Prvice:
Cipelice za bebe kojima je srce zamenilo logo

Radnja postoji od aprila 1941. godine. Kako je počela ta porodična priča?

Svetislav Ostojić: Po zvaničnoj dokumentaciji, radnja je osnovana u aprilu 1941. godine, još u vreme Kraljevine Jugoslavije. Vrlo simboličan i datum i godina. Ali, priča počinje i još pre toga. Osnivač radnje bio je moj deda, koji je učio zanat kod mog pradede, oca moje babe, u njegovoj maloj proizvodnji obuće u predratnom Kumodražu. Deda je tamo bio šegrt i tako je upoznao babu, koju je onda, da tako kažemo, „ukrao“. Odmetnuli su se njih dvoje kao mladi, preselili se na Voždovac i zajedno osnovali ovu radnju. Od tada je naša porodica na Voždovcu, a mi smo i dan-danas u istom lokalu.

Gospova Ostojić: Prvi vlasnik ove radnje bio je moj svekar, posle njega moj suprug, a sada je red na mene. Kada smo napunili osamdeset godina postojanja, nekako je bilo prirodno da polako uvodim naslednike u posao i da firma jednog dana pređe na Svetislava.

Gospova, vi ste po struci računovođa. Kako ste od računovodstva došli do obućarskog zanata?

Gospova Ostojić: Radila sam u državnoj firmi sve do raspada bivše Jugoslavije. Onda je došlo rasparčavanje, gašenje, svi na biro… Neko vreme sam radila po privatnim firmama, ali onda se razboleo moj svekar, koji je bio obućar i živeo i radio ovde na Voždovcu. Pomagali smo mu, pazili ga i negovali, i tu sam došla na ideju: Zašto ne bih ja naučila zanat? Zašto da idem po raznim računovodstvima i gubim silno vreme za jako male pare, kada za te iste pare mogu da budem svoja i da naučim nešto novo? Bio mi je to izazov. Niko se u familiji tome nije obradovao, ali ja sam to htela i izgurala sam. Zanat sam naučila uz pomoć majstora koje sam angažovala. To mi je bila prava škola, sve dok nisam savladala posao do nivoa kada mogu sama i kada mi pomoć više ne treba.

Svetislav Ostojić: Tu su se, zapravo, spojile dve stvari. Ranije su za nas radili majstori, a majka je imala više nadzornu ulogu i usput, kako se kaže, krala zanat. Kroz radnju su prošla sigurno trojica-četvorica majstora. Onda nas je jedan napustio jer se preselio u inostranstvo i morali smo da odlučimo da li da angažujemo novog ili da se sami oprobamo. Ispostavilo se da nam majstor više nije potreban. A i posla je bilo sve manje, jer je obućarski zanat odavno u slobodnom padu, pa se na kraju sve svelo na majku, odnosno na nas ukućane.

Zašto ste se uz obućarsku radnju odlučili da pravite cipelice za bebe?

Svetislav Ostojić: Kada smo napunili osamdeset godina postojanja, u isto vreme se desilo da popravka obuće jednostavno više nije ono što je nekad bila. Obuća se danas ne proizvodi tako da može da se popravlja. To su nekvalitetni materijali i sirovine koje je nemoguće popraviti. Drugim rečima, cipele su postale potrošna roba. Da bi firma opstala, morali smo da se okrenemo nečemu što je više u domenu proizvodnje. Ideja je nastala sasvim slučajno. Supruga Jelena i ja bili smo na večeri kod kumova i kuma nam je ispričala da je počela da šije haljine za mame i ćerke, kao komplet. Nama je tada palo na pamet kako bi bilo lepo kada bi se ta haljina upotpunila nekim cipelicama. Oboje smo se u tom trenutku bavili poslovima uz koje nam je trebao dodatni prihod, pa smo skupili zajedničku ušteđevinu i upustili se u sve ovo.

