila moja jača strana. Zato sve što osmislim odmah prelazi iz ideje u ruke. Ne pravim skice – odmah krećem u izradu.

Posebno sam ponosna na komade izrađene od čeških staklenih perlica i poludragog kamenja, jer oni objedinjuju više tehnika u jednom komadu: nizanje, heklanje, rad sa žicom i druge detaljne procese.

Istovremeno, dičim se radovima sa aluminijumskom žicom, jer je svaki komad potpuno nepredvidiv. Nikada unapred ne znam kako će izgledati finalni proizvod – proces me vodi. Zbog toga nijedan komad ne može biti identičan prethodnom. Kada mi neko traži isti komad, često moram da objasnim da to nije moguće jer svaki nastaje spontano i svaki je unikatan.

Kada primetim da neko kopira moj rad – a toga, nažalost, ima – moj odgovor je da osmislim nešto novo. Na taj način uvek idem korak dalje.

Kako ste dolazili do prvih klijenata i koliko se taj proces razlikuje u odnosu na danas?

Prvi klijenti bile su, u stvari, moje drugarice, a onda se priča širila preporukama – od usta do usta. Nakon toga su važnu ulogu imali bazari, jer sam upravo tamo počela ozbiljnije da dolazim do novih kupaca.

Bazari su odlični kada tek pokrećete posao, jer vam daju priliku da direktno vidite reakcije ljudi: šta im se dopada, za šta se interesuju, šta prolazi, a šta ne. Na osnovu toga možete da prilagođavate ponudu, ali je za mene bilo važno da pritom ne izgubim sopstveni stil i identitet. To je bila njihova dobra strana.

Loša strana je što ljudi često na bazare dolaze očekujući veoma niske cene, jer ih i dalje doživljavaju kao tezge. Očekivanja su često da proizvodi koštaju do 1.000 dinara, a to jednostavno nije održivo kada imate komade na kojima radite po nekoliko dana.

Zanimljivo je da sam svoje najskuplje komade prodala upravo preko Instagram, a ne na bazarima. Danas je Instagram praktično moj butik – ljudi dolaze sa jasnom namerom i spremni su da plate kvalitet.

Naravno, i dalje postoje žene koje su starog kova i vole da proizvod vide uživo, da ga probaju i osete, i to je jedan od razloga zbog kojih sam otvorila prvo malu radionicu, a zatim i prodajni prostor.

Da li i dalje izlažete na bazarima?

Vremenom sam shvatila da klasični bazari više nisu prostor za mene. Pojavio se veliki broj preprodavaca i izgubio se duh pravog handmade rada.

Ipak, postoje izuzeci poput Silosa i Dorćol Platza, gde i dalje dolaze ljudi koji zaista cene autentične proizvode i gde se okupljaju kreativci koji zaista stvaraju ručno. Tamo i dalje volim da odem kada se ukaže prilika.

S druge strane, višednevni bazari u tržnim centrima postali su fizički veoma zahtevni – provesti po 10-12 sati dnevno u takvom okruženju za mene više nema smisla. Mislim da je sada vreme za neke nove generacije koje tek pronalaze svoj put, a ja sam svoj već pronašla.

Ko najčešće dolazi kod vas i šta klijenti traže?

Moje klijentkinje, ali i klijenti, jer dosta muškaraca kod mene kupuje poklone za supruge, devojke ili majke. Uglavnom su ljudi koji tačno znaju šta žele.

Najčešće su to žene starije od 35 godina koje imaju izgrađen stil i žele nešto autentično i unikatno. Ne žele da se pojave na nekom događaju i vide još deset žena sa identičnim komadom nakita. Žele da nose nešto posebno, nešto što izaziva reakciju i onaj iskren komentar: „Jao, kako vam je ovo dobro!“

Po tome sam, takođe, postala prepoznatljiva – dame često dođu sa haljinom i kažu: „Hajde da mi napravite nešto uz ovo.“ Neretko žele i torbicu u kompletu. Volim da ih zaokružim kao celinu i da dobiju kompletan aksesoar za određenu priliku. Još samo nisam počela da pravim cipele – ali ni to nije potpuno isključeno u budućnosti!

