Kud ćeš Ferarijem na traktor…

Pusti mene da pravim automobile. Ti se drži traktora.

Nije to bio odgovor koji je očekivao Ferućo Lamborgini, kada je otišao da se požali jednom velikom brendu na manjkavost modela 250 GT. Ime tog velikog brenda bilo je neizostavno pri pomenu superbrzih i luksuznih četvorotočkaša, pa je takav automobil poželeo i Italijan još jednog, ne toliko nepoznatog prezimena.

Početkom 60-ih godina prošlog veka, Lamborgini je još bio daleko od asocijacije na luksuz i superbrzinu. Svoju kompaniju je otvorio želeći da monetizuje interesovanja iz mlađih dana. Zanimale su ga poljoprivredne mašine, završio je studije mehanike, a tim putem je nastavio i tokom Drugog svetskog rata u kome je služio kao avio-mehaničar. Logično je onda bilo da, kao sopstveni biznis, odabere proizvodnju traktora.

Beše to neposredno po završetku rata, kada je (ponovo) poraslo interesovanje za poljoprivredu i obradu zemlje. Ljudima su, dakle, trebale odgovarajuće mašine, pa je i Ferućova kompanija, nazvana „Lamborghini Trattori“, bez mnogo muke našla svoje mesto pod tržišnim suncem. No, daleko je to bilo od jeftine rabote, jer su cene benzina u to vreme odletele u nebesa.

Lamborgini je i po tom pitanju izdejstvovao izvesne olakšice. Pošto je već bio vičan u izradi motora, u svoje traktore je ugradio motor koji se tokom vožnje prebacuje na korišćenje dizela. Njegov prvi traktor, „Carioca“, bio je sastavljen od delova vojnog vozila, pa bi se moglo reći da je Lamborgini imao žicu da iskoristi sve raspoložive resurse.

No, imao je Lamborgini interesovanja i mimo agrikulture. Nije to mnogo odudaralo od njegovog matičnog biznisa, pa ni od onoga što se stereotipno smatra „igračkama za dečake“. Zato je 1963. godine, tada već kao uspešan u svom biznisu, udomio još jednog moćnog četvorotočkaša.

Bio je to model 250 GT, brenda tada već prilično slavnog među onima koji su voleli te „igračke za dečake“. Ali, to što je neko imao Ferarija u garaži, nije značilo i da je taj Ferari bio sasvim savršen. Štaviše, Lamborgini mu je našao jednu iritantnu manjkavost – kvačilo se konstano kvarilo, što je, prirodno, kvarilo i ugođaj u vožnji jednog superbrzog sportskog automobila.

Ne bio lenj, Lamborgini je rešio da uputi primedbu. I to ne onako usput, gunđajući sebi u bradu, nego se lično nacrtao pred vratima Enca Ferarija.

Ipak, vlasnik nesavršenog modela 250 GT nije bio od onih klijenata koji će samo nagrditi svoju omiljenu „igračku“. Kao osnivač „Lamborghini Trattori“, dokazao se i kao neko koga nije mrzelo da reši problem – na primer, da smanji potrošnju benzina. Našavši se licem u lice sa Encom Ferarijem, izneo je par predloga kako da se spornom kvačilu produži vek trajanja.

Ako je očekivao makar jedno uljudno „hvala“, Lamborgini je, najblaže rečeno, ostao kratkih rukava. Čovek iza superpopularnog brenda mu je jednostavno rekao: „Pusti mene da pravim automobile. Ti se drži traktora“. Iliti, narodski – gledaj svoja posla.

Ne kaže se džabe „ljuta konkurencija“

Ako bismo stvarno zamislili ovu scenu, izvesno je da je netrpeljivost u vazduhu mogla da se seče nožem. Lamborgini je mogao ili da se pokunjeno udalji, ili da se propisno razljuti.

Odabrao je – ovo drugo. Na stranu što je Ferarijev komentar bio sve samo ne oličenje ljubaznosti prema klijentima, već u ovom slučaju to nije bio ni makar koji klijent. Bio je to proizvođač tada najboljih traktora u Italiji. Osim toga, Lamborgini je bio sposoban i da se propisno zainati. Tih par rečenica sa Encom Ferarijem odlučilo je dalji tok Lamborginijevog biznisa.

Ne časeći časa, počeo je da gradi malu fabriku na severu Bolonje. Završena je ekspresno, za samo četiri meseca, i to sa jednim jedinim ciljem: da iz nje izađu sportski automobili brži i bolji od Ferarijevih. To je mogao biti i kraj ovog okršaja titana, da se Ferari nije i direktno „umešao“ u Lamgorginijeve poslove. Ovoga puta, ne glavom i bradom lično, već preko dvojice važnih ljudi koji su (doskora) radili za konkurenciju.

Naime, ispostavilo se da Lamborgini nije bio jedini koji je na svojoj koži osetio Ferarijevu „ljubaznost“. Dve godine ranije, iza vrata njegove kancelarije se čula (još jedna) žučna rasprava. Đoto Bicarini, menadžer zadužen za razvoj, te Karlo Kiti, tada glavni inženjer, došli su, sa još trojicom gospode, da se požale na izvesni ometajući faktor u radu.

Taj ometajući faktor je imao i ime: Laura Ferari, odnosno Encova supruga. Pošto je gđa Laura bila slobodna da na sebe preuzme neke važne odluke u fabrici, Bicarini i Kiti su zatražili da se gospođi onemogući takvo mešanje. Ipak, Ferarijeva reakcija je bila suprotna očekivanjima – umesto da skrene pažnju svojoj supruzi, Enco je petorici nezadovoljnika uručio momentalni otkaz.

Kiti i Bicarini, takođe, nisu časili časa. Otišli su u Bolonju, gde su osnovali sopstvenu agenciju za dizajn trkačkih i sportskih automobila. A koju godinu kasnije, na njihova vrata je zakucao i Ferućo Lamborgini.

Za donedavnog proizvođača traktora, eks-Ferarijevi zaposleni su bili vrlo dobrodošao „boost“ u ekspertizi. Zahvaljujući tome, proizvodnja prvog modela, 350 GT, završena je za nekoliko meseci, a za njim je 1966. godine došao i mnogo primećeniji Lamborghini Miura.

No, daleko od toga da je u Lamborginijevoj biografiji sve teklo glatko. Bilo je tu i kriza (kao onda kad se Ferućo na neko vreme povukao na svoje imanje da bi proizvodio vino), a bilo je i legendarnih momenata izdizanja iz tih kriza – dokaz za to je bio, takođe, legendarni Lamborghini Countach. A „Lamborghini Trattori“? Pa, bez obzira što je brend danas poznat po luksuznim i brzim četvorotočkašima, prva Lamborginijeva kompanija i dalje postoji – možda i kao testament onome što bi ostalo od njenog osnivača da se ovaj jednom prilikom nije „malo“ zainatio.