Gospova Ostojić: Imali smo veliku prednost jer smo posedovali znanje prethodnih generacija i kontakte koje radnja neguje godinama, što je bilo jako važno za nabavku materijala. Ali, postojao je i jedan ozbiljan deo posla koji nismo poznavali. Rad sa kožom nije toliko zastupljen u obućarstvu ako se ne bavite proizvodnjom cipela, i tu postoji jedan sarački momenat koji smo morali da savladamo. Faktički smo onome što već znamo morali da dodamo još jedan zanat. Ja sam to prihvatila zdušno i uključila se maksimalno, tu sam za njih koliko god treba. Za obućare penzije nikad nije ni bilo, mi u radnji ostajemo do kraja života.

Kako ste došli do modela koji danas prodajete i po čemu se on prepoznaje?

Svetislav Ostojić: Naše cipelice su inspirisane parom koji je moj otac doneo iz Pariza za mene kada sam bio beba. Doduše, te su bile od platna, ali su nam poslužile kao osnova od koje smo krenuli, a onda smo ih vremenom dorađivali i menjali. Kada bih brojao samo parove koje smo napravili dok smo pokušavali da dođemo do pravog modela, broj bi bio ogroman.

Gospova Ostojić: Baš nam je bio dug razvojni proces. Koji materijal, kako će model da izgleda, koji tip šivenja… Mislim da smo ih more napravili samo dok smo shvatili šta uopšte hoćemo da napravimo. Danas imamo jedan model u četiri veličine i više boja, a do sada smo napravili mnogo hiljada parova. Ne mogu paušalno da kažem koliko, ali sigurno mnogo.

Svetislav Ostojić: Model koji sada prodajemo aktivan je poslednje tri godine i zaštićen je na sve moguće načine. Zaštitili smo ga kao industrijski dizajn, a brend kao žig, tako da smo zagazili i u taj pravni deo priče. Pošto je naš logo srce, nismo hteli da brendiramo cipelice nikakvim dodacima i oznakama, pa cela cipelica ima motive srca. Jezik je u obliku srca i po njemu odmah na prvi pogled znate da su naše. Zadnji deo je, takođe, u obliku srca, a kada spojite dve cipelice, donji deo je, takođe, srcastog oblika. Potrudili smo se da ih brendiramo sa svih strana, a da nigde ne piše ništa. Mislim da je to nešto jedinstveno, makar u našoj niši, jer nisam video ništa slično.

Od čega se prave Prvice i kako izgleda proces izrade jednog para?

Svetislav Ostojić: Materijal je isključivo prirodna koža, i za lice i za postavu. Materijali nam dolaze iz Italije. Kupujemo ih od naših tradicionalnih dobavljača, sa kojima sarađujemo i za potrebe naše obućarske radnje, samo smo sada malo više zagazili i u sarački deo nabavke. Čak je i naša premijum ambalaža od kartona italijanskog porekla, makar nas tako uverava proizvođač, ali zaista jeste kvalitetna. Trudimo se da koristimo samo prirodne materijale i imamo sertifikat o starom zanatu, što znači da je reč o ručnoj proizvodnji. Naš kompletan proizvodni proces se obavlja ručno.

Gospova Ostojić: Najčešće nas pitaju koliko traje izrada jednog para, a na to je teško odgovoriti jer radimo u fazama. Izrađujemo delove koje na kraju spojimo u cipelicu, svaki deo dovedemo do određene faze, pa prelazimo na sledeću, i tako sa svim bojama. Prvo se sve lepi i presuje, i to mora da odstoji dan, dva da se lepak osuši i stegne. Onda ide iscrtavanje, pa izrezivanje, pa zumbanje, i tek onda šivenje. Kada bismo jedan par pravili od nule, trebalo bi nam sigurno tri dana.

Svetislav Ostojić: Zato se trudimo da imamo zalihe koje su uvek odmah dostupne za prodaju. Ali, naravno, važi ono nepisano pravilo da danas svi dođu i hoće baš tu veličinu u baš toj boji, pa odjednom ostanemo bez nje. Pošto imamo više boja u četiri veličine, trudimo se da održimo neki optimum, ali desi se da nešto nemamo na stanju, fokusiramo se na to, a u međuvremenu nestane nešto drugo.

Za koje prilike ljudi kupuju Prvice?

