Vrdnik Drvo:
Unikatni, ručno rađeni predmeti od punog drveta

Kako ste počeli da se bavite izradom drvenih predmeta?

Nakon 20 godina staža u ugostiteljstvu bilo je krajnje vreme za promenu profesije. Da me ne razumete pogrešno, ja obožavam ugostiteljstvo, ali više nisam mogao da budem na prvom frontu, gde svakodnevno radite sa ljudima, dajete sve od sebe, ali nikako ne dobijate dovoljno satisfakcije. I onda je u meni proradio sremački inat.

Kako svima nama “fali” daska, ugostiteljima pogotovo, rešio sam istima da se “osvetim” tako što ću im prodavati daske vrhunskog kvaliteta. To je bilo pre deceniju, davne 2014. godine.

Kako su izgledale te prve daske?

Ukratko, bile su vrlo nezgrapne, debele i nefunkcionalne. Prosto, falila im je forma, ali to je bio deo procesa učenja. Međutim, gledao sam ponude drugih koji nisu deo masovne proizvodnje, te počeo da pravim tanje daske, sa malo većim krivinima.

Prva veća porudžbina, od 15 dasaka, stigla je od mog prijatelja kuvara, koji je tada radio na nekom salašu. Oni su bili prezadovoljni, ja sam dobio na samopouzdanju, a ostalo je, što bi se reklo, istorija.

Potom ste pokrenuli sopstvenu radionicu, zar ne?

Tako je. Ništa od alata nisam imao. Podigao sam kredit od 3.500 €, te zamolio sam majku penzionerku da isto učini. Sa 7.000 € na raspolaganju, kupio sam sve moguće ručne mašine za obradu drveta. Ispostavilo se da mi većina nije ni trebala, ali tada sam baratao sa ograničenim znanjem.

Dragi ljudi su mi pomagali u obradi drveta do određenog nivoa proizvoda, a onda sam ja stupao na scenu, praveći svoje krivine i tražeći upotrebnu vrednost svakog tog predmeta. Nedopustivo mi je bilo da ti proizvodi nemaju praktičnu primenu, te da se nižu zamerke od strane kuvara, konobara ili, daleko bilo, gosta zbog prezentacije hrane na tim daskama.

Koliko ljudi stoji iza brenda Vrdnik Drvo?

Naša preduzetnička radnja zapošljava samo dve osobe: suprugu i mene. Ona, kao prosvetni radnik, pronikla je da se joj se više isplati da bude kod kuće, sa porodicom, i da “prosvetljuje” naš biznis.

Inače, pre ovoga smo imali firmu, sa zaposlenima, ali to iskustvo nas je naučilo da nije lako raditi sa ljudima. Da, znam da to zvuči kao izlizana fraza, ali zaista je bilo tako. Tako da, sada samo nas dvoje radimo, s tim da, kada imamo veliki projekat, u pomoć pristižu spoljni saradnici koji vrše pripremu proizvoda.

Šta je bila prekretnica kod Vrdnika drvo?

Definitivno je to bio momenat kad sam shvatio šta, u stvari, drvo sa sobom donosi, a to su prekrasni godovi i oblik. I, onda kad vam klijent dođe i traži, recimo, 10-15-20 identičnih dasaka, a vi znate da je to nemoguće.

Priroda je dala sve od sebe da njen proizvod bude unikatan i da je ponavljanje neizvodivo. Kad sam došao do te upotrebne vrednosti, znao sam da sam “pobedio”. Dalje se sve svodilo na dizajn, kreativnost, itd.

Kako ste dolazili do prvih klijenata?

To je bilo pravo vreme za društvene mreže. Tada ste preko njih mogli relativno lako da doprete do ljudi, što mi je pomoglo da sačuvam svoj ponos. Naime, ni pod razno, nisam želeo da se bavim komercijalom i zivkam restorane. Tokom karijere sam se bavio prodajom i shvatio sam da to nije posao za mene. Zato sam želeo da napravim unikatan i autentičan proizvod, koji će sam dovoditi kupce.

Stoga sam napravio stranice na Instagramu i Fejsbuku. I dan-danas, kad pogledam prve objave na tim profilima, istim se ponosim, jer su bile jednostavne i iskrene, te verno oslikavale lice onoga čime sam želeo da se bavim.

