Small Tree:
Salon čaja sa hiljadu iskustava

Kako ste došli na ideju da se bavite baš čajem i kako ste se zajedno našle u toj priči?

Branka Stamenković: Kao veliki ljubitelj čaja, na svojoj koži sam osetila koliko je čaj ranije bio nepoznanica u mom gradu, a i čitavoj zemlji. Ma koliko tražila, nisam mogla da pronađem ono što mi je trebalo. Tako mi je sinula ideja: ako to fali meni, verovatno će se naći još ljudi kojima nedostaje takav užitak i takav kvalitet života. Cela priča je krenula iz sasvim lične potrebe da se ja osećam bolje, ali i da to isto pružim ljudima oko sebe. U svakom aspektu života dobar partner zlata vredi, a naročito u poslu. Od samog početka sam bila te sreće da sam imala osobu koja je razumela šta čaj znači za nas i u kom pravcu treba da idemo, i evo, nas dve to guramo već 16 godina.

Milica Kosorić: Poznajemo se mnogo pre ove poslovne saradnje. Prvo smo bile prijateljice, pa tek onda partnerke u poslu, a povezuje nas i rodbina. Srećne smo što možemo i u ovome da budemo zajedno i da lepo plivamo kroz poslovne vode, što je danas vrlo izazovno i teško. Svi prolazimo kroz različite životne periode, lepe i manje lepe, i nemoguće je da ste stalno raspoloženi, a ovaj posao to svakog dana traži od vas. Zato nam mnogo znači što, kada jedna nije u svom elementu, druga je podrži, i obrnuto. Kad se ljudi nađu na istoj talasnoj dužini, sve je lakše.

Kod nas se čaj uglavnom pije kad smo prehlađeni. Šta on predstavlja vama?

Branka Stamenković: Za nas je čaj mnogo više od običnog napitka, i definitivno nije nešto što se pije samo kada smo prehlađeni i bolesni. Svih ovih godina trudimo se pre svega da ljudima predstavimo kulturu ispijanja čaja i da pokažemo da to nije napitak koji se pije na brzinu i s nogu. Čaj nam daje priliku da se posvetimo sebi kada u njemu uživamo sami, a sa druge strane i da ga podelimo sa prijateljima i porodicom. Želimo da to bude mali ritual uživanja. Kad se čovek okrene sebi dok pije čaj i ostavi sve po strani da malo osluškuje tišinu, makar to bilo pet, petnaest minuta ili pola sata, to mu može samo goditi. Probajte to pomalo svakog dana, pa ćete videti.

Milica Kosorić: Ono što nam je falilo, a možda nam i danas nedostaje u mnogim segmentima, jeste kultura. Kultura ispijanja čaja je jako bitna, i za svakog od nas i za grad u celini. Čaj nije za trenutke kada nam nije dobro, već baš za one kada nam treba mir, opuštanje i veza sa ljudima sa kojima sedimo i razgovaramo. Naravno da će vam prijati i pomoći i kada ste bolesni, ali poenta je da se negujete i kada ste zdravi, da bi vam ta pomoć bila prava podrška onda kada se ne osećate dobro. Tako stvarate oslonac i dobru bazu za trenutke kada posustanete. Onda ćete se ređe razbolevati i lakše prolaziti kroz stanja koja su manje prijatna. Zato krenimo od dana kada nam je okej, i neka nam što više bude dobro.

Danas ljudi mnoge napitke nazivaju čajevima, ali šta je zapravo pravi čaj?

Milica Kosorić: Po pravilu, čajem bi smelo da se naziva samo ono što nastaje od biljke camellia sinensis. Ono što mi obično zovemo čajem, poput kamilice, nane, mente ili hibiskusa, jesu biljni napici, a tu su i voćne kombinacije, recimo, od šumskog voća. Priča o čaju počela je pre pet hiljada godina u Kini, gde je krenula proizvodnja ove biljke, i meni je posebno zanimljivo što se od tada suštinski nije promenio. Ono što je bilo potrebno za pripremu na samom početku ostalo je isto i danas: trebaju vam listići, malo vode i možete da uživate. U vreme kada smo svedoci tako brzog napretka tehnologije i razvoja u svim mogućim oblastima, čaj je ostao nešto izvorno i vrlo jednostavno. Od te jedne biljke nastaje nekoliko grupa čajeva: crni, zeleni, žuti, ulong, puer i beli. Svaka grupa ima neku svoju osobenost i nešto po čemu je zanimljiva, a mi u ponudi imamo sve osim žutog, bar trenutno.

