Ako ti je dosadno, uhvati se za uši i igraj

Svi smo makar jednom, u onom poznatom dokonom skrolovanju društvenim mrežama, naleteli na snimak nekog od poznatih (ili onih malo manje poznatih) influensera koji sa puno samopouzdanja objašnjava „fenomen“ generacije milenijalaca. Ti snimci bi, po pravilu, trebalo da budu duhoviti, šarmantni ili barem simpatično zajedljivi. A svaka šala pola istine. Jer zaista, postoji nešto specifično u generaciji koja je tačno na liniji razgraničenja između analognog i digitalnog sveta, dovoljno blizu da razume oba, a dovoljno daleko da se ni u jednom ne oseća potpuno komforno.

Odrastali smo u analognom svetu, a odrasli u digitalnom. Sećamo se lastiša ispred zgrade, klikera, žmurki koje su trajale dok se ne upale ulične svetiljke, ali i prvih Sega konzola, Tamagočija koje smo nosili kao ozbiljnu životnu odgovornost i interneta koji je, uz onaj prepoznatljiv zvuk, zauzimao telefonsku liniju. Naučili smo da čekamo, pamtimo, improvizujemo i da se oslanjamo na sopstvenu procenu. A onda smo, gotovo preko noći, prešli u svet telefona, mejlova, poruka, skrinšotova i digitalnih tragova koji pamte i ono što bismo mi najradije zaboravili. 

Naučili smo i da nam bude dosadno. Čekali smo autobus bez refleksnog posezanja za telefonom, zurili u plafon, brojali tačkice na zidovima i slušali sopstvene misli. I svi se sećamo onog čuvenog „uhvati se za uši i igraj“, kada se roditeljima požalimo na dosadu jer dosada nije bila neprijatelj, već prostor u kome se rađala mašta, smišljale igre i vežbala strpljivost. Tada smo učili i nešto važnije od same igre: kako da budemo sami sa sobom. Bez stalne stimulacije, bez potrebe da svaki trenutak bude ispunjen i dokumentovan. 

U današnjem svetu je dosada zabranjena. Svaki prazan minut mora da se popuni nekim sadržajem, kao da se plašimo da ostanemo sami sa sopstvenim mislima duže od nekoliko sekundi. I problem nije u tehnologiji samoj po sebi, nego u neprestanoj stimulaciji na koju smo navikli. Mozak, istreniran na konstantne impulse, brze promene i instant reakcije, sve teže podnosi odsustvo sadržaja. Kada signali utihnu, ne dolazi olakšanje, već nelagodnost.

Međutim, dosada daje mozgu prostor da radi ono što najbolje ume onda kada ga ne pritiskamo stalnim zahtevima i stimulacijom – da sortira iskustva, upoređuje opcije i traži smisao u onome što smo već doživeli. U toj tišini, bez spoljašnjih impulsa, misli se konačno povezuju, a stvari počinju da dobijaju jasnije obrise. Tada prestajemo da reagujemo automatski i počinjemo da razmišljamo s namerom i umesto brzih rešenja dolazi kreativno razmišljanje. Zato nije slučajno što se najbolje ideje često rađaju upravo iz dosade.

U poslovnom kontekstu, dosada je znak zdravog sistema. Ona se javlja onda kada nema stalnog gašenja požara, kada procesi funkcionišu, a svako zna svoj posao i svoje granice odgovornosti. Lider koji može sebi da priušti luksuz dosade dobija dragocenu distancu koja omogućava da se o poslu razmišlja strateški, a ne isključivo operativno, bez pritiska hitnosti koja zamagljuje dugoročne odluke.

Dosada u poslu ne znači odsustvo ambicije. Naprotiv, to je trenutak u kome se ne reaguje brzo, već promišlja polako. Svakom poslu je potreban momenat kada se postavljaju prava pitanja, preispituju navike i rutine, i u kojoj se greške uočavaju pre nego što postanu problemi. Tiha faza u kojoj se sistem zapravo učvršćuje.

Milenijalci su ostali zaglavljeni u prostoru između nostalgije i notifikacija, s jednom nogom u prošlosti, a drugom u digitalnoj sadašnjosti koja retko ima razumevanja za sporije korake.

U toj međuzoni smo naučili da živimo s kontradikcijama – da cenimo dubinu, a da funkcionišemo u površnosti. Pamtimo vreme u kojem su greške ostajale među ljudima, a ne na serverima, dok danas svaki trenutak nosi potencijal da bude sačuvan, podeljen i pogrešno protumačen. Možda upravo ta razapetost između sećanja i notifikacija objašnjava našu stalnu potrebu da usporimo iz potrebe da ponovo uhvatimo ritam koji ima smisla. 

I zato je dosada važna, daje nam prostor da mislimo bez spoljašnjih podsticaja i da razlikujemo šta je zaista važno od onoga što je samo glasno.