Kad je sto za dvoje, zašto sedim sam

Ima tome 40 godina kako je Slavuj iz Mrčajevaca zapevao „kad je sto za dvoje, zašto sedim sam„. Tada je velika većina ljudi taj stih tumačila kao žal što je solo. Danas biste imali čitav spektar nijansiranih analiza, da ne kažem da je na ivici društveno neprihvatljivog da nekome postavite takvo pitanje.

Danas postoji i neologizam da to opiše – honđok, što u prevodu sa južnokorejskog znači jednočlano pleme. Predstavlja tihu revoluciju i poziv da vreme koje provodimo u samoći iskoristimo kao moćnu protivtežu normama i navikama koje nam ne odgovaraju. Birajući da žive i vreme provode nasamo, mladi Južnokorejci otkrili su način kako da se oslobode društvenog pritiska i poimanju sreće daju novo značenje.

Još pre 15 godina zarad medijske reportaže izašla sam sa momkom sa Novog Beograda koga devojke rentiraju da im glumi dečka na porodičnim okupljanjima ili rođendanskim žurkama. Bila je to preteča savremene tehnologije koja nam kompenzuje partnera, mada je falinka što babi ne možemo da ga predstavimo kao uglednog ginekologa iz Ljubljane ili talentovanog fudbalera iz Barselone. Bez obzira na to, u Aziji se rađa novo tržište usmereno na proizvode za emotivnu utehu i postoji nada da bi ti proizvodi mogli da preuzmu određenu funkciju koje su obično imali partneri od krvi i mesa.

Na primer, Azura Hikari je digitalni partner koji se pojavljuje u vidu holograma u gejtboksu, kutiji koja podseća na aparat za kafu ili blender. Napravila ga je jedna japanska kompanija i pojavila se u prodaji 2021. godine, ali su neki honđokeri imali priliku da je isprobaju i ranije. Oni koji su je “videli” tvrde da je Azuma 20-godišnjakinja i ima plavu kosu. Govori „dobro jutro“ i zahvaljujući različitim senzorima i veštačkoj inteligenciji, u stanju je da vam prepozna glas i lice. Dok se pripremate da napustite (samačku) kuću, priča vam o vremenskim prilikama i, s obzirom na to da može da uskladi razgovor sa vašim obavezama, podseća vas kada da krenete da ne biste zakasnili. Tokom dana možete s njom da razmenjujete poruke, a ako joj kažete da ste krenuli kući, izgledaće radosno zbog toga. Azuma ostaje buda s vama sve dok ne zaspite.

Niste impresionirani?

Idemo korak dalje.

Poštoji i jastučasti partner.

Jedno od osećanja koje nedostaje većini honđokerki jeste osećaj spavanja u naručju partnera. Da bi stvorila taj osećaj, jedna kineska kompanija napravila je jastuk u obliku ruku i grudi. Honđokerke mogu da kupe različite tipove ruku partnera: mršavog i tradicionalno nastrojenog partnera koji nosi pidžamu ili partnera koji ima tamniju ten i mišićave ruke uz gole grudi.

I ostale industrije zaplivale su na ovom talasu.

Agilna gradska vlast Seula je pre nekoliko godina čak oformila radnu grupu koja razvija usluge za jednočlana domaćinstva, kao što su jeftine sigurnosne kamere, radionice o mentalnom zdravlju i prilike za samce da prave kimči – nezaobilaznu hranu u svakom domaćinstvu.

Hoteli, takođe, pokušavaju da privuku solo kupce sa „me-time“ paketima: jeftinije singl sobe, uključujući buffet ručak i spa usluge, posebno osmišljene za solo korisnike koji žele mir i komfor. Prodavnice prave više prilagođenih proizvoda i usluga za ljude koji žive sami.

Kompanije za grickalice uvode male porcije („bite‑size“) popularnih proizvoda, posebno dizajnirane za pojedinačne potrošače. Proizvođači gotovih jela nude praktične gotove obroke za jednu osobu.

Na tržištu je čak i mini-bubanj – mašina za male količine veša (npr. čarape, donje rublje) sa ciklusom od samo 17 minuta, idealno za pojedince koji žive u malim stanovima.

Bioskopi i karaoke nude omogućuju samostalne aktivnosti bez društva, a radnje za prodaju kućnih ljubimaca beleže porast tržišta jer sve više ljudi bira da čuva životinje umesto roditeljstva.

Čitajući kako honđok kultura oblikuje tržište, verovatno ste dobili ideje kako da razvijete ili prilagodite pojedinačne, lako dostupne i privlačne proizvode i usluge. Možda ste već i sami primetili ovu pojavu, ali niste bili svesni njenih razmera.

Ekonomisti će vam reći „troškovi života i zasnivanja porodice su otišli u nebesa„, sociolozi će vam objasniti da “pod uticajem napretka digitalne tehnologije sve više težimo životu bez trenja„.

Prvi zadovoljno trljaju ruke jer je otvoreno čitavo novo tržište, dok drugi skreću pažnju da ovako „samoća deluje kao problem koji treba rešiti„.

Shvatate da novčić ima dve strane.

Sada bi bio red da pričamo i o drugoj.

Sociološkinja Šeril Tirkl definiše samoću kao „mesto gde nalazite sebe kako biste tražili druge ljude i stvarali prave veze“. Nema u tome ništa loše, zar ne?

Američki pesnik i filozof Henri Dejvid Toro tvrdi da iz razgovora dolazi naš kapacitet za empatiju i samorefleksiju. Čovek je živeo u 19. veku i jasno vam kako on definiše razgovor.

„U samoći pronalazimo sebe; pripremamo se da uđemo u razgovor u kom ćemo imati nešto da kažemo, nešto što je autentično, što je naše. Kada smo sigurni u sebe, u stanju smo da slušamo druge ljude i da zaista čujemo ono što oni imaju da kažu. A onda u razgovoru s njima postajemo veštiji u vođenju unutrašnjeg dijaloga“, objasnio je transcendentalni pisac.

Pre nego što se zapitate kako smo, dođavola, od zalogajčića za jednoplemence stigli do filozofa koji se rodio pre 200 godina, hitam da objasnim zašto ovo treba vam bude važno ako (pretendujete da) stvarate nove proizvode i vrednosti.

Inovacije ne dolaze iz harmonije, već iz „najneverovatnijih ljudskih paketa i kada grupu čudaka staviš u istu sobu„. Nisam ovo sama smislila, kudos Lazaru Džamiću. Poseban akcenat je na istoj sobi.

Koliko god mozgovi Z generacije bili baždareni da im je sve stvaran svet i nema virtuelnog, a mi nešto stariji se na to adaptirali, kada govorimo kroz mašine zaboravljamo koliko je razgovor licem u lice ključan za naše odnose, kreativnost i kapacitet za empatiju. Ne samo da govorimo kroz mašine, već govorimo i mašinama.

To je prelomna tačka.

„Razgovor“ sa mašinom može da stvori osećaj da me neko sluša, može da izgleda i kao da joj je stalo do nas, ali to je – iskustvo bez trenja.

„Očekujemo više od tehnologije, a manje jedni od drugih“, kaže Šeril Tirkl.

I to treba da promenimo. Ali, moramo da sednemo zajedno za isti sto sa svim svojim različitostima. Da citiram još jednom Lazara Džamića:

Talenat je akord, a ne solo melodija. Čak i da je najbolji na svetu ne funkcioniše samostalno.