Branka Stamenković: Važno je reći i da se mi bavimo isključivo prodajom čaja celog lista, tzv. rinfuznog čaja. U našoj ponudi nema čajeva u kesicama, i u tome je razlika u kvalitetu, jer dobijate kompletnu biljku. Zato uvek kažemo da je onaj ko tvrdi da ne voli čaj sigurno nikada nije probao ovakav. Kad ga ljudi probaju, osete aromu i osete pravi ukus, a na kraju je cela poenta u tome da uživaju.

Ideja je od početka bila čajdžinica, a krenule ste s prodavnicom u tržnom centru Ušće. Zašto baš tamo?

Milica Kosorić: Od starta je ideja bila da otvorimo čajdžinicu u Beogradu, ali ne možete stići do cilja pre nego što počnete. Želele smo da čaj približimo što većem broju ljudi i zato je sve krenulo iz šoping centra. Danas možda zvuči čudno, jer čaj traži mir i komoditet, a tržni centar baš nije takvo mesto. Ali, ako živite u 21. veku morate mu se prilagoditi, pa isto važi i za čaj. U šoping centru imate najveći broj ljudi i priliku da im se pokažete. Da smo pre 16 godina otvorile salon na ovako divnom mestu na Vračaru i radile obrnutim redom, bilo bi nam mnogo teže da dođemo do ljudi. Govorimo o vremenu koje se umnogome razlikuje od današnjeg. Društvene mreže nisu postojale, kanali komunikacije bili su drugačiji, a informacije su putovale mnogo sporije, pa vam je trebala živa reč. Tako smo krenule kao male misionarke, bukvalno čajne misionarke, i pionirke tog posla. Svaki čovek koji je prišao trebalo je da dobije neku informaciju i da ne ode u neznanju, sa utiskom da je video neke tegle i nešto šareno, a da nema pojma o čemu se radi. Mnogo godina smo uložile upravo u to.

Branka Stamenković: Tako je, u edukaciju, zapravo. Da ljudi dobiju informaciju iz prve ruke, da se prošire znanja i da čaj zaista postane deo svakodnevice, a ne nešto čega se setimo kada smo bolesni. To smo radile temeljno i duboko. Edukovale smo i osoblje koje je radilo sa nama i jako smo zastupale celu tu priču. Radile smo to sa ljubavlju, iz srca, bez nekog plana i bez zadnje namere da sad nešto moramo. Na sreću, ljudi su prepoznali naš entuzijazam i našu potrebu da razgovaramo, da ponudimo i pružimo nešto. Mislim da će se i naši kupci složiti da ovih 16 godina imamo stvarno lepu saradnju, pre svega sa Beograđanima, a onda i sa svima koji su imali priliku da nas posete.

Prvu maču u Srbiju uvezle ste upravo vi. Kako je izgledalo kad ljudima nudite nešto za šta nikad nisu čuli, a što je danas jedan od najtraženijih čajeva?

Branka Stamenković: Danas to ljudima možda zvuči čudno, ali istina je – mi smo uvezle prvu maču u Srbiju, i to na samom startu, kada smo počele da radimo. Tada je jako malo ljudi uopšte znalo za pojedine grupe čajeva. Bilo je teško objasniti da osim zelenog čaja u kesici postoji preko dve stotine različitih vrsta zelenog čaja i da sve to kreće od iste biljke, a onda im još ponudite nešto što liči na zeleni šećer u prahu. Shvatate koliko je to bio ozbiljan posao. Trebalo je mnogo vremena, strpljenja i angažovanja, ali da krećemo ponovo, krenule bismo na isti način. Naš asortiman se od početka nije mnogo menjao. I tada smo imale ulong čajeve, maču, zeleni čaj u prahu, žuti, beli, puer, sve ono što ljudima u Srbiji pre toga praktično nije bilo dostupno.