Svetislav Ostojić: To su cipelice koje nisu za hodanje. Imamo četiri veličine: od 0 do 3 meseca, od 3 do 6, od 6 do 9, i od 9 do 12 meseci, što su konfekcijski brojevi 15, 16, 17 i 18. Zamišljene su više kao dopuna autfita za bebu za posebne prilike. Ljudi ih najčešće kupuju za rođenje, krštenje i fotografisanje novorođenčadi, a i u hladnijim periodima, kada se beba šeta u kolicima. Proizvod je sezonski, jer su leti deca u tom uzrastu najčešće bosa.

Gospova Ostojić: Dobijamo upite i da šijemo za veću decu, kao kućne papuče. Mnogi ortopedi, navodno, zagovaraju da deca što više hodaju bosa, bez tvrde podloge, pa bi im ovo došlo kao čarapica po kući. Ima upita i za cipele za hodanje, ima upita za sve. Ali, to je već novi nivo. Tu se prelazi na industrijske mašine, a ovaj zanat, bar u obliku u kojem je sada, teško je tako transformisati bez ozbiljnih investicija.

Ko najčešće kupuje vaše cipelice?

Gospova Ostojić: Kupuju roditelji i rođaci, ali mislim da više ide kao poklon od rođaka, a naročito od kumova. Dosta kupuju i kolege sa posla. Oko moje radnje ima nekoliko banaka i svi iz okoline dolaze kada se koleginici ili kolegi rodi beba. Roditelji vole da vide, da pipnu, da pomirišu. Desi se da dođu i kažu da će reći kumi ili mami da im kupe. Taj miris cipelice kod svakog čoveka izaziva duboku emociju. Neverovatno je, ljude dovodi do suza. Naročito mlade, kod mladih devojaka je to neverovatno.

Svetislav Ostojić: Valjda smo danas toliko okruženi veštačkim materijalima da nas i nešto malo što zamiriše na pravu kožu vrati u neka druga vremena i probudi emociju.

Kako se menjala potražnja i koliko trendovi utiču na vaš posao?

Svetislav Ostojić: Za ovih pet godina nikad nije bilo nikakvog pravila. Kada smo krenuli, prvih par godina najmanja veličina je bila apsolutni hit, pa smo proizvodnju usmerili ka njoj. Par godina kasnije u fokus su došle veće veličine, jer su pogodnije za krštenje. Kod nas je postao običaj da se oko bebine prve godine prvi rođendan i krštenje spoje u jedan događaj.

Gospova Ostojić: Jedan trošak, da. Treba organizovati svu tu decu, roditelje, rodbinu odavde i odande, pa je lakše sve završiti odjednom. Ali, to obično znači da su deca krupnija, da su u uzrastu između 9 i 12 meseci, i to je promenilo dinamiku. Sada je popularno i da se za krštenje uzimaju bele cipelice. Toliko smo upita dobili za to da za novu kolekciju pravimo posebnu liniju posvećenu samo krštenju.

Svetislav Ostojić: Još jedan moderniji trend koji nas donekle dotiče jeste otkrivanje pola bebe, tzv. gender reveal. Zbog toga uvek moramo da imamo na stanju jednu plavu i jednu roze varijantu, a ostalo su klasične boje, braon, bež i pastelni tonovi. Generalno, mi apsolutno zavisimo od navika potrošača. Ako je potrošač navikao da u novembru ima snižene cene za Black Friday, ne možete da plivate uzvodno, jer vam je onda sav rad u novembru uzaludan. To rade i vaši konkurenti i ceo narativ na društvenim mrežama se vrti oko toga. Ali, neki trendovi nama idu i na ruku, a to je pre svega fotografisanje novorođenčadi.

Gde najviše prodajete i kako je to izgledalo na početku?

Svetislav Ostojić: Definitivno putem interneta ide dobrih 80% prodaje po mojoj proceni. Ranije je bilo drugačije, pogotovo dok smo bili mlad brend. Pozicionirali smo se kao premijum brend i ljudima nije bilo svejedno da izdvoje određenu sumu, a da prethodno ne vide šta kupuju, pa smo imali mnogo više dolazaka u radnju. Sada smo u petoj godini, imamo stalne kupce i izgradili smo neku poziciju na tržištu. Mislim i da su ljudi od korone na ovamo prihvatili onlajn plaćanje i ceo taj proces u kojem nešto naručite, a kurir vam to donese na adresu. A pojava Temua je, mislim, i najtvrdokornije protivnike onlajn kupovine privolela na to.

Gospova Ostojić: Imamo prodaju ovde u radnji, a onlajn smo na sajtu, Instagramu, Guglu, a skoro smo otvorili i TikTok. Trudimo se da pokrijemo sve digitalne kanale. Imali smo i saradnje sa kompanijama koje kod nas uzimaju poklone kada se nekom od zaposlenih rodi beba. Za takve saradnje smo otvoreni, jer tačno možemo da odredimo koliko robe odvajamo za tu namenu. Ali, da snabdevamo neki lanac, to je za nas nemoguće. Imali smo ponude da izlažemo u prostoru velikih brendova, ali samo da popunimo lager jedne velike prodavnice igračaka koja ima radnje u ko zna koliko tržnih centara, to je više nego što možemo da proizvedemo, a pored toga moramo da održimo i našu tekuću potražnju. Za sada ne možemo da se žalimo, lepo nam je krenulo.

Kako ste predstavili Prvice tržištu i šta se pokazalo kao najisplativije?

Svetislav Ostojić: Od starta su to bile samo društvene mreže, odnosno plaćeni oglasi, pre svega preko Mete. Ja sam vičan tim stvarima, pa sam sam mogao da utičem na to. Probali smo različite strategije, ali na kraju dana je onlajn oglašavanje apsolutno najisplativije, mogu da kažem i mnogo isplativije od influensera. Svaki evro uložen u digitalno oglašavanje daleko je isplativiji od bilo kog drugog načina. Tu nema šta ja da verujem ili ne verujem, to su nam jednostavno pokazali brojevi. Takvim oglašavanjem najlakše dolazite do niše koju hoćete da pogodite. Uglavnom se za sada ne oglašavamo na Guglu, nego uglavnom na Instagramu, jer je tamo naša ciljna grupa, a odskora i na TikToku. U međuvremenu, stekli smo i stalne mušterije, preko kojih se, takođe, čuje za nas, ali za to je trebalo dosta vremena i jedan veliki zamajac.

Ipak, sarađujete i sa influenserima, fotografima i kreatorima sadržaja. Kako birate s kim ćete raditi i kako gledate na konkurenciju u svojoj niši?

Svetislav Ostojić: Ranije smo mi jurili influensere, a sada se to okrenulo i oni jure nas. Ranije nismo mogli preterano da biramo, a sada već prođemo kroz profil, vidimo koje su njihove vrednosti, sa kim su ranije sarađivali i tako dalje. Jako nam je važno sa kim nas dovode u vezu, a sve to vuče i naša tradicija. Ako se profil poklapa sa onim u šta i mi verujemo, naravno da smo otvoreni za saradnju.

Gospova Ostojić: Sarađujemo sa svima koji se bave temom trudnoće, porođaja i razvoja bebe, sa fotografima, kontent kreatorima i influenserima. Svi smo mi dovoljno mali da moramo da pomažemo jedni drugima. To je malo tržište, ali ima dovoljno mesta za sve nas, tako da tu ne vidim konkurenciju. Sve je to još uvek novo, a ja te ljude smatram kolegama zanatlijama, samo na neki drugi način.

Koji su vam planovi za budućnost?

Svetislav Ostojić: Nadam se potpunoj transformaciji, da se prebacimo na proizvodnju i da Prvice nose ovu radnju na drugačiji način. To znači postepeni izlazak iz obućarstva i sve veći ulazak u proizvodnju. Voleli bismo kada bismo uspeli da napravimo taj zaokret i sa popravke pređemo na proizvodnju, sa svim što to nosi, uključujući ulaganje u mašine i alate, kako bismo sebi olakšali život koliko je moguće i održali tempo sa potražnjom.

Gospova Ostojić: Trenutno je poprilično izazovno za nas troje da posao držimo na nivou koji naši kupci zahtevaju. Došli smo dotle da moramo da doziramo marketing, da se ne bi desilo da u nekim naletima ne možemo da izdržimo potražnju, jer nam je ovo na kraju dana, ipak, dodatni posao. Ali, tu je i mogućnost da neko od nas pređe da se bavi samo ovim i da tako otključamo dodatni potencijal. Definitivno ima prostora za dalje.