Lila vila:
Futrole i aksesoari za ljubitelje pastelnih tonova

Šta je, zapravo, Lila vila?

To je prvobitno bio samo dečji brend, koji je počeo kao priča namenjena devojčicama. Tada sam pravila plaštove, čarobne štapiće i krunice. Vremenom se to spontano razvilo i danas pravim proizvode i za žene. Futrole za knjige su trenutno najprodavaniji proizvod. Radim ih u različitim dimenzijama, a često ih prilagođavam i za laptopove i tablete, što se pokazalo kao traženo i praktično rešenje.

Pre dva meseca sam uvela i cegere sa dva lica. Vrlo brzo su postali popularni i sada su skoro ravnopravni futrolama u ponudi. Iako se ponuda menjala, zajedničko svemu je ručni rad i pažnja prema detaljima.

Kako je sve počelo?

Sve je počelo tokom drugog porodiljskog odsustva. Ćerka je tada bila u fazi princeza, šljokica i kostima, pa sam krenula da joj pravim stvari i u tom procesu shvatila koliko mi to prija. Tada sam posle dugo vremena uradila nešto kreativno i zaista mnogo uživala.

Ideja za brend nije nastala planski, pojavila se spontano, ali sam joj kasnije pristupila malo ozbiljnije. Dala sam sebi nekoliko meseci da napravim zalihe i tek onda sam otvorila Instagram. U tom trenutku uopšte nisam razmišljala o tome kao o biznisu. Prvih godinu do godinu i po dana to je zaista bio hobi. Nisam se mnogo bavila društvenim mrežama, jer to zahteva vreme i kontinuitet koji tada nisam mogla da postignem.

Instagram profil postoji od 2024. godine, ali tek poslednjih osam-devet meseci sam počela da se ovim bavim ozbiljnije i da mu pristupam kao poslu.

Kako je nastao naziv Lila vila?

Lila vila je naziv koji sam dala svojoj ćerki onog dana kada sam saznala da čekam devojčicu. Lila je moja omiljena boja, a vila se rimovalo i zvuči vrlo nežno i melodično.

Kad sam kasnije razmišljala o rebrandingu, bilo mi je žao samo da pomislim da menjam naziv koji za mene ima ličnu priču i posvećen je mom detetu. U međuvremenu, i mene su počeli da zovu „Vila“ što mi je uvek beskrajno simpatično.

S obzirom na to da imam i sina, htela sam da prilagodim ponudu i dečacima, ali mi je to izazov, zbog estetike koju negujem i palete boja. Možda uspem jednog dana i to da uskladim, a i ako ne, sin me je naučio da budem istrajna i strpljiva, što ranije nisam možda bila u toj meri, tako da je i on na neki način utkan u celu ovu priču.

Recite nam čime ste se bavili pre Lila vile i koliko vam je to iskustvo korisno danas?

Završila sam novinarstvo na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i već tada sam imala priliku da radim u struci. Ipak, dolaskom u Beograd moj profesionalni put je bio pun lutanja, traženja i preispitivanja. Na kraju sam se našla na sportskoj televiziji, u marketingu i prodaji.

Taj posao nije bio naročito kreativan, svodio se uglavnom na brojke, planove i Excel tabele. Ipak, doneo mi je nešto lepo – sjajne ljude, a u profesionalnom smislu mogu da kažem da mi je svakodnevna komunikacija sa velikim brojem ljudi učinila opuštenijom, sigurnijom u razgovoru i snalažljivijom u različitim situacijama. Uz to, razvila sam organizacione veštine koje danas koristim u sopstvenom biznisu.

Iako prethodni poslovi nisu pružali mnogo prostora za kreativnost, ostavili su mi čvrstu osnovu, a to su rad sa ljudima i sposobnost da držim stvari pod kontrolom. Vremenom sam shvatila da nisam osoba za klasičan rad od devet do pet, naročito nakon što sam postala majka. Takav ritam jednostavno nije bio u skladu sa životom koji sam želela, pre svega zbog porodice. Zato sam donela odluku da dam otkaz i posvetim se nečemu svom.