Milica Kosorić: Poslednjih nekoliko godina mača je stekla veliku popularnost. To je tradicionalni japanski čaj u prahu, duboko ukorenjen u japansku tradiciju. Mi smo rado prigrlile trendove koji dolaze iz sveta, a mača je zbog svoje jarkozelene boje izuzetno instagramična, pa je privukla mlađi svet. Naravno, to nije jedini razlog njene popularnosti. Izuzetno je dobra za zdravlje, jer je jedna šoljica mače nutritivno višestruko bogatija od šoljice običnog zelenog čaja. Ali, naša ideja od početka nije bila samo da ljudima približimo čaj iz svih delova sveta, već i način na koji se on priprema. Ljudi u Južnoj Americi piju čaj drugačije nego u Engleskoj, a Kinezi ga drugačije proizvode i pripremaju nego Japanci. Želele smo da čaj i sve običaje koji idu uz njega približimo svima onako kako ga mi doživljavamo.

Salon čaja na Vračaru otvorile ste 2014. Kako su ga ljudi isprva doživeli i ko vam danas dolazi?

Branka Stamenković: Tržni centar bio je naš start, ali ne i naš cilj. Salon čaja otvorile smo 2014. godine i on radi već 12 godina. Nalazimo se u jednoj od, po meni, najlepših vračarskih ulica i nadam se da će ostati ovakva kakva je danas. Imamo divne komšije i prelep drvored, a ulica vodi pravo sa Slavije do jednog od najlepših hramova u gradu. To je pešačka ruta kojom stranci idu od centra ka Hramu, a mi smo tu negde usput.

Milica Kosorić: Stranci jasno prepoznaju koncept i rado nas posećuju. Sa našim sugrađanima je na početku bilo smešno, jer su imali svoju viziju ovog prostora i čajdžinica im nije bila ni među prvih pet ideja. Najčešće su mislili da smo salon nameštaja.

Šta se kod vas najviše pije i da li domaća publika bira drugačije od stranaca?

Milica Kosorić: Među najprodavanijim su čajevi koje su ljudi imali prilike da probaju u inostranstvu, recimo, zeleni čaj sa jasminom, zatim Earl Grey i English Breakfast – dakle, ono što je generalno poznato. Stranci su malo više posvećeni kulturi čaja i dublje su ušli u tu priču, pa kod njih dolaze na red i neke neobičnije vrste. Na primer, japanski zeleni čaj sa pirinčem, koji se zove genmaiča. Ili jerba mate, jako zanimljiva biljka iz Južne Amerike koju zovu pićem bogova ili pićem prijateljstva. To je neka vrsta nacionalnog napitka u čitavoj Južnoj Americi: društvo sedne za sto i ispija ga ćaskajući.

Branka Stamenković: Tu je i rooibos iz Južne Afrike. U njemu nema kofeina, pa je pogodan za celu porodicu, i za decu, i može se piti tokom dana u neograničenim količinama. Njega ovde baš svi vole. Unutar svake grupe čajeva postoji nešto zanimljivo i drugačije, a razlikuje se i način ispijanja u različitim kulturama. U Rusiji se čaj pije na jedan način, u Turskoj na drugi, u Velikoj Britaniji ili Japanu opet na treći. Svaka zemlja je razvila svoj način i svoju kulturu čaja, i mi pokušavamo da sve to predstavimo našim posetiocima.

U salonu imamo jedan univerzalni tip posluženja, jer u ponudi imamo preko osamdeset različitih čajeva, a prostor i naše mogućnosti su ograničeni. Ali, onima koje to zanima rado pokažemo kako se koja vrsta tradicionalno služi. A da li smo probale baš svaki čaj koji imamo? I mnogo više od toga. U tome je čar čaja: kada mislite da nešto znate, on vam otvori još mnogo stvari sa kojima se do tada niste susreli. To je priča koju čovek zaista može da uči čitavog života. Trendovi se menjaju, ali kao osnova ostaje kvalitet, kao i sve ono dobro što prepoznajemo i u samom čaju i u ostalim biljkama i napicima koje služimo.

