Moral, mirođija & Coldplay

Pre desetak dana, sve i da živiš ispod kamena, nema šanse da do tebe nije došla vest, makar i u formi mima, o CEO-u jedne kompanije koji je uhvaćen u prevari na koncertu Coldplay-a i to sa koleginicom iz firme. Svet je za ovom vešću bukvalno poludeo; mada se, istini za volju, ne može reći da je pre toga bio baš normalan.

Ljudi su skočili, pravile su se fore, neke su stvarno bile dobre. Ipak, najveći broj ljudi odlučio je da zauzme moralno superioran stav i najoštrije osudi ove preljubnike koji su bukvalno uhvaćeni in flagranti.

Šta se tu posle izdešavalo, ne znam. Iskreno, ne zanima me. Da li se on razveo, da li je razrešen svoje funkcije, da li se gorko kaje, lije li suze pokajničke. Ne znam i ne marim. Ipak, ono što me fascinira je brzina kojom smo, kao vrsta ponosna na svoju inteligenciju (moram sad malo da zažmurim, ček’), iskoristili ovu situaciju da se pozicioniramo kao moralno superiorni. Problem je samo što, u ovakvoj situaciji, to je kao da odeš u vrtić i kreneš klincima da se rugaš što ne znaju šta je doprinos za zdravstveno osiguranje. Bravo, super si, ali ajde izađi napolje.

Što se tiče morala, morala sam…

…u pomoć da pozovem Kolberga, tako se preziva lik, tačnije psiholog je, Lorens mu je ime, legenda koju smo još na faksu spominjali. On je postulirao ukupno pet nivoa moralnog razvoja ljudske jedinke, evo da vidiš o čemu se radi.

Prvi nivo zove se orijentacija na kaznu i nagradu i svodi se na to da ne radiš nešto zato što znaš da za to sledi kazna, odnosno radiš to nešto zato što znaš da sledi nagrada. Ovo je najprimitivniji nivo moralnog razvoja i ono što je zabrinjavajuće je to da se mnogo korporativnih politika zasniva baš na ovome. Iskreno, za mene je to skandaloznije nego CEO u ljubavnom zagrljaju HR direktorke, ali, eto, ima nas raznih.

Drugi nivo svodi se na to da radimo ono što je društveno prihvatljivo, tj. što se od nas očekuje. Dakle, bitno je šta drugi misle i kako se uklapamo u društvo. Svi koji su odmah pohrlili da komenarišu — tačnije, zgražavaju se — nad moralnim posrnućem pomenutog direktora, nisu, prema Kolbergu, odmakli baš daleko.

Treći nivo uvodi društvene zakone i insitucije. Ovde se javljaju i apstraktniji (nisam ironična, života mi) koncepti, kao što su odgovornost za svoje postupke. Ovde već pričamo o malo ozbiljnijim konceptima, što u primeru moralno zalutalih direktora na koncertu i dalje ne dobacuje predaleko, jer mogu da se kladim da količina onih koji su ih osuđivali i potajno u sebi mislili: „Hvala kosmosu da se ovo nije meni desilo” nije zanemarljiva.

Četvrti nivo ide još dalje, kako to sa nivoima obično i biva, i poziva se na moralne zakone. Ovde već govorimo o dubljoj etičkoj svesti, koja je vođena univerzalnim načelima poput pravde i jednakosti (moj omiljeni Teri Pračet u jednoj knjizi je ove koncepte nazvao bajkama za odrasle u koje nam je potrebno da verujemo, ali bolje da se tu ne zadržavamo :)). U našem nesrećnom primeru, ovde možemo kritikovati preljubnike na nivou „to stvarno nije u redu”, misleći na prevaru i tako te stvari koje su strašno intrigantne… ako nikad ne prerasteš tinejdžerske romantične komedije, ali dobro. Tako je, kako je.

Peti, najviši nivo moralnog razvoja, oslanja se na apstraktne principe. Osobe koje su na ovom nivou mogu da vide kompleksnost situacije (na primer, da li se mene ovo stvarno tiče, ko su ovi ljudi, kakve to veze ima sa bilo čime) i donesu sud koji se ne bazira na površinskim procenama, već na dubljim vrednostima. Drugim rečima, možeš da se nasmeješ na mim i odeš da živiš svoj život, kao da se ništa bitno nije desilo, pošto — nije.

Halo, mirođija!

Znaš šta? Dođavola više sa savremenim marketingom. Dođavola sa savetima da se na neku vest odreaguje brzo, da će to da poveća vrednost brenda. Molim, šta? Da, okej, Ryanair je imao dobru foru na temu CEO preljubnika, ali ti kao osoba-brend ne moraš da ideš na Linkedln i nešto o tome sma(t)raš. Možeš, naravno, ali nije neophodno; nisi mirođija bez koje će čorba da bude bljutava, ništa ne brini.

Ovo je jedna od tih situacija gde ljudi kao da se takmiče ko će da izmisli bolju foru, ko će da kaže nešto što će više odjeknuti, ko će više da se istakne. Potreba je prirodna, samo što je histerija nesrazmerna i toliko upadljiva, da komotno možeš da se zapitaš šta bismo radili sa svojim životima da se nismo tako dugo i intenzivno hvatali za svoje bisere nad kiss cam scenom sa koncerta.

Iskreno, sav taj moralni zgraž-zgraž deluje prilično fejk. Kad nam u ovom veku, dok pola sveta gori, a druga polovina će, kako stvari stoje, uskoro da se priključi prvoj, najglasniji društveni dijalog odjekuje zluradim komentarima o direktorima nevernicima, promašili smo ne samo voz, nego i stanicu. U nameri da se pozicioniramo kao moralno superiorni, ispali smo… [dopuni po potrebi].

Ipak, ja verujem da možemo bolje. Da možemo da se popravimo, što kaže Coldplay:

We’re going to get it get it together right now
going to get it get it together somehow
going to get it get it together and flower

Naravno, pored svega, lekcija je jasna: pazi s kim se drpaš u javnosti, čak i ako si među hiljadama drugih ljudi. Ako si među hiljadama onih koji su jedva čekali da sve to prokomentarišu, razmisli koja je svrha toga — šta time pokušavaš da poručiš i, najvažnije, kome.