Mislite da imate sve pod kontrolom? Razmislite još jednom. (I deo)

Gadna neka vremena za postojati na ovoj planeti.

Raspištoljili se rat i inflacija, guše nas klimatske promene, pandemija je zbrisala milione života, ekonomija puca po šavovima…

Zbunili se nešto i ljudi, ne znaju gde udaraju. Od čega će platiti porez i hoće li imati sutra posao? A firme otpuštaju, biznisi se gase. Svi nešto hronično snuždeni. Ni na vazduh više da ne izađeš; em zagađen, em napolju neki silni protesti.

Pa, ti ostani u svemu tome normalan.

Možda bi i moglo kad bismo i dalje živeli u plemenima. Onako, pedesetak ili stotinak ljudi negde u nekoj zabiti, a od susednog plemena nas deli isto toliko kilometara. Da, i nema skrolovanja, lajkovanja, hejtovanja i šerovanja. Samo omanja plemena koja gledaju svoja posla.

Mada, ima i nečeg dobrog u tome što nismo više u plemenima.

Recimo, ako ste ambiciozni i puni života, životni vek je, ipak, duži. Ako želite petoro dece, veće su šanse da svo petoro preživi. Ako vas neko pokosi na pešačkom i ostanete bez ruke, još ga niste sasvim ugasili. (Doduše, bioničke ruke i noge se još ne štancaju masovno, ali sve nešto liči kao da još malo pa sa’ će.)

Avaj, to i dalje nije previše utešno za hronično snuždene. U onom produženom životnom veku, na glavu im se sručio spektakularni haos svakodnevice. I nisu snuždeni bez razloga.

Jer, ne možete tek tako da popravite ekonomiju koja puca po šavovima. Ne možete ni da zaustavite inflaciju, preko noći se izvučete iz dugova ili popravite nejednakost između bogatih i siromašnih.

Ako imate pride i biznis, verovatno ne krojite vi cene sirovina, marže i takse, administraciju i pravne okvire ili ekonomsku klimu u kojoj su vam kupci sve siromašniji.

I stvarno nije do vas. Postojati u ovim vremenima nekada ume da bude too much. Nemate kontrolu, još manje garanciju i izvesnost.

Zvuči sumorno? Naravno, zato što i jeste. Ali, ima tu još jedna potencijalno obeshrabrujuća stvar. Ljudi – a i vi ste ljudsko biće (osim ako već postajete sumnjičavi, zato tamo na prijavi za newsletter ima ono pitanje na foru „da li ste robot“) – elem: ljudi nisu fabrički podešeni da žive u ovom spektakularnom, haotičnom vremenu.

Problem, zapravo, jeste u glavi.

Sećate se onih plemena negde u nekoj zabiti? Što bi nauka rekla, mozak nam i dalje radi kao u prosečnog pripadnika takvog plemena. I sva je prilika da malo češće prezupči u nastojanju da se izbori sa današnjim haosom.

A do tog haosa se došlo za koliko – 200, 500, ili 2.000 godina koliko traje ovo što nazivamo civilizacijom i napretkom (industrijskim, tehnološkim, akademskim, kakvim god)? Poređenja radi, da bi naš mozak funkcionisao tako kako funkcioniše danas, trebalo mu je stotine hiljada ili nekoliko miliona godina.

I većinu postojeće istorije, ljudi su živeli u prilično mirnim vremenima.

Razmislite samo o ovome: koliko informacija dođe do vas za samo 5 minuta surfovanja po internetu?

Opet poređenja radi, da ste živeli u onim plemenima, tek sporadično biste čuli neku dobru ili lošu vest. Ovaj dobio dete, onaj umro. A i manje su šanse da se ta dva dogode u istom danu. Masovno ubistvo negde u Americi? Firma ta-i-ta otpustila 200 ili 300 ljudi? Cena gasa opet skočila? Njih petoro na Instagramu izbacilo fotke sa dečijih rođusa, a iz add-ova koje ionako niste hteli da vidite vas zasipaju tim bildinzi, biznis & lajf koučinzi i „kako da to-i-to ako ovo ili ono“?

Zvuči kao prilično nejednak odnos informacija.

Druga stvar: taj mozak kome je trebalo stotine hiljada ili nekoliko miliona godina da bi funkcionisao kao danas, nije se razvio da bi umeo da procesuira cene gasa, masovna otpuštanja (ili ubistva), dve-tri prirodne katastrofe na dva-tri mesta u svetu ili ko vas je pozvao na svadbu. I sad, osim što će vam (ponovo) skočiti račun za struju, treba da izmislite i par stotina evra da ih uručite u koverti.

Sa biološkog aspekta, naš mozak doslovno nije naučio kako da sve to isfiltrira u roku od, recimo, petnaestak minuta. I imao je dobar razlog za to.

Njegov (osnovni) zadatak je da se pobrine da preživite.

Što otprilike znači ovo: nađi nešto za jelo, imaj gde da se skloniš od kiše, poseci drvo da se ogreješ, produži vrstu i utekni tigru kome si potencijalni slastan zalogaj. I nema raznih koještarija da ti non-stop nešto smetaju.

Dobro, i njih bude jednom u nekad – recimo, suše i poplave ili kad se na jedno pleme navrzne drugo pleme. A i to „jednom u nekad“ je prilično rešivo. Pokupiš šta ti je ostalo i potražiš drugo prikladno mesto da postojiš. Gde ima dovoljno vode ili je dovoljno suvo i bezbedno.

Sve u svemu, relativno opušteno postojanje iz dana u dan. Ako uporedite to sa ovim što imate danas, nije ni čudo što ljudi malo ne znaju gde udaraju, još manje što su hronično snuždeni. Naš mozak praktično više „ne zna“ kako postojati na ovoj planeti.

I šta ćemo sad?

Pa, ako je brdo današnjih problema fundamentalno nerešivo, onda nema mnogo šta da se mudruje.

Kakvi su uopšte izgledi ako nam se ona naprava u glavi od oko kilogram i po nije makla dalje od preživljavanja? (Pa se još i skupila za desetak procenata u poslednjih 40.000 godina, na stranu što je i dalje najkompleksnija u vaskolikom univerzumu.)

Možda i jeste dovoljno obeshrabrujuće za pročitati u jednom delu teksta. Čitamo se zato u naredom.