Odakle nabavljate čajeve i koliko vam je bilo teško od prvog dana pronaći pouzdane partnere?

Milica Kosorić: Svaki čaj i svaka biljka ima svoje mesto gde raste i svoju zemlju porekla, i time se vodimo. Biljke koje uspevaju na našem podneblju nabavljamo odavde i trudimo se da budu iz organskog uzgoja, gde se maksimalno vodi računa o samoj proizvodnji. Ako biljka nije iz organskog uzgoja, onda je od dobavljača koji su provereni i poznati na našem tržištu. Što se čaja tiče, 16 godina radimo sa istim partnerom. U pitanju je jedna firma iz Češke. Oni sakupljaju ono što je najbolje iz čitavog sveta, pa mi nemamo potrebe da same idemo po čaj. Pre nego što smo otvorile prodavnicu, potrudile smo se da upoznamo ljude koji su već u tom poslu. Kada želite nečim da se bavite, idete po informaciju, od vrata do vrata, i odete tamo gde su ljudi koji to već rade. Vrlo brzo smo shvatile da smo izabrale pravog partnera, a partnerstvo je u ovom poslu mnogo bitno. Nije slučajno što oni rade sa nama, a ni mi sa njima. Ipak, najvažniji je kvalitet proizvoda i na to smo najponosnije. Naziv proizvođača piše na svakoj našoj kesici, pa ko želi da zna, ima tu informaciju.

Branka Stamenković: U ponudi imamo čiste čajeve, kada je u pitanju samo jedna biljka, i mešavine, kada su u osnovu dodati cveće, biljke ili voće, već šta koja mešavina zahteva. Sve mešavine prave naši partneri, ljudi koji u to ulažu mnogo truda, znanja i novca. Dobijamo ih kao gotov proizvod napravljen po tačno određenoj specifikaciji, a pritom se oslanjamo i na proizvođače u Srbiji i na one van naše zemlje. Ali, ne može sve da se meša. Indijski i turski čaj su, na primer, oba crni čajevi, ali potiču od različitih varijeteta iste biljke, gaje se na drugačijem podneblju i proces proizvodnje im se razlikuje. Na kraju dobijete isti proizvod u smislu crnog čaja, ali potpuno različit po pripremi, ukusu i izgledu. Na prvi pogled biste videli koji je indijski, a koji turski, i ta dva se jednostavno ne mešaju.

Mešavine poput Malog Bude ili Bakine bašte ljudi vezuju isključivo za Small Tree. Kako ste postigle tako široku prepoznatljivost?

Branka Stamenković: Naši čajevi su toliko prepoznatljivi da ljudi, kada negde sednu i piju Malog Budu, Bakinu baštu, Bora Boru ili Piña Coladu, automatski povezuju te nazive sa nama. Oni su ovde već 16 godina. Zato nam nije potrebno da se neka mešavina zove Small Tree, jer se svi ovi čajevi ionako vezuju za nas. Sada po gradu na sreću ima i drugih čajdžinica i mnogo nas raduje što se čajna kultura širi, ali Malog Budu nećete naći nigde osim u Small Tree-ju. Nijednu mešavinu iz našeg asortimana ne možete kupiti na drugom mestu. To je naša karakteristika i naš lični pečat, ono nešto naše što smo unele u čaj, a to je taj ukus.

Milica Kosorić: Čak smo se i potrudile da mi ne budemo u prvom planu, već da u naše ime govori proizvod. To je bila ideja. Zato nas jako raduje kada čujemo, a nije se to desilo mali broj puta, da je naša prijateljica otišla kod nekoga u goste i da su je poslužili našim čajem ili da je dobila poklon iz Small Tree-ja. Drago mi je i što su naši prijatelji počeli da piju čaj. Devojke koje su radile kod nas zavolele su čaj, iako ga pre toga nikada nisu pile. Mnoge od njih kod nas ne rade već 12-13 godina, a i dalje dolaze i postale su na neki način naši ambasadori. Ja to lično doživljavam kao znak da smo uspele u svom zadatku da ljudi zavole čaj.

