P design:
Ručno šivena posteljina i stvarčice za bebe i decu

Kako je sve počelo? Šta vas je navelo da uopšte sednete za mašinu?

Taman sam bila završila studiranje i postala mama, i inspiracija je bukvalno došla iz mog života i mojih sopstvenih potreba. Pre desetak godina kod nas apsolutno ništa nije moglo da se nađe od lepše i kvalitetnije posteljine za decu. Ćerka je bila mala, a posteljina u krevecu, na primer, nije imala lastiš. Dete se vrti, okreće i povlači navlaku za dušek, i to mi je stvarno bolo oči.

Iz toga je sve krenulo: htela sam da rešim taj problem i da ulepšam ceo krevetac, sa posteljinom, jastučićima, nečim dekorativnim i lepim. Krenula sam u potragu za materijalima, a suprug me je odmah podržao i uzeo mi malu mašinu da mogu kod kuće da šijem. U početku sam šila za nas, i odatle je sve krenulo.

Jeste li imali bilo kakvo iskustvo kada ste počeli i kako ste naučili zanat?

Sve sam pokupila sama, sa interneta, iskreno. Nisam imala nikakvog iskustva u tom polju, jer nikada pre toga nisam imala dodirnih tačaka sa mašinom i šivenjem, čak ni sa iglom i koncem. Ćerka je tada imala svega tri meseca, i ja sam noćima, dok ona spava, u krevetu kucala, tražila instrukcije, gledala kako se šta pravi, šta mogu, a šta ne mogu. Tako danonoćno nekih tri-četiri meseca, i onda sam prosto osetila u sebi da ja to mogu, da ja to znam. Ne umem to da objasnim, ali mi je taj osećaj bio dovoljan.

Suprug mi je i tu izašao u susret i našao mi mašinu, a moji roditelji su bili u čudu: „Tijana, pa ti nikad ništa nisi zašila, šta ćeš ti to da praviš?“ Govorili su mi da prvo porubim neku krpu, a ja sam rekla: „Ljudi, ja stvarno osećam da su moje mogućnosti veće, neću krpu, dajte da vam napravim ceger.“ A oni meni: „Tijana, gde ćeš da praviš ceger?!“

Neki su sumnjali, ali meni je bilo bitno da me je suprug podržao u tim prvim koracima, kao što me u svemu podržava i danas. Prvo sam krenula sa dekorativnim jastučićima, pa onda navlake za dušeke, i odatle se dalje razvijalo.

Kada je hobi prerastao u posao i kako su stizale prve mušterije?

Krenula sam u oktobru 2015, i to onako naivno i sitno, stvarno. Šila sam za familiju, komšije, prijatelje, i ništa nikome nisam naplaćivala. Meni je samo bilo bitno da su oni srećni i da im odgovara, a ja poletna. Imala sam 25 godina tada. Nisam uopšte razmišljala o tome da se zarade pare; bilo mi je lepo da to što sam napravila nekome znači i rešava mu deo problema, pošto sam tada prvi put počela nešto da stvaram. To mi je dalo vetar u leđa da nastavim.

Posle nekih godinu dana se to malo uozbiljilo, pa smo onda krenuli baš u pravi rad. Da li sam imala sreće, ne znam, ali mame su mi se na samom početku brzo javljale. Prvo je to bilo drugarica rekla drugarici da poruči od mene, da me podrži, da ne bude samo ona. Ali, relativno brzo su počele da mi se javljaju i žene preko Fejsbuka, pa ubrzo i Instagrama, da poruče posteljinu, koja mi je tada bila najveći deo ponude. Bile su baš zadovoljne, jer tada stvarno nije postojala ta dostupnost kao danas. A zadovoljna mama odmah priča dalje rodbini, drugaricama, komšinicama…

Male zanatske proizvodnje kod nas često su primorane da prave kompromise između kvaliteta i budžeta. Da li ste vi imali takve situacije i kako ste se izborili sa njima?