Gde ste isprva nabavljali drvo i koje je bilo u pitanju?

Na početku sam se snalazio, prevashodno zato što nije bilo sredstava. No, oduvek je jedna vrsta drveta bila konstanta, a to je orah. Orah je fantastičan: bilo prirodno sušen ili paren. To je najživopisnije drvo i prosto obožavam da radim sa njim, te ono čini 70-80% naše proizvodnje.

U međuvremenu, počeo sam da radim i sa većim brojem voćarica, kao što je trešnja, šljiva ili kruška. Bukvu izbegavam zato što se uglavnom vezuje za industrijsku proizvodnju, a to nije nešto što je u našem maniru. Hrast, takođe, izbegavam, ponajviše zbog cene i činjenice da se lako zacepljuje.

U isti mah, izvesno vreme sam radio sam sa egzotama, odnosno sa drvetom iz Afrike, Australije, Brazila… Uglavnom sam lamelirao daske u različitim bojama i oblicima, a onda sam shvatio da ta egzotična sirovina može u sebi da sadrži alergen i, u konačnici, ugrozi nekoga. Logičan potez je bio da prestanem, što sam i učinio.

Pre nego što se upustite u izradu drvenog predmeta, koliko je potrebno dodatne obrade sirovine?

Isprva sam bio sklon da pravim jednu te istu grešku, a to je prihvatanje ponuda sa raznih strana i kupovanje prikolica stabala, recimo, oraha. Jednostavno, ta obrada drveta od nule je mukotrpan proces: ljušćenje kore, zaštita od parazita, redovno okretanja… I tu dosta toga može da krene po zlu, kao što je, na primer, krivljenje drveta. Taj silni rizik me je naveo da, pre par godina, dignem ruke od toga.

Sada, kupujem suvo drvo, sa 8 do 11% vlage, na građarama, koje podmiruje sve moje zahteve. Naposletku, sa takvom sirovinom mogu da garantujem svojim klijentima da neće biti nikakvih problema u krajnjem proizvodu, što je definitivno najbitnija stavka.

Kad dobijete porudžbinu, koliko imate slobode u izradi?

Veliku. Klijenti su stekli poverenje u nas i naše proizvode, pa samim tim meni, kao majstoru, daju lufta da se izrazim i pokažem kako taj proizvod može da se uklopi u njihov ambijet i servis hrane.

Sa druge strane, otvoreni smo za izradu po klijentovom dizajnu, što je otprilike 20% narudžbina. Dešavalo da ne budem siguran da će to ispasti kako treba, ali čim bih izradio prototip, oduševio bih se. Jedan od takvih primera, recimo, bile su drvene tegle.

Kako je došlo do toga da proširite svoj asortiman?

Znate kako, kod nas malih najveći problem predstavlja, uslovno rečeno, otpad. Što je on veći, to ste u većem problemu. Međutim, ako od toga uspete da napravite neki proizvod, automatski postajete pobednik.

Nama je to pošlo za rukom i mi smo od nusproizvoda počeli da radimo pregršt divnih, dekorativnih predmeta. Tako su svetlost dana ugledali karafindli za ulje i sirće, pepeljare za tompuse i cigarete, stalci za vina i šunke, te noževi za mazanje i sečenja pita i pica.

Ipak, i dalje je akcenat na proizvodnji dasaka i poslužavnika, ali kad god imamo lufta, volimo da počastimo sebe i klijente nekim, slobodno mogu reći, umetninama od punog drveta.

Šta je najizazovnije što ste do sada izradili?

Svaki predmet, sam po sebi, predstavlja izazov. Ako bih morao da navedem neke ponaosob, onda bi to bile daske za objekat “Rock ‘n’ Fork”. Za njih smo radili poslužavnike za burgere u obliku električnih gitara, koji su odlično ispali.

Kao nekadašnjem menadžeru Udruženja vinara Vojvodine, posebno poduhvat su bile daske u obliku vinske flaše koje smo plasirali na tržište. To mi je bio krajnje drag i simpatičan proizvod.

Da li vaše drvene daske smeju da se koriste za pripremu hrane?

Apsolutno. Prema dvema velikih studija rađenih u Švedskoj i Americi, dokazano je da se bakterije najkraće zadržavaju na drvenoj površini. Za razliku od ostalih materijala, drvo “ubija” sve organizme u roku od svega dva-dva i po sata. Sa druge strane, plastika je tu najgora, jer u njenim zazorima doslovno obitavaju mikrosvetovi.

Da li treba održavati vaše daske?

Gledajte, drvo je živ organizam, koji ne sme da bude blizu izvora toplote, kao ni vruće vode, te sudo-mašine i agresivnih deterdženata. Ipak, ono mora nekako da se održava.

Dasku je najbolje prati mlakom vodom i mazati rafinisanim uljem. Nipošto hladno ceđenim uljem. To je opšta zabluda. Recimo, hladno ceđeno maslinovo ulje će ostaviti za sobom retronazalne mirise, koji će vremenom postati izuzetno neprijatni.

Upravo zato treba rabiti rafinisano ljude, kao što je, na primer, suncokretovo, ili neko od sredstava koja su namenjena za održavanje drvenih dasaka.

Da li vršite reparacije dasaka?

Nakon izvesnog vremena upotrebe naših dasaka, u zavisnosti od stepena iskorišćenosti, dešava se da nam se restorani javljaju sa pitanjem u vezi reparacije. Naravno da im izlazimo u susret.

Neretko, na opšte iznenađenje svih, reparirana daska bude kao nova. Razume se da ne možemo da garantujemo da će svaka reparacija biti uspešna, ali mi ćemo svakako dati sve od sebe.

Šta je ono što izdvaja vaše proizvode?

Mislim da ono što pobeđuje jeste kvalitetna sirovina, finalna obrada, te personalizacija. Svaki naš proizvod je food safe, koji sastavljamo lepkovima D4 klase, koji su vodootporni, vodonepropusni, te bezbedni za upotrebu sa hranom. To su najbitniji detalji koji nas izdvajaju i dopuštaju nam na radimo ovako kako radimo.

Pomenuli ste personalizaciju proizvoda. Kako je do toga došlo?

Gledajući sada unazad, sa naknadnom pameću, to je nešto što smo trebali odmah da uvedemo. Zato što je upravo taj laser napravio preokret u našem poslovanju. Ma koliko god vi bili kreativni, ma koliko god se trudili da izađete u susret klijentima, ma koliko ta daska izgledala sjajno, sa istinskom upotrebnom vrednošću, ništa ne može da nadomesti personalizaciju, jer ona je ta koja će izmamiti dodatni, presudni osmeh.

To može da bude gravura inicijala, posvete, fotografije, logoa, simbola… Doslovno šta god vam padne na pamet. I to je ono što umnogome utiče na zadovoljstvo krajnjih korisnika naših proizvoda.

Vrdnik Drvo ima vrlo nesvakidašnji logo. Kada i kako ste ga kreirali?

Logo je nastao kad smo shvatili da ovaj poduhvat može prerasti u jedan ozbiljan brend. Trenutak inspiracije mi se javio dok sam pravio astal za terasu, gde sam brusilicom napravio šest poteza, napravivši tri lista gore i isto toliko dole, ali drugačije poređena.

No, onda nam je, sa više strana, skrenuta pažnja da taj logo liči na nekadašnji logo Adidasa. Iako je to, po meni, bilo daleko od istine, nismo želeli da dospemo u neprijatnu situaciju, pa sam isti prepravio.

Izobličio sam ga, dodavši mu oči u gornjem i bradu u donjem delu. Tako sam dobio logo koji je sa druge planete jer podseća na vanzemaljca. Zašto baš njega? Računao sam da nas svemirci neće tužiti, za razliku od zemljana.

Da li ste do sada imali saradnje sa drugim brendovima?

Naravno. Jedna od prvih saradnji je bila sa Almazan Kitchen, a potom smo udružili snage i sa divnim kovačem, Daliborom Trkuljom. Izvesno vreme smo bili i izlagači na noćnim marketima i pijacama u Beogradu, te na Novosadskom noćnom bazaru.

