Ovaj svet može da bude bolji – Janis Varufakis

Probirljiva sam u preporukama knjiga koju svaka kuća treba da ima, što mu dođe kompliment za štivo od visokog značaja, međutim knjiga kojoj ću posvetiti naredne redove je na stepeniku iznad. „Ovaj svet može da bude bolji: Moji razgovori sa ćerkom o ekonomiji“ Janisa Varufakisa zaslužuje da bude na maloj maturi i to kao obavezno pitanje. Dok to ne savladaš – ne treba ni da maturiraš. Usuđujem se da to ne samo izgovorim, već dokumentujem na ovako javnom mestu.

Saznaćete u narednim redovima zašto mi je mlak opis ove knjige: „Varufakis se poduhvatio teškog zadatka da ispriča priču o ekonomiji koja neće biti dosadna njegovoj ćerki tinejdžerki i njenim vršnjacima. Ekonomske probleme i pojave i njihov uticaj na čoveka objašnjava jednostavnim jezikom, a u objašnjenjima poseže i za klasicima naučne fantastike, kao što su “Frankenštajn”, “Blejd raner”, “Zvezdane staze” ili “Matriks”. Ova knjiga biće jednako zanimljiva svima onima koje zanimaju odgovori na pitanja o tome otkud sva ta nepravda i nejednakost u današnjem svetu, kako nastaju razorne finansijske krize i u kom pravcu treba razmišljati i delati da bi se situacija promenila nabolje. Čitajući ovu knjigu, saznaćete zašto se može desiti da čovečanstvo na kraju istrebi samo sebe, poput bezumnog virusa, i u čemu se sastoji nada da svet može da bude bolji.“

Uzgred. Pitala sam sadašnje studente o „Matriksu“ (guglala sam umesto vas: premijerno prikazanom 1999. godine). Kažu: „To je onaj stari film? Nije loš, ima neku foru.“ U prevodu, njima je to skoro kao meni „Ep o Gilgamešu“. Ali Varufakis je odatle pozajmio ključnu metaforu crvene i plave pilule, no konstatuje da crvena pilula koja bi se, kako je to Nio učinio, mogla progutati uz jednu čašu vode – ne postoji.

„Ono što postoji jesu kritička misao i prkosna želja da nikada ne prihvatiš nešto zato što je tako rečeno ili zato što tako misle moćnici, većina ili svi drugi. Na stranicama ove knjige pokušao sam da ti ukažem na to kako možeš da uskladiš prokosnu veru u istinu s kritičkom mišlju da bi uočila osnovne, često turobne stvarnosti oko sebe“, piše u poslednjem pasusu profesor Varufakis, koji se drznuo da kaže da ekonomija možda primenjuje mtematičke modele i statistički metod, ali da više liči na astrologiju, nego na astronomiju. Drugim rečima, da nije prirodna nauka, već filozofija.

Bivši grčki ministar osporava opšte mišljenje da su ekonomska pitanja previše tehnička da bi obični smrtnici o njima imali stav. Utoliko ga „brendiranje“ ekonomije podseća na Matriks, onakav kakav je Morfeus opisao Niju – na virtuelnu stvarnost, zatvor našeg uma, za koji nudi crvenu pilulu i jedino što obećava jeste istina.

I tu dolazimo do toga šta ova knjiga zaista jeste i kakve prozore za razmišljanja otvara.

Istina da smo mi, ljudi, postali sužnji mašina koje smo izmislili da bi nam služile.

Istina da smo – umesto da tržišta služe nama, ljudima – dogurali do toga da ne samo što smo njihove sluge već smo i bezlični robovi raznih nehumanih tržišta.

Istina da smo naša društva strukturirali na takav način da većina nas podseća na Fausta bez Mefistofela, dok manjina podseća na doktora Frankenštajna, koji je stvorio čudovišta što mu ugrožavaju život.

Istina da po čitav dan jurimo kako bismo stekli predmete koje niti stvarno želimo, niti imamo potrebu da ih posedujemo – a to radimo iz prostog razloga što Matriks marketinga i reklama uspeva da ih projektuje u naš um.

Istinu da se ponašamo kao bezumni virusi koji uništavaju organizam u kojem žive – planetu.

Istinu da naša društva nisu samo nepravedna nego da su i užasno nefunkcionalna u načinu trošenja naše mogućnosti da proizvodimo stvarno bogatstvo, što za posledicu, između ostalog, ima i to da su i nepravedna. Istinu da, na kraju, onaj koji se suoči s tom istinom i izgovori je biva svirepo kažnjen od društva, koje ne može da izdrži suočavanje sa svojim odrazom u ogledalu razuma i kritičkog mišljenja.

Sada kada smo postavili prava očekivanja, da vam otkrijem zašto sam baš sada odabrala da govorim o knjizi „Ovaj svet može da bude bolji“. Nisam je slučajno odabrala za decembar. U susret praznicima i krojenju (velikih) planova za novu godinu želim da vas podsetim koja je razlika između dobra i robe.

„U društvu u kojem živimo postoji težnja da se dobra pobrkaju s robom i da se smatra kako će, što je veća cena nekog dobra, neko radije poželeti da ga ponudi na prodaju. Ali to važi samo za robu. Cena neke robe odražava zamensku vrednost dobra koje se nudi na prodaju“ – objasnio je Varufakis i skrenuo pažnju da se vrlo često sve vrednosti mere kao da jesu razmenske:

„Postoji težnja da se sve što nema cenu, sve ono što se ne može prodati uz dobit smatra bezvrednim.“

U želji da dodatno pojasni razliku robe i dobra, Janis Varufakis se pozvao na primer dobrovoljnog davanja krvi, gde se ponuda krvi smanjuje kada se dobrovoljnim davaocima ponudi novčana naknada. Znate šta je razlog? Pretvaranje doprinosa u transakciju uništava im radost koju pruža davanje krvi, a pri tome suma koju će dobiti nije dovoljna da ih obešteti za uloženo vreme i bol pri ubadanju vene u iglu.

„Kada je razmenska vrednost dobra u ponudi u rasponu od nule do neke pozitivne vrednosti, njegova je životna vrednost u slobodnom padu. Rezultat je da niko ne želi da ponudi za naknadu ono što bi s radošću ponudio besplatno“ – konstatovao je Varufakis i podsetio nas na definiciju cinika Oskara Vajlda: čovek koji zna sve o cenama, ali ne zna ništa o vrednostima.

I kada smo već kod definicija zgodna je prilika da se podsetimo da je naziv ekonomije skovan od grčkih reči oikos = kuća, dom i nomos = zakon. To nije slučajno. Nekada se većina dobara proizvodila na taj način – van kruga trgovinskih razmena i na način koji je podsećao na funkcionisanje jedne porodice, jednog doma. U jednoj porodici, u jednom društvu svako čini nešto u korist onog drugog, ali takva razmena više podseća na razmenu poklona, na solidarnost nego na tržište, gde se dobra i usluge razmenjuju na osnovu svojih razmenskih vrednosti.

Imajte to na umu danas, sutra, tokom praznika i tokom čitave dolazeće godine.

Citati

Sve veći broj naših proizvoda pretvara se u robu, a sve manji procenat naših proizvodnih  napora usmeren je ka proizvodnji dobara za sopstvenu potrošnju, zbog njihove životne vredosti.

Spokoj i osećaj kontinuiteta koji je vladao vekovima među slojem kmetova, koji su iz generacije u generaciju živeli na istom mestu, sa istim gazdom, sledeći navike i rad svojih roditelja, naglo su uništeni industrijskom revolucijom.

Govor i mogućnost proizvođenja hrane, umesto vikanja i konzumiranja onoga što nam je pružala priroda (plena i raznih plodova), izrodili su ono što nazivamo ekonomijom.

Poljoprivredni višak dao je tehnološkom napretku neviđeno ubrzanje. Oslobodio je najbolje “izumitelje” potrebe da love divljač kako bi se prehranili.

U Australiji i Americi mnogo je veći broj starosedelaca pomro od dodira sa bakterijama koje su nosili evropski osvajači nego od napada topovima, mecima ili noževima.

Bez poljoprivrednog viška ne bi bilo mogućnosti da se stvore vojske, autoritarne države, pismo, tehnologija, barut, prekookeanski brodovi…

Mnogo je lakše zaraditi million evra ako se već ima mnogo miliona evra. Ako se nema ništa, čak i zarada od hiljadu evra može izgeldati kao neostvarljiv san.

Nasuprot prirodi, koju uopšte ne zanima naše mišljenje o njoj, naša očekivanja u ekonomiji imaju odlučujuću ulogu.

O autoru

Janis Varufakis roden je 1961. godine u Atini. Posle srednje škole upisao se na studije matematike i ekonomije na univerzitetima u Eseksu i Birmingemu. Doktorirao je na Univerzitetu u Eseksu, a zatim je predavao na univerzitetima u Velikoj Britaniji, Australiji, Belgiji, SAD i Grčkoj. Sada je šef Katedre za političku ekonomiju Fakulteta ekonomskih nauka Atinskog univerziteta.

Izabran je za poslanika partije SIRIZA na grčkim parlamentarnim izborima u januaru 2015, nakon kojih je preuzeo dužnost ministra finansija u vladi Aleksisa Ciprasa. Bio je najistaknutiji protivnik mera štednje u svetu kada je, u svojstvu ministra finansija Grčke, odbio da prihvati uslove ugovora o zajmu koji su nametali lideri evrozone njegovoj zemlji koja je doživela bankrot.

Napisao je više knjiga iz oblasti ekonomije. U njima i najsloženija ekonomska pitanja objašnjava jednostavnim jezikom i bez nepotrebnih mistifikacija. Poznat je i kao veliki bloger i gejmer. Od 2012. godine radi za Valve Corporation, jednu od najmoćnijih i najvažnijih u industriji video-igara. Tu je analizirao virtuelni Steam market i prodaju u okviru popularnih igara kao što su Dota 2, Counter-Strike i Taem Fortress – nešto što je korporaciji Valve donelo milione dolara.