Kažu da je najteže biti prorok u svom selu, ali kada to osetite i u sopstvenoj porodici, kada ukućani piju čaj sa uživanjem i ne morate da ih terate na to samo kad su bolesni, onda znate da ste nešto uradile kako treba. Tako se to širilo od nas na prijatelje i na zajednicu. Sve što radimo danas ima veze sa onim što će se dešavati sutra. U prvom planu je uvek čaj, a mi smo tu negde iza da pomognemo, objasnimo i budemo vodiči kroz tu priču, a ne da se namećemo.

Školica čaja je stala zbog korone. Čime ste je zamenile i s kim sve radite van salona?

Milica Kosorić: Tako je, imale smo školicu čaja i za nju je postojalo veliko interesovanje, ali onda se desila korona i ograničen je broj ljudi koji smeju da budu u zatvorenom prostoru. Stvari su se promenile i nismo se vratile tom formatu. Danas vrlo često držimo korporativne edukacije u različitim firmama koje žele da svoje zaposlene upoznaju sa čajem, pa smo se više okrenule tome, jer se to trenutno pokazalo kao potreba. Trudimo se da oslušnemo i ispoštujemo potrebe naših kupaca i saradnika. Ako se ukaže potreba da ponovo organizujemo školice čaja, tu smo.

Branka Stamenković: Dosta sarađujemo i sa hotelima, restoranima i kafićima, kao i sa većim firmama koje žele da pripreme poklone za svoje zaposlene i poslovne partnere. Radimo korporativne i novogodišnje poklone. Gde god postoji interesovanje za čaj, mi smo tu. Ne postoji ništa vezano za čaj što bismo odbile uz obrazloženje da nas to ne zanima.

Kako stižete do ljudi koji ne mogu da svrate u salon i gde je, po vašem iskustvu, kultura čaja u Srbiji najrazvijenija?

Branka Stamenković: Što se marketinga tiče, sve je prilično skromno. Instagram nam služi da obaveštavamo pratioce, a trudimo se da to budu ljudi koje čaj zaista zanima, koji prate šta se dešava u svetu čaja i interesuje ih čitava ta kultura. Ta grupa ne mora da bude velika. Tu je i onlajn prodaja, koja danas čini dobar deo prometa. Na sajtu postoje magazin i blog, sve ono što smo nekada morale da štampamo i dajemo kupcima: informacije o čaju, trendovi i ono što se dešava sa čajem van granica naše zemlje. Bilo bi nam drago da nas ljudi posete, ali ne morate lično doći u Beograd da bismo komunicirali.

Milica Kosorić: Pokušale smo i sa širenjem. Otvorile smo prodajno mesto u tržnom centru Promenada u Novom Sadu, ali onda se desila korona sa svom težinom tog perioda i organizacija nije bila nimalo jednostavna. Zaključile smo da ćemo za sada ostati ovako, pogotovo zato što vam onlajn šop daje mnogo prostora za rad. Naš čaj je danas dostupan u svakom delu Srbije i ne morate doći u Beograd da biste iskusili Small Tree čaj. To je dobra strana svega što smo preživele tokom korone: ono što je bilo daleko postalo je dostupnije, pa se smanjila i potreba da budemo fizički prisutne u drugim gradovima.

Rad na daljinu donosi i komplikacije, a mi želimo da sa sigurnošću garantujemo da ćete dobiti ono što ste poručili, istog kvaliteta kao ovde. Zato smo širenje za sada stavile na čekanje. Ali, zašto da ne, možda nam je i za to potrebno neko dobro partnerstvo. Svakako, ljudi iz drugih gradova uvek mogu da nas pozovu da dođemo i predstavimo čaj. A što se tiče kulture čaja, Beograd je, kao i u svemu, definitivno lider. Ovde ima mnogo ljudi sa različitih strana i sa različitim interesovanjima i potrebama. Imam utisak i da je Vojvodina otvorenija od juga Srbije, mada je to na kraju više stvar pojedinca nego regiona. Meni je lično jako drago kada stignu porudžbine iz malih mesta u kojima neko poruči baš neki neobičan čaj. To me baš obraduje, jer pokazuje da granica nema.

Koliko doživljaj čaja zavisi od pribora i šta savetujete nekome ko tek počinje?

