Lako će posao bez tebe, ali kako ćeš ti bez odmora?

Upozorenje: Nepopularna tema.

Umesto o poslu i predanom radu pričamo o odmoru. Jer i tokom odmora se raste, te i on treba da bude nezaobilazni deo preduzetničke agende. Ponekad je lakše to reći nego sprovesti u delo, ali zato je tu razmena iskustava, da ne moramo sve sami na sopstvenim greškama da naučimo.

Naši sagovornici Ana Bojčić (Škrabac), Tijana Tomašević (Srbuška) i Stefan Lalić (Ćao šećeru) bili su hrabri i otvoreni da podele svoje priče o doživljaju prvog „godišnjeg odmora“ od kada su preduzetnici i o lekcijama delegiranja i (ot)puštanja koje su na tom putu naučili. Dolaze iz različitih industrija, ali ono što im je zajedničko da posluju pet ili više godina, da imaju fizičke proizvode, prodaju online i na sopstvenim lokacijama (Srbuška je nedavno zatvorila Riznicu u centru Zlatibora) i da su tokom preduzetničkog staža dobili dete.

Kako je izgledao vaš prvi odlazak na odmor od kada ste preduzetnici?

Ana: Već 10 godina sam preduzetnica, pa se ne sećam najtačnije vremenskog okvira kada se to desilo baš prvi put. Tada nas je bilo samo dvoje, pa smo išli na „kolektivni“, a sve što je moglo da se završi bukvalno do minut pred polazak se kačilo na to do listu. Jedina obaveza koja je nekako uvek ostajala su društvene mreže, pa bih nosila ili neku majicu ili ceger, izabrala bih neke proizvode koje ću slikati i kačiti usput u vacation mode stilu. Druga stvar koja je uvek sa mnom i danas je moj rokovnik za crtanje. S obzirom na činjenicu da je od njega sve počelo, a da u nekom trenutku nisam stizala da crtam, to bi mi predstavljalo melem za dušu, da rastrerećeno crtkam i uživam natenane procesu.

Tijana: Prve dve godine poslovanja odlazak na odmor nije postojao kao opcija. Osećaj straha da će se sve raspasti dok nisam tu, da će sve stati, da će me sačekati gomila obaveza koje neću stići da obavim nikada neću zaboraviti. Prvi pravi odmor je bio onog trenutka kada sam doživela totalni burnout. To je bio „ja sam firma“ period tokom kog sam bila pod tolikim pritiskom i kada je sve stagniralo toliko dugo, da sam rekla naglas: “Ja sada sve ostavljam i nestajem na mesec dana, pa neka se sve raspadne ako je tako suđeno, inače ću se raspasti ja”. I tada sam stvarno sve stavila na rizik i čitavih mesec dana sam posvetila sebi, detetu, porodici.

Tih mesec dana se pretvorilo u dva meseca, ali sam ja nakon tih dva meseca bila apsolutno regenerisana, i prepuna poleta, i neke neverovatne životne energije kojom sam svoj posao uspela hladne glave da rekonstruišem, i reorganizujem brzinom svetlosti, i spasim ga sigurnog propadanja, što verujem nikada ne bih uspela da si nisam digla ruke i pružila sebi odmor koji mi je bio neophodan.

Stefan: Prvi put sam, kao preduzetnik, na odmor otišao posle mesec dana nakon starta biznisa, i to ni više ni manje nego na medeni mesec – dve nedelje na Baliju. A pola godine nakon toga i na najduži odmor ikada, koji je trajao 45 dana. Jelena, moja tadašnja partnerka, a danas prijateljica i biznis saputnica, i ja smo prepešačili Španiju, a onda još malo odmarali u Portugalu. U tom prvom odsustvu bilo mi je važno samo da firma preživi. Bio sam vrlo anksiozan zbog toga što sam ostavio tek otvorenu firmu „samu“. Noćima sam sanjao posao i probleme, i nisam bio sposoban da se u potpunosti isključim i uživam u čarima Balija. Srećom, taj naš izostanak nije u velikoj meri ugrozio biznis, što ne mogu reći za onaj duži put.