Trenutno je aktuelna saradnja sa Hotman ekipom iz Beogradom. Oni prave fantastične ljute sosove, bez trunke hemije u sebi. Mi smo prepoznali kvalitet, te uzeli izvesnu šaržu njihovih proizvoda na koje smo utisnuli našu etiketu i iste poklanjamo klijentima.

U principu, kao što vidite, i te kako volimo sarađujemo sa drugim brendovima, čija priča se skladno upotpunjuje sa našom.

Koliko se bavite marketingom?

Dosta, ali, rekao bih, na atipičan način. Mnogi misle da je dovoljno platiti reklame na Fejsbuku i Instagramu i završili ste posao – prodaja ide kao podmazana. To je daleko od istine.

Stoga smo se odlučili da taj marketing radimo malčice drugačije. Gledamo da, uz kupovinu, dajemo poklone, kao što su gorepomenuti ljuti sosovi ili, pak, personalizovane varjače, majice, kašike za med, platnene torbe od recikliranog materijala, itd.

Neki bi rekli da je to bačen novac, a zaista dosta sredstava je uloženo u to, ali mi smo mišljenja da je to naš najveći uspeh. Taj “nevidljivi” marketing gradi priču oko brenda Vrdnik Drvo, te usrećuje kupce.

Da li izrađujete korporativne poklone?

Apsolutno. I, verovali ili ne, potrebno nam je više vremena da napravimo jednu dasku nego, recimo, sto dasaka. Zašto? Zato što se tako velike količine rade serijski. I to bude gotovo za dve-tri nedelje, a katkad i brže.

Gde su sve završili Vrdnik Drvo proizvodi?

Gotovo da nema gde nisu: od Johanesburga, pa sve do Malmea… Naših ručno rađenih proizvoda ima svuda po svetu. Sem, eventualno, Arktika i Antarktika, ali “dobacićemo” i tamo – ubeđen sam!

Gde se sve mogu naći vaši proizvodi?

Ponajviše u restoranima, kako novosadskim, tako i beogradskim. Dakle, ako vidite neku zanimljivu dasku u ugostiteljskom objektu, veliki su izgledi da je naša. Što se tiče fizičke kupovine, tu je “Francuska tajna” u Beogradu, te “Korpa” i “Kost” u Novom Sadu.

Kao što i sami možete da zaključite, nema nas na puno mesta, što je i poenta. Jednostavno, ne želimo da budemo za široke narodne mase. Draže nam je da se drugi obrate nama radi dogovora oko uobličavanja njihove vizije.

Da li su naslednici zainteresovani da nastave vašim stopama?

Da ste me to pitali pre dve-tri godine, kao iz topa bih rekao potvrdno. Tada su deca crtala oblike koje žele da vide na daskama, te pomagala u radionici, šmirglajući i premazujući daske uljem, što im je bilo fascinantno.

U međuvremenu, ona su porasla i počela da se zanimaju nekim drugim stvarima. Mislim da je to prolazna faza i da će jednog dana preuzeti ovaj biznis, ali, ipak, najvažnije da ona budu srećna i zadovoljna.

U poslednje vreme kod nas su veoma aktuelne edukacije. Da li ste razmišljali o organizovanju istih?

U više navrata smo primali zainteresovane u našu radionicu, gde smo im predstavljali princip rada. Međutim, svaki put kad bi došao na red neprimamljiv deo, poput pospremanja radionice, svi bi digli ruke. Nikako nisu mogli da prihvate da je ovo doslovno prljav posao, gde se udiše piljevina i pored obavezne zaštitne maske.

I, mimo tih nelaskavih iskustava, ipak pozivam ljude da dođu i pokušaju da nauče ovaj zanat, te postanu deo ove priče. Ništa više ne bismo voleli nego da dobijemo pojačanje u našim redovima.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Cilj je da ostanemo dugoročno u ovom poslu – ne nameravamo da prestanemo da ispunjavamo želje i potrebe klijenata. U isti mah, ja, lično, voleo bih da se posvetim izradi unikatnih komada, koji nisu samo u dve dimenzije. Želeo bih da pravim više udubljene proizvode, sa što više rustike, koji će naposletku ispunjavati mene koliko i krajnjeg kupca.