Nedavno sam radila komplet za jednu mladu, zatim torbicu i aksesoare za doktorku koja je putovala na seminar u Ženevu. Preko prijatelja i klijenata moji proizvodi su stigli i do Dubaija, Pariza i Dizeldorfa. Volim da kažem da je Kopcha proputovala svet, a da ja pritom nisam izašla iz svoje radionice.

Sve u svemu, danas imam bazu stalnih klijentkinja, ali stalno dolaze i nove žene. Posebno mi je zanimljivo što mi mnoge donose stari nakit na popravku – komade koje su nasledile od majki ili baka. To mi pokazuje da ljudi sve više traže kvalitet i trajnost. Žele komade koje će nositi godinama, možda jednog dana ostaviti ćerkama ili pokloniti nekome bliskom.

Spomenuli ste da kako su vaši proizvodi završili van zemlje. Da li imate porudžbine iz inostranstva?

Imala sam dosta porudžbina iz inostranstva dok sam imala prodavnicu na Etsy. U jednom trenutku sam morala da je stavila u mirovanje jer su dodatni troškovi i porezi značajno otežali kupovinu kupcima iz inostranstva.

Ipak, region mi je i dalje veoma važan, kao i naši ljudi iz dijaspore. Oni neretko više cene ručni rad i rado kupuju ovakve proizvode kao poklone – bilo za sebe, bilo za ljude u inostranstvu kojima žele da pokažu šta se ovde stvara.

Uz svaki ekskluzivni komad, kupci dobijaju i sertifikat koji potvrđuje da je moj rad prepoznat kroz sertifikat starih i umetničkih zanata Ministarstva privrede.

Dakle, postoji razlika kako vaše proizvode doživljavaju domaći, a kako inostrani kupci.

Apsolutno. Recimo, imam ogrlicu na kojoj radim tri dana – izrađuje se na jednoj niti najlona i taj proces jednostavno ne može da se ubrza. Uprkos tome, ovde je često veoma teško prodati takav komad po pristojnoj ceni, iako iza njega stoji veliki broj sati ručnog rada.

S druge strane, upravo taj model sam po daleko većoj ceni mnogo puta slala u inostranstvo i niko nije dovodio u pitanje vrednost. Na primer, radila sam je u različitim bojama, a posebno pamtim providnu verziju koju sam pravila za mladu u SAD. Jedna dama iz Velike Britanije, takođe, kupila je taj model i kombinovala ga sa potpuno rokenrol outfitom, što je izgledalo veoma efektno.

Koliko je bilo izazovno ostati autentičan na tržištu koje često prati trendove?

Mogla sam mnogo brže da razvijem posao i verovatno zaradim više da sam išla putem copy-paste proizvoda i pratila isključivo trendove. Međutim, to od početka nisam želela.

Videla sam mnogo ljudi koji su nestali upravo zato što su jurili trendove i izgubili sopstveni identitet. Moj put jeste bio duži i često turbulentan – pravi roller coaster, sa mnogo uspona i padova – ali mislim da sam uspela da sačuvam ono što mi je od početka bilo najvažnije, a to je autentičnost i prepoznatljivost.

Kakvi su vaši planovi za budućnost?

Planove svakako imam, ali sam naučila da mnogo toga ne zavisi isključivo od mene, već i od šire situacije u društvu. Trenutno živimo u vremenu kada ljudi veoma pažljivo raspoređuju novac i mnogima je sve što nije osnovna potreba luksuz.

Moj plan je da u budućnosti zaposlim jednu osobu koja bi mogla da radi jednostavnije komade, kako bih ja mogla više vremena da posvetim zahtevnijim i kompleksnijim modelima. Postoje određene tehnike koje sam razvijala godinama i koje želim pažljivo da čuvam. Tu odluku sam donela i zbog iskustava ljudi iz okruženja koji su se suočavali sa kopiranjem sopstvenih ideja i dizajna.

Takođe, volela bih da jednog dana imam stalno prodajno mesto u nekom tržnom centru, dok bi ovaj prostor ostao isključivo radionica i mesto za stvaranje.