Kad smo se vratili iz Španije, iako je bila znatno bolja situacija nego kad smo bili na Baliju (imali smo tri radnice, za razliku od jedne koja je radila na početku, a kojoj je moja sestra pomagala te dve nedelje), sačekao nas je haos. Verovali smo da sve držimo u rukama, imali smo de facto sjajne radnice, od kojih je jedna imala i poziciju menadžera, ali ispostavilo se da nije baš tako. Izgubili smo prvo jednu radnicu, a vrlo brzo nakon toga otišla je i tadašnja menadžerka. Sa već značajnim pazarima koje je firma pravila, ostali smo na samo jednoj radnici, što je najteži momenat u našem poslovanju budući da ni Jelena ni ja nismo poslastičari, i da ne ulazimo u kuhinju da pravimo slatkiše. No, tada smo morali. Firma je to jedva preživela, i nerado se sećamo i spominjemo taj period.

Šta je to što ste tokom vremena naučili (i to praktikujete) o odmoru, organizaciji posla, delegiranju, a koristilo bi vam i da ste tada znali?

Ana: Iskreno, neke stvari još nisam naučila. Sada nas ima malo više u timu, pa operativne stvari mogu da funkcionišu i bez mene. Taj se deo izmenio u odnosu na sam početak, kad je zaista sve to bio deo moje svakodnevice. Trebalo je da pustim mog unutrašnjeg frik kontrola malo na miru, iako se, naravno, često uključi, ali na procentualno mnogo manjem nivou.

Organizacija mi je iskreno i dalje slaba strana, pogotovo što imam tendenciju pretrpavanja to do liste. Doduše, sad smo u nekom periodu rasta firme, gde su potrebne reorganizacijske promene za neke delove posla, pozicije, pravljenje nekih procedura koje će nam olakšati poslovanje i ostaviti prostor konkretno u mom slučaju malo više za kreativu. Ono što praktikujem je brainstorm kafa sama sa sobom uz svesku, gde rasterećeno posmatram posao iz svih uglova, pišem nove ideje, predloge, crteže…

Tijana: Najvažnije je prepoznati trenutak u kojem te biznis prerasta, što može biti stresno i iscrpljujuće sve do tačke kada Ne-mogu-sve-sama počneš da posmatraš kao Ne-moram-sve-sama. To je trenutak kada angažuješ pomoć. Za mene je prvi korak bilo knjigovodstvo, pa pomoć u proizvodnji, pa asistentkinja i onda je posao stao na noge. Volela bih da sam do te spoznaje došla ranije.

Prepuštanje potpune kontrole nad segmentima poslovanja drugima, takođe, ume biti izazovno, ali sve je to deo rasta i veoma brzo se prevaziđe. Od pomoći su mi bila moja pređašnja radna iskustva. Setila sam se svih svojih nadređenih i šta sam im zamerala, a na čemu sam im bila zahvalna, pa sam vođena tim iskustvima gradila odnos i poverenje sa zaposlenima unutar sopstvenog poslovanja.

Stefan: Uvek nas menja je muka. Promena je tema koja mene vrlo interesuje i kojom se na raznorazne načine bavim kroz život. Ono što sam do sada zaključio je to da se, nažalost, čovek najviše menja kada dođe do faze pred pucanje, i kad se oseća kao da ili nema šta da izgubi promenom statusa quo ili je pukao, pa nema druge nego da se promeni, ako hoće da preživi. To je deo odgovora i deo razloga zašto volim preduzetništvo. Toliko ima problema da, hteo ili ne, moraš da oguglaš na njih i da naučiš da živiš sa njima bez da oni značajno utiču na ostale faktore tvog života. Mislim da se to zove zrelost, reći ćemo preduzetnička zrelost.

S druge strane, mnogo sam naučio o organizaciji i strukturi unutar jedne firme. Bolje se zna ko je za šta odgovoran i šta su čiji zadaci. Od tada do danas prošlo je šest godina, a naša uključenost u operativne segmente poslovanja je minimalna, i biznis maltene funkcioniše i bez nas, što je bez obzira na sve postignuto naš najveći uspeh, ako mene pitaš. Za delegiranje je isti odgovor, jednostavno treba da shvatiš da je neophodno, da ne možeš dalje bez tog dela poslovanja, bez podele posla i odgovornosti, i sa druge strane da prihvatiš da niko neće moći da obavlja taj posao kao ti ili na način na koji ti to očekuješ, ne 100%, što je ok, i na kraju ne pravi neku razliku u krajnjem rezultatu.

Mislim da je moj najveći preduzetnički, ali i životni adut, to što smatram da je 90% dovoljno dobro. Tu filozofiju prenosim na sve osim na ključni segment u našem poslovanju, što je kvalitet proizvoda, tu zahtevam 100%. Takav model razmišljanja mi danas omogućava da imam ležerniji pristup kada su raznorazