Žeton je ubačen. Vožnja je počela.

Stojim pre nekoliko godina u popularnom novosadskom klubu Gerila i slušam mali alternativni rok bend Azil 5. Ekipica simpatičnih Novosađana na bini izvodi pesme koje su obeležile neki deo mog života. 

U maloj pauzi između pesama, Sava Nikić (pevač benda) uzima mikrofon i govori:

kako je došlo vreme za neke druge stvari, bubnjar putuje za Ameriku, hajde da ga ispratimo… Basista ima svoje želje, a i omatoreli smo ljudi, Azil 5 je nastao sa željom… Ostavili smo srce na terenu večeras, pa do nekog drugog puta.

Drugi put je bio drugi nastup sutradan opet u Gerili i posle nekog vremena u knjižari Bulevar Books, ulivši malo nade da ih je poneo trenutak. Nije.

Bendovi se raspadaju svakog dana, ali ako su iole ulagali sebe na bini, dožive to ljudi. Kao da se neka era završila. Izbacivanje Mustejna iz Metalike i njihove krize dvehiljaditih. Oasis. Soundgarden. Azra?

Za fanove, to nisu toliko bendovi koliko konstanta. Saundtrek za život i formiranje. Postoji navika da sviraju u pozadini. Ušuškaš se u život u datom trenutku. A kad ih odjednom nema, u vazduhu se doživi promena.

Poslednjih godinu dana gledam nestanak raznih konstanti. Deljenje ili gašenje konferencija i okupljanja. Pauze. Prekidi dugogodišnjih partnerstava. Izvrtanje opisa radnog mesta za 180 stepeni. Ma, izmeštanje omiljenih lokala.

Sve bi bilo koliko-toliko okej, da se ne može povući paralela duž spektra, kako sa većim događanjima, tako i na mikroskali. 

Unutar zemlje svakodnevno nestaju razni stubovi i granice. Otvaram vesti tokom pisanja i vidim da evropske države planiraju razne alternative za tehnološke alate koji dolaze iz Amerike. Amerika planira razne druge alternative, najpre u članstvu u svetskim organizacijama ali i kartografiji. Istok razmatra i svoje mogućnosti. Zveckanje, što novcem, što…

U svakodnevnim (poslovnim) razgovorima, čućete o firmama sa kojima se radi ili ne radi dok nešto ne prođe, videćemo. Isplivavaju jaki, polarišući stavovi i podele na vrednosne sisteme. Možda nam ono “(poslovnim)” na početku rečenice ni ne treba.

Pišem sve ovo kako bih izrekao konačno naglas nešto što, verujem, većini stoji na pameti. Sve se promenilo. Prebrzo ili ne, na dobro ili loše, pokazaće vreme.

Ali, sve se naglo promenilo i novi su uslovi igre… I ovo je tek početak. Bilo bi suludo predviđati šta će se tačno desiti, ali možemo podeliti međusobno karte i videti kakve partije igramo.

Najpre, rekao bih da je sada vreme za konačno, jasno i glasno formulisanje vrednosnog sistema. Dostupnost znanja, alata i tehnika je sve veća. Nije problem u dobrom delu današnjih poslova da se dođe do informacija kako se nešto radi. Možda čak i zašto. Ono što vas ističe na tržištu jeste pogled na svet. Pristup ljudima. Pristup poslu. 

Namerno sam naglasio „konačno, jasno i glasno“. Vrednosti su često bile filer tekst na stranici O nama, a pravo stanje saznate na forumima. Danas, one su svetionik. I ne mogu više da budu filer, već moraju da ih prate konkretne radnje.

Tačnije, mogu da postoje samo kao sporedni tekst, ali cena izostanka konkretne akcije je previsoka.

Valja deliti perspektivu. Zauzeti stav. Tumačiti. Ponuditi svoje ideje. Ne (nužno) sa ciljem da pobedite i budete u pravu, već da postanete konstanta. 