Ja nisam nikada pravila kompromise, i to namerno. Od starta sam stvarno želela da to što napravim bude dobro i kvalitetno, i od te ideje nisam odustala sve ovo vreme. Danas ima svašta na svakom ćošku, ali kvalitet je diskutabilno pitanje.

Evo primera: ima mama koje su mi godinama unazad, više njih i u par navrata, tražile bademantil od muslina. Videle su tako nešto negde, a htele bi baš od mene da poruče, jer znaju da je kod mene kvalitetno. Ali, ja kažem: „Ne mogu da pravim bademantil od muslina, muslin prosto nije materijal za to, nema tu čvrstinu.“

Mogla sam koliko puta da izađem nekome u susret i napravim, ali znam da bi se posle trećeg-četvrtog pranja raspalo, a ja treba da stojim iza toga. Tako sam odbijala razne kombinacije koje bi možda bile brza zarada, ili prilika da se nešto brže i lakše pročuje. Meni je kvalitet sigurica: ja znam da će to što napravim da traje. I mislim da se baš zbog toga za nas brže i pročulo.

Kako ste u tim ranim danima dolazili do potrebnih materijala, a kako to izgleda danas?

Jao, to je tada bilo suludo. Naći materijale koji su iole privlačni na oko, lepi za decu. Dezena kod nas skoro da nije bilo, a i ono što se moglo naći bile su neke crne, braon boje, sve za starije, ništa za dečicu. Tih dezena se baš sećam. Išla sam na kilo, tražila metraže koje su negde postojale, i onda sam polako otkrila da Turci imaju dobar pamuk. Tražila sam po internetu gde bih to mogla da nabavim, našla par radnji koje su imale njihove proizvode i tu uzimala metražu, što je, naravno, skuplja varijanta. Nije to sve išlo odmah, postepeno je, godinama, ali smo vremenom došli do toga da kupujemo celu rolnu, veleprodajno. Njima stigne kamion, šlep, i sve to uzimamo preko firme.

Sa tim istim dobavljačem sarađujemo evo preko 10 godina. Zanimljivo je da ni on tada nije imao asortiman koji sada ima. Nije imao ni muslin, pa sam mu ga ja tražila, on ga je nabavio i postepeno se i sam proširio. Nekako smo rasli zajedno. Danas imam standardni lager: nekih šest-sedam jednobojnih boja koje uvek držim i koje znam da i on uvek ima. Dezeni znaju da variraju, ali sad već otprilike znam šta mame traže i šta dečica vole, pa gledam da uvek pokrijem te neke dino-dezene, ili sa autićima, bagerima, voćkicama. Čak i ako nije identičan dezen, da bude bar u tom duhu.

Kako ste od posteljine stigli do celog asortimana i ko osmišljava krojeve?

Počelo je od dekorativnih jastuka i posteljine po meri, a onda se preraslo u svašta nešto. Danas su u asortimanu pelene, portiklice, pončići za decu, bodići, haljinice, bademantili, cegeri i vreće za spavanje. A posteljina po meri – to uvek naglasim – nije samo za bebe i decu, nego za sve. Danas mame naručuju custom-made krevete nekih čudnih dimenzija, ali kod mene nije problem naći posteljinu, jer šijem po meri, za bilo koji krevet. Kod posteljine koristim jedan jedini materijal i za svaku dimenziju se zna koliko se i gde kroji i seče, dok se ostale stvari prave po uzrastu, pa tu mora više različitih krojeva i veličina.

Zanimljivo je da se s vremenom menjala i tražnja. Na samom početku najviše se tražila posteljina, pa sam pravila i male setove, posteljina i tanak jastučić uz nju. A kako je vreme odmicalo, ljudi je traže sve manje, tako da su mi fokus zadnjih par godina odneli pončići, vreće za spavanje i portikle, po kojima smo danas, mislim, i najpoznatiji.