Branka Stamenković: Ovakav čaj zahteva i odgovarajući pribor, a tu su moguće razne varijacije u zavisnosti od toga šta ko voli i kakve su mu životne navike. Svima uvek naglašavamo da ne postoji poseban pribor koji ćete čuvati u kredencu, a za svaki dan koristiti nešto drugo. Kupite ono što ćete zaista koristiti svakog dana, jer je svaki napitak koji popijete poseban i treba da bude poseban. Neko voli porcelan, neko malu šoljicu, neko veliku od pola litre, a neko staklo. Kupce uvek vratimo njima samima, da obrate pažnju na svoje navike i na ono što im prija. Ne treba raditi nešto samo zato što ste negde čuli da tako treba ili iz pomodarstva. Prilagodite čaj sebi i načinu na koji ćete u njemu uživati.

Milica Kosorić: Mislim da pribor utiče na doživljaj, i to mnogo. Turci, na primer, piju čaj iz malih, uskih i visokih čašica, a Japanci iz širokih šolja, pa pretpostavljam da se i miris oseća na drugačiji način. Svaka od tih kultura se potrudila da svojim običajima podigne čaj na još viši nivo. Kada idete na degustaciju, postoji tačno određen način na koji se ona radi. Prvo pogledate suv list, pa onda mokar, zatim pomirišete čaj, pogledate boju i na kraju ga probate. Postoji čitav proces kojim se utvrđuje kakav je neki čaj. Što se mene lično tiče, ja volim fini porcelan i ne volim debele materijale, jer mi takve šolje i vizuelno i na dodir više prijaju. Ali na tome ne insistiram ni kod naših kupaca.

Koje su najčešće greške u pripremi i šta mislite o mleku, medu i limunu u čaju?

Milica Kosorić: Najčešće čujemo da je zeleni čaj gorak, ali to ne treba da bude tako. Zeleni čaj nije gorak, nego je uglavnom loše pripremljen. Treba ga prelivati vodom od oko 80 stepeni i ostaviti da stoji dva do tri minuta. Ako ga neko drži duže, po našem mišljenju, bolje je da ga ne pije. Pojedini zeleni čajevi imaju tu karakteristiku da su malo gorči, ali to je druga stvar. Kod mače su ta svežina i oporost karakterna crta, a razlika se vidi između čaja kome je to karakterna crta i čaja koji nije dobro pripremljen, nije dobrog kvaliteta, voda nije dobra ili neki korak nije ispoštovan kako treba. Što se dodataka tiče, uvek je najbolje da ljudi na početku probaju čaj bez ičega, da osete aromu i ukus. Posle toga neka odaberu šta njima prija.

Branka Stamenković: Uživam u biljnim i zelenim čajevima i tu je važno naglasiti da šoljicu zelenog čaja treba piti nakon doručka, a, ukoliko volite biljne čajeve, poput nane ili kamilice, potrebno je da ih menjate jer nijedan biljni čaj sa našeg podneblja ne treba piti svakodnevno duži vremenski period. Napravite pauzu sedam do deset dana i pijte neki drugi čaj koji vam se učini zanimljivim. Nemojte se držati samo jednog biljnog čaja.

Da li je čaj ovde ikada imao svoje mesto?

Milica Kosorić: Mi definitivno nismo zemlja čaja, više smo okrenuti kafi. Ali, zanimljiv podatak iz naše istorije je da se na dvoru Obrenovića služio čaj, a posle Prvog svetskog rata, sa ruskim emigrantima, ovde je stiglo još čaja. Na nas je uticalo mnogo kultura, najviše turska, pa otud kafa, dok je Vojvodina bila pod uticajem Austrije, koja, takođe, ima jaku kulturu kafe. Turci, inače, imaju i izuzetno bogatu kulturu čaja. U Turskoj ćete u svakoj radnji, čak i ako ste ušli samo da nešto kupite, dobiti šoljicu čaja kao znak dobrodošlice. Ali, mi smo od njih preuzeli samo kafu. Neke zemlje su prigrlile čaj zato što su klimatski uslovi dozvoljavali da se gaji. Druge zato što su bile na tranzitnim putevima, gde su brodovi pristizali u luke, a tovari čaja putovali sa kontinenta na kontinent. Mi nikada nismo bili deo tog čajnog puta, pa su naše znanje i iskustvo vezani za čaj bili vrlo uski. Mislim da smo zato i kasnije otkrili čaj.