Zatim, analizirao bih dobro model poslovanja i operacije. Recimo, u trenutku pisanja teksta, kolega objavljuje video o novim digitalnim agentima. Uz pomoć digitalnih agenata. Koji je prethodno uredio pomoću njih. 

Možete ih aktivirati na klik da obave sijaset stvari dok vi skuvate sebi kafu. Tržište traži brže i možda ne kao u staroj konstelaciji „ako može brže, ali i kvalitetno i još da nije skupo“.

Rečima jednog softverskog inženjera: „Možda je vreme da napustimo ideju o savršenstvu za ljude i bavimo se dovoljno dobim za mašine.“

Neću presuđivati, mada taj stav mi je problematičan, a razlozi prevazilaze okvire ove kolumne.

Ipak, to je realnost. Ako može brže i jeftinije, a nezgodno je pogledati i videti da neke stvari ipak mogu, treba preduzeti nešto povodom toga. Pogledao bih procese unutar firme, pa i sam način pružanja usluge ili proizvoda. Tražio bih sve male korake koji, kada se akumuliraju, oduzimaju abnormalno mnogo vremena. 

Na primer, prijem klijenata. Ručno popunjavanje nekih tabela. Deo korisničke podrške? Analize? Koja automatizacija ovde ima smisla? Koji alat? 

Više nije ni toliko komplikovano napraviti prve radne verzije. Za prototip vam je potrebno tek nekoliko upita.

Na kraju, uzeo bih u obzir dublju izgradnju mreža. Sedeo sam pre nekoliko dana sa kolegama. Razmenjivali smo kontakte za stolom jer imamo pregršt pitanja i upita koji počinju sa: „Znaš li koga za ovo? Ne bismo da tražimo ovako, specifično je, samo je deo projekta, treba neko da nam se prilagodi…“

Nemam realnu procenu ima li posla više ili manje. Subjektivni osećaj je gotovo uvek obojen raspoloženjem. Ali, uviđam da se, usled zasićenja onlajn prostora i promena, pomerio snažno fokus na „Ko?“ umesto „Kako?“. Da se projekti „parčaju“. 

U mojoj sferi, to znači da raste broj direktnih upita za sređivanje, dodavanje, uređivanje teksta. Radionica i usmerenje umesto celog projekta. A tek ispod površine: Neko zna nekog kome treba to nešto, a zna da im treba celo, tako i tako. I radimo mi, vi, oni.

U svim ovim slučajevima, mreža je presudna. Ima mnogo načina za njenu izgradnju. Tu se nije mnogo šta menjalo. Usmerite više vremena i budžeta za odlazak na događaje ili njihovo organizovanje. Uživo, idealno. Inostranstvo? Još bolje.

Zatvorene (onlajn) zajednice. Grupe. Mejling lista. Sitni događaji.

Kao samostalac, možete pozivati ljude na onlajn druženja. Radne doručke. Ma, samo pivo petkom posle posla.

„Ali, to već radimo.“ Naglasio bih da sada treba uložiti posebnu nameru u to. I mislim da postaje još jasnije zašto treba jasno formulisati vrednosni sistem.

Ne znam hoće li ovo 100% raditi, ali pomagalo je u svim turbulencijama na ovaj ili onaj način. Gledati kao moju perspektivu, ne savete, uostalom. Njih retko dajem.

Ilustrovao bih poentu komentarom na jedan mim koji ponovo kruži internetom u poslednje vreme.

Dva kadra. Morfeus nudi Neu (Matriks) dve pilule. Na gornjem piše: „Ako uzmeš plavu, budiš se i tvoj život ostaje isti.“ Neo pita: „A crvena?“

Na donjem kadru, Morfeus se smeši i izgovara: „Crvena je od jagode.“

Nisam toliko pesimističan, ali, društvo, žeton je ubačen. Vožnja je počela.