S obzirom da nemate formalno obrazovanje u današnjoj delatnosti, kako ste naučili zanat?

Majka me je u srednjoj školi naučila osnovama štrikanja i šivenja. Nije to bilo ništa sistematično, više onako usput, iz radoznalosti i želje da nešto napravim sama. Kasnije, tokom studija, imala sam i svoj mali brend kroz koji sam zarađivala džeparac. To je bila neka moja zona kreativnosti kojoj sam se uvek vraćala, iako iza svega nije stajalo stručno znanje ni klasična praksa. Više upornost i želja prema stvaranju.

Kada sam pokrenula Lila vilu, krenula sam od plaštova i čarobnih štapića, koji su u potpunosti ručni rad. Ubrzo sam, sasvim slučajno, na Pinterestu naišla na fotografije futrola za knjige. Zaintrigiralo me je, pa sam pronašla vodiče koji su korak po korak objašnjavali proces izrade. Pokušala sam i uspela. Danas su upravo te futrole moj najprodavaniji proizvod.

Sve što radim učila sam sama, postepeno, kroz pokušaje i greške. Mnogo toga nisam znala na početku, ali sam kroz rad usvajala nova znanja i veštine. I za mene se takav način učenja pokazao kao najbolji.

Recite nam o finansijskoj strani vođenja malog brenda. Jeste li došli na svoje i jeste li imali poteškoća u tome?

Ima „uspona i padova“, i to je nešto što mi je bilo očekivano. Recimo, prošlog meseca sam prvi put zaradila iznos koji je bio u rangu plate koju sam imala u prethodnoj firmi, i to mi je zaista mnogo značilo, kao neka potvrda da sam na dobrom putu. Ipak, sa ovim poslom nikada nema potpune sigurnosti. Jedan mesec može biti izuzetno uspešan, dok je sledeći znatno slabiji. Ta nepredvidivost ume da bude izazovna, ali je ujedno i deo cele priče.

Iskreno, sve do ove godine nisam ni vodila preciznu evidenciju prihoda i rashoda. Delom zato što sam imala osećaj da bi me suočavanje sa tim brojkama moglo obeshrabriti. Kada bih ih stavila jedne naspram drugih, verovatno bi se u nekom trenutku pojavilo ono pitanje: „Zašto ja ovo radim?“ iako duboko u sebi znam da ovo nije put kojim sam krenula isključivo zbog novca. Mada, dese se faze ,,Šta mi je ovo trebalo?“, ali i to je deo procesa i skroz je u redu. Verujem da će i finansijski rezultati vremenom doći kao prirodna posledica rada i posvećenosti.

Kada je reč o poteškoćama, zaista nemam mnogo razloga za žaljenje. Dešavaju se sitne neprijatnosti, neko ne preuzme pošiljku, pa mi se vrati, ili se desi da neko poruči proizvod po meri, a zatim se više ne javi, mada je to zaista vrlo retko.

Recite nam malo više o prodaji preko društvenih mreža. Kako ste se prilagodili tom pristupu i kako se predstavljate kupcima online?

Društvene mreže su mi na početku bile najveći izazov. To je bio deo posla koji mi je najteže pao, pre svega zato što sam morala da prihvatim da je onlajn prisustvo danas neizostavno. Privatne profile na mrežama više nemam, a na njima zaista nisam mnogo marila za lajkove, pratioce i ostalo. Međutim, vođenje poslovnog profila je nešto potpuno drugačije. Nije to više prostor gde si opušten i ravnodušan prema reakcijama, ovde moraš da razmišljaš o pažnji publike, o tome kako da je privučeš i zadržiš. Taj prelaz mi je bio težak i neprirodan. Trebalo mi je vremena da se naviknem na ideju da je i to deo mog posla. Danas sam to prihvatila i više mi ne predstavlja problem.

Kada je reč o oglašavanju, najviše sam se oslanjala na plaćene reklame, koje su mi ujedno donele i najveći broj pratilaca, iako to i dalje nije neki veliki broj. Ipak, posebno mi je drag i onaj „old school“ način, preporuke od usta do usta. Saradnje sa influenserima nisam koristila, niti sam ih aktivno nudila ili istraživala kao opciju.

Estetika mi je izuzetno važna, trudim se da svaki detalj izgleda lepo. Naravno, sve u skladu sa mogućnostima, ali mi je važno da vizuelni identitet bude dosledan. Vremenom sam počela sve više lično da se pojavljujem na profilu, možda čak i više nego što sam u početku planirala. Ali sam shvatila nešto važno: ja najviše volim svoj brend i niko ga ne može predstaviti autentičnije od mene. Isprva mi je bilo teško da poverujem da je to zaista toliko bitno. Nisam želela da prihvatim da je lični pečat presudan faktor.

Recite nam gde vas kupci sve mogu naći van Instagrama?

U Beogradu se mogu pronaći u Kući umetnica, u Gospodar Jevremovoj 25, kao i u Manner’s Concept store u ulici Majke Jevrosime 50. Pored toga, deo proizvoda izložen je i u Vrdniku, u cvećari moje majke.

Recite nam sa kakvim problemima ste se suočavali u radu i koji su vam bili najteži trenuci?

Iskreno, nemam neke velike probleme i zaista sam srećna što danas radim ovo što volim. Nakon iskustva rada u klasičnom radnom vremenu od devet do pet, mogu da kažem da mi je gotovo svaki aspekt ovog života bliži i prirodniji. Ta vrsta slobode, iako nosi svoje izazove, za mene nema alternativu.

Ipak, postoji jedna specifična poteškoća u kojoj verujem da će se prepoznati mnoge žene preduzetnice, a to je činjenica da si u svom malom biznisu, zapravo, sve. Od proizvodnje, komunikacije sa kupcima i organizacije, do marketinga i vođenja društvenih mreža – sve je na tebi.

Tako sam, na primer, prošlog meseca imala toliko posla oko šivenja i izrade proizvoda da sam na kraju dana ostajala bez energije i inspiracije za kreiranje sadržaja. A danas je to podjednako važno kao i sam proizvod.

Osim tih izazova, kao i onih sitnih, svakodnevnih situacija, poput vraćenih pošiljki zaista nemam većih problema u poslovanju.

Jeste li učestvovali na nekim sajmovima ili marketima i kakva su vam iskustva?

Učestvovala sam samo na Zemun Festu. Bilo mi je lepo, ali Zemun Fest nije specifičan market gde ljudi dolaze baš zbog kupovine, kao, recimo, u šoping centrima, gde se često nešto održava. Tako da to nije nešto čemu bih se trenutno vraćala.

Razmišljala sam o marketima generalno, ali za to su potrebne velike zalihe, a ja trenutno imam sve više posla i nemam vremena da ih pravim i da izlažem na taj način. To ne znači da neću, samo ćemo videti.

Kakvi su vam planovi za budućnost brenda i šta je sledeće za Lila vilu?

Volela bih da moj posao raste i da vremenom izgradim tim. Ideja da imam ljude sa kojima bih svakodnevno sarađivala me zaista raduje, jer sam kroz život uglavnom radila u kolektivima i taj osećaj zajedništva mi je uvek više prijao nego samostalan rad. Imam sad pomoć od jedne divne žene teta Dragice, bez koje ne bih uspela da realizujem sve u roku koji sama sebi zadajem. Verujem da će veći tim doći u pravom trenutku, kako se posao bude razvijao.

Kada je reč o samim proizvodima, sigurna sam da će se ponuda širiti. Već imam neke ideje za leto i nadam se da ću uspeti da ih ostvarim.
Naravno, postoje i neki veći planovi za budućnost, ali sam shvatila da se oni često menjaju u skladu sa okolnostima i razvojem samog biznisa. Zato ih za sada držim za sebe.