Što se tiče krojeva, 90% sam osmislila sama. Tražila sam ideje po Pinterestu, ne možemo da izmislimo toplu vodu, naravno. Ali, evo kako je bilo sa portiklama. Stizalo mi je jako puno upita da li ih pravim, a ja dugo nisam htela: „Pa, portikle imaju na svakom ćošku, šta ću sad ja da ih pravim?“ I onda je jednog dana došla mala devojčica: „Jao, meni trebaju portiklice za sestru, je l’ imate?“ Ja kažem nemam, a ona onako polutužna. Rekoh: „E, sad ćeš, Tijana, da kreneš da praviš portikle – koliko god potražnja bila velika ili mala, nebitno!“

Sama sam smišljala kako će model da izgleda, koja širina, koja visina, gde da stoje drikeri, pa smanjivala, pa na malom kumiću isprobavala. Deluje jednostavno i smešno kad pogledaš, ali ja sam na tome stvarno radila. Za vrećice mi, opet, pomaže krojačica koja ima svoj kroj, pa smo ga zajedno prilagodile uzrastu od jedne do osam godina. I da znate da su te vrećice stvarno komotne i udobne, pamučne. Imamo i model sa nogavicama. Deca ih doživljavaju kao pidžamu i nose ih kao odeću, pa nema borbe oko oblačenja. Mame su oduševljene.

Imate sopstvenu radnju od 2022. Kako je izgledao put do nje?

Radnja je bila moj san, i to san koji mi je dugo delovao daleko, donekle možda i nemoguć. Sećam se kad sam kupovala materijale, imala sam par lokacija gde sam stalno uzimala, jer nisam mogla da nađem sve na jednom mestu, i uvek sam te radnje gledala onako očarana: „Bože, vidi kako imaju lepu radnju, pa rade, pa imaju ovo, pa imaju ono.“ Gledala sam sve to nekako drugim očima. A ti vlasnici su uvek bili nešto nervozni i nestrpljivi. Tada sam sebi rekla: „Jao, kad bih ja imala radnju jednog dana, nikad ne bih bila prema mušteriji nadrndana, ljuta, nervozna ili puna sebe!“

I, eto, radila sam, radila, radila na tome, pa se stvorila i prilika. Od 2022. smo u radnji, ovde na Novom Beogradu.

Društvene mreže više ne rade posao kao nekad. Kako se to oseća iz ugla malog preduzetnika?

Jeste, i to je baš znatna promena. Ti algoritmi na Instagramu se menjaju sve češće i ne idu nam na korist. A mislim da je posao svima nama preduzetnicima još opao kad se pojavio Temu i ta kupovina milion stvari za sitno. To nas je malo pokopalo. Bio si navikao da te Instagram nekako gura, i onda se sve to promeni, i zadnjih godinu i po-dve je mnogo lošije. Nađeš se da imaš stvarno manje posla, a treba izdržati taj period, treba nastaviti raditi, stvarati, ulagati, i zna to da bude izazovno. Ali, opet, nekako baš u tim momentima kad ima manje posla, uvek se jave neke mame ili stare mušterije koje poruče neku veću količinu, baš kad treba.

Instagram nije što je bio, ali moraš da si prisutan. On me je dugo održavao u poslu i ljudi su za nas čuli upravo online. Danas je tu i radnja: bake dođu, pa kažu ćerki i unuci, pa one dođu i kupe. Internet pomaže, ali glavno je kad te mama preporuči, a ja ih, hvala Bogu, imam dosta. Pre par godina su mame imale neku svoju Vajber grupu, i znam da mi je jedan dan došlo mnogo mama i sve traže portikle. Ja gledam šta je ovo, cela nedelja samo portikle, portikle. Posle par dana javlja mi se žena na Instagramu: „Preporučila sam vas u Vajber grupi, imamo vaše portikle, baš sam zadovoljna, pa ako neko bude došao, da znate.“ Rekoh: „Šta ako neko bude došao, napravili ste mi znate koliki posao!“ Poslala sam joj gratis paket portiklica. Eto koliko znači kad te neko preporuči bez ikakvog dogovora, a ja nisam ni znala da me žena preporučuje.

Sa influenserkama, s druge strane, nisam sarađivala. Slala sam nekima poruke i mejlove, iskreno, baš u momentima kad mi je kriza na poslu, ali nikad nisu odgovorile. Verovatno izbor nije bio dobar.

Kako izgleda vaš rad u praksi, imate li pomoć ili radite sami?

Radim sve sama, s tim što mi oko vrećica jedan deo pomogne krojačica. A danas, pored šivenja, treba da znam još barem pet stvari najmanje: malo montaže, malo snimanja, malo rasvete, malo oglašavanja, sve pomalo. Pogotovo na Instagramu, gde treba i da se snimaš ovako, i da uzmeš ono ozvučenje da bi bolje zvučao… Ume to da bude iscrpljujuće.

Suprug je tu da me podrži i finansijski kad treba i kako god, tu je za sve, ali ne zna da šije, tako da je sve na meni. Šalim se ponekad da ću ja njemu da uplatim kurs šivenja, pa da i njega uposlim da šije. Suprug i brat mi prave sajt, evo, otprilike sedmu godinu. Neozbiljni su! (smeh)

Želja mi je da se jednog dana sve to proširi, da imam zaposlene, više ljudi u timu, barem još dvoje. Sad, ne znam koliko je ostvarivo, ali meni je i radnja nekad bila san, pa eto nje. Tako da i ovo sanjam, pa videćemo.

Kakvi su planovi za budućnost?

Suprug misli da je vreme da se širimo, da ponuda bude sve veća i da ima sve više stvari. Ali, ja sam nekako za to da se, sa ovim koliko smo već proširili asortiman, za sada držimo toga. Meni se skoro upalila lampica za nešto drugo: da naši proizvodi budu dostupni i u drugim gradovima. Pre bih na tome radila nego na širenju asortimana, a i to jeste značajno širenje, samo druge vrste.

Inače, šaljem pakete kurirskom službom po celoj Srbiji, sve se dogovorimo preko poruka. Pored Beograda i Novog Beograda, najviše mi poručuju žene iz Novog Sada i Kragujevca, pa mi je Novi Sad prvi cilj. Našla sam već par radnji tamo koje prodaju stvari raznih proizvođača i koje bih mogla da kontaktiram. Sad se spremam za zimsku sezonu, da vrećice za spavanje imam na lageru, pa da im ponudim. Ženama će stvarno značiti da ne plaćaju poštarinu, jer je danas i poštarina velika, tako da mislim da bi to bio win-win za sve.

Razmišljam i o nekim zaokruženim poklon paketima. Za sada ih pravim na upit, a inače volim da napravim akcije koje traju par dana, pa paket pelena gde ide jedna gratis, ili kvizove gde prvim mamama koje tačno odgovore nešto poklonim.

Eto, to mi je plan u nekoj bliskoj budućnosti, pa videćemo.

Šta biste poručili za kraj?

Da mi je kvalitet krajnjeg proizvoda stvarno bitan od samog starta, da sam uvek otvorena za saradnju, i da sam uvek tu za sve mame. Uvek sam im izlazila u susret, šta god da im je trebalo i kad god im je trebalo. Znali su ljudi da mi dođu u sedam-osam uveče, kad radnja ne radi, ali su iz Novog Sada, bili u gostima, prolazili, pa su hteli baš da vide. I ja dođem i otvorim radnju. Kupe ili ne kupe, meni u tim momentima stvarno nije bitno, nego mi je bitna ta ljudskost i taj odnos, iskreno. Volim kad nekome dam pozitivnu energiju, pa taj neko da meni, pa onda ja budem poletna za nešto drugo, a i taj neko drugi bude, i nekako se ta pozitivnost širi. Nemam pojma da li je to, zapravo, bitno za moj posao, ali bitno je meni!