Branka Stamenković: Međuratni Beograd je bio divan što se tiče kulture ispijanja čaja. Organizovale su se lepe čajanke i ljudi su uživali u tim okupljanjima i razgovorima. Sve je to bilo dosta fino, diskretno i nekako intimno. Ovo što sada vidite na našim policama nije novo. Sve su to stari beogradski setovi koje smo pronašle na buvljacima, a nekada su bili u upotrebi u starim beogradskim domovima. Čaj se vezivao za aristokratiju, pa je posle Drugog svetskog rata, kada se smatrao aristokratskim napitkom, došlo do prekida. Kao i mnogo toga drugog, ostao je sklonjen u kredencima i zaboravljen sve do ovog našeg vremena.

Da sada krećete ispočetka, sa svim ovim iskustvom, šta biste uradile drugačije?

Branka Stamenković: Ovo znanje koje imamo danas ne bi bilo mnogo primenljivo pre šesnaest godina. Isto je kao sa mačom: nije važno šta sam ja tada znala ako naša zajednica nije bila spremna za ta znanja. Vaše znanje nekada mora da sačeka svoj trenutak da bi bilo upotrebljivo i korisno. Mi jesmo bogatije iskustvom, ali verujte mi, da se vratimo 16 godina unazad, išle bismo istim putem i uradile bismo potpuno iste stvari. I tada smo tom poslu pristupale sa sto posto znanja, posvećenosti i energije, kao što to radimo i danas. Taj posao nije počeo u trenutku kada smo otvorile vrata posetiocima, već mnogo ranije, kada smo krenule da se edukujemo, učimo i sakupljamo iskustvo o čaju. Pre tih 16 godina bile su još dve godine ozbiljnog rada i pripreme.

Milica Kosorić: Rado se prisećamo tih početaka. Nedavno smo se baš setile prvog uvoza pribora, kada su stigli čajnici i šolje. Od silne želje i radosti otvarale smo svaku kutiju i pomazile svaki čajnik. Neka zato ljudi koji su kupili tu prvu turu znaju da je to posebna priča. Svaki taj komad je otvoren, pa tek onda sa tom neprocenjivom vrednošću stavljen na policu za prodaju. Za nas je ovo uvek bilo više od posla. Jeste posao, mi od njega živimo, ali ova priča ne bi zaživela da nije bilo mnogo truda, mnogo ljubavi i mnogo podrške. Imale smo podršku jedna od druge, ali i podršku naših porodica, i to mnogo znači.

Rekle ste da tržni centar nije bio cilj. Šta vam je onda cilj danas?

Branka Stamenković: Ovo što smo danas ne znači da smo stigle do cilja. A ciljevi se u životu menjaju. Mislim da je glupo da čovek uvek ima jedan jasan cilj ka kome ide. Mi smo deo ove zajednice i ovog društva, pa ćemo videti u kom pravcu ćemo dalje. Srećne smo što Beograd ima bar jedno ovakvo predivno mesto, gde bi svaki Beograđanin bar jednom trebalo da proba Small Tree čaj.

Milica Kosorić: Ono što sigurno ostaje jeste to da čaj spaja ljude. Nedavno smo se vratile iz Češke, gde smo bile u poseti našim partnerima. Okupili su ljude sa kojima sarađuju, iz Poljske, Finske, Velike Britanije, Hrvatske i Slovenije. Nismo poznavale nikoga od njih, ali od trenutka kada smo sele za sto, podelile šoljicu čaja i predstavile se, priča je krenula. Provele smo predivan dan bez ikakve tenzije, u kome se najmanje pričalo o poslu, a najviše smo delile iskustva i priče. Potpuno smo iz različitih sfera, različitih interesovanja i različitih godina, a ipak je bilo vrlo lako povezati se. To nije slučaj u svim poslovima i svim sferama, ali čaj se pokazuje kao odlično sredstvo komunikacije. Uz šoljicu čaja, ljudi se mnogo lakše razumeju.