Od guma do zvezda: Kako je zasijao „Mišlenov vodič“?

Kada su osnovali fabriku guma, braća Eduar i Andre Mišlen su, činilo se, potrefili savršenu preduzetničku nišu. Bicikli su se već uveliko vozili, a za njima su se, polako, ali sigurno, kotrljali automobili. Činjenicu da će se navike ljudi iz korena promeniti više ništa nije moglo da ospori. Ali, jedno je gledati u budućnost – tamo gde su dvotočkaši i četvorotočkaši već skoro pa ravnopravni članovi porodice – a sasvim nešto drugo kada tu budućnost valja i dočekati.

Braća Mišlen, naizgled, nisu morala mnogo da brinu. Samo dve godine nakon otvaranja fabrike, njihove gume je provozao pobednik prve bici-trke na duge staze. Start je, dakle, obećavao, ali to obećanje je, sa svoje strane, otkrivalo poveći znak pitanja. Andre i Eduar su svoju fabriku pokrenuli u gradiću Klermon-Feran, na oko 420 kilometara južno od Pariza. U ovom slučaju, nije kilometraža bila upitna, već – kome prodavati te gume.

Konteksta radi, Mišlen je zvanično startovao 1888. godine. A na prelazu 19. u 20. vek, broj automobila na ulicama je bio neuporedivo manji nego danas. Recimo, u Andreovoj i Eduarovoj rodnoj Francuskoj, bilo ih je svega 3.000. Dakle, u celoj državi, ne u jednom gradu.

U tom kontekstu, ispostavilo se da automobilske gume i nisu tako idealna niša: kupiš ih sad i posle ko zna kad. Vozačima je to, naravno, odgovaralo, a odgovaralo je, s jedne strane, i proizvođačima guma. Jer, ako su gume dugovečne, to znači da i oni rade dobar posao.

Ipak, za braću Mišlen je to značilo i relativno mršavu prodaju (novih) guma. Ali, pošto su delimično svoj biznis zasnivali na onim pohabanim, jedino razumno rešenje je bilo – naterati ljude da ih troše.

Rešenje je, u isto vreme, bilo dovoljno kompaktno da stane u džep. Naizgled, ništa specijalno ni pretenciozno: samo jedna mala, crvena knjižica sa malo korisnih informacija.

Tako je izgledao prvi „Mišlenov vodič“ iz 1900. godine. Da bi pojasnio o čemu je reč, Andre Mišlen je naveo da se u knjižici mogu pronaći sve benzinske pumpe, mehaničarske radnje, prenoćišta i restorani diljem Francuske – rečju, sve što je jednom vozaču potrebno (uključujući i mape) ako zaželi da prokrstari zemljom.

Poraslo dete, osamostalilo se…

„Mišlenov vodič“ je isprva zamišljen kao svojevrsni side-kick: vozačima je sledovao besplatno, a odštampan je u 35.000 primeraka. No, izgleda da su braća Mišlen Francuzima dovoljno zagolicala maštu. Uposlili su automobile (samim tim i gume) i krenuli na putešestvija sa crvenom knjižicom u džepu.

Ovo je, pak, značilo i da će vodič kad-tad morati da bude ažuriran. Od 1904. je počeo da izlazi na svakih nekoliko godina, ali više nije ciljao (samo) Francuze. Belgijanci, Tunižani, Švajcarci, Holanđani, Nemci, Španci, Portugalci… Do 1911. godine skoro je cela Evropa na put vodila još jednog, papirnog člana ekipe.

U međuvremenu, Andre Mišlen je prelomio i rekao – nema više badava. Vodiči su počeli da se naplaćuju, i to, navodno, onda kada je Andre u jednoj garaži video da je njegova knjižica poslužila kao podmetač za klupu. Ipak, vozačima to nije trebalo da predstavlja udar na džep. Automobili su se sve više vozili, pa im je i cena sve više padala. Suštinski, kompanija je na vodič gledala kao na neku vrstu reklame – Mišlenovo ime je sada bilo poznato u svakom kutku Evrope, a vozači su zauzvrat dobijali proverene informacije. Štaviše, uskoro su počeli i sami da dolaze po njih.

Potonje je, ponovo, bila zamisao braće Mišlen. Otvorili su zasebnu kancelariju koja se bavila isključivo planiranjem putovanja, a za stolove su poseli najbolje ljude: većina ih je dolazila iz redova prodavaca sa terena, koji su dobar deo vremena provodili putujući tamo-amo. Samim tim, njihovi predlozi i sugestije su bili pouzdani i ljudi su mogli da im veruju.

Interesantno je, međutim, da je izostao dokaz o tome da li je „Mišlenov vodič“ uopšte uticao na prodaju guma. Nakon 20 godina i stotine hiljada primeraka, to, po svemu sudeći, više nije ni bilo važno. Sve i da je inicijalna zamisao „propala“, kompanija je od jedne crvene knjižice napravila zaseban izvor prihoda. Sada su mu još nedostajale prepoznatljive zvezdice.

Zapravo, u početku je bila samo jedna, a ideja je, kao i do sada, potekla od Andrea i Eduara. Počev od 1926. godine, Mišlenovu zvezdicu su dobijali najfiniji restorani, a od 1931, počele su da se gomilaju i zvezdice. Dakako, uz njih su išli i kriterijumi (od „vrlo dobrih“ do „restorana vrednih posebnog putovanja“), a oni naj, najbolji su mogli da sakupe tri Mišlenove zvezde.

U isto vreme, za braću Mišlen je ovo značilo da na platni spisak moraju da dodaju još ljudi. Pošto je „Mišlenov vodič“ praktično živeo svoj zasebni život, eksperti u domenu proizvodnje guma su bili suvišni. Ipak, morali su da imaju istančano čulo ukusa i najmanje 10 godina iskustva u ugostiteljstvu.

Ovako je ta šema funkcionisala: ugostitelji (docnije se ustalio naziv inspektori) su obilazili restorane i ocenjivali celokupan ugođaj: od ukusa i teksture hrane, preko ambijenta, do ljubaznosti osoblja. Naravno, morali su da kriju identitet kao zmija noge, a pojedinačni restoran je morao da prolazi nekoliko tura inspekcije. Dakle, nije bio dovoljan sud jednog inspektora, već je nekoliko njih, nakon što isti restoran posete u određenom vremenskom periodu, donosilo sud o zasluženoj Mišlenovoj zvezdi.

Tako se izbegavalo da inspektori budu „provaljeni“ (ili da im se ukazuje poseban tretman ako se prozre ko su i šta su – otuda i njihovo strogo čuvanje identiteta), a zauzvrat bi dobijali sud o tome da li je dotični restoran dosledan u svojoj usluzi.

A restorani koji bi zavredeli specijalna priznanja, mogli su da računaju i na neke druge, a važne prednosti. Postajali bi vidljiviji, uvrstili bi se u krem de la krem restorana širom sveta i, samim tim, postajali osuđeni na neke nove „probleme“ – na primer, da objašnjavaju ljudima da su rezervacije i liste čekanja kilometarski duge.

Dakako, mogao se dogoditi i scenario „s konja na magarca“, te da zvezdani restoran izgubi svoje zvezde. Konkurencija je opaka, ali za izvorne kreatore vodiča, još uvek i isplativa, jer „Mišlenov vodič“ je ušao u svoju 125. godinu. Za sve to vreme, kriterijumi po kome se ocenjuju restorani su gotovo identični kao pre jednog veka – jer, ako radi posao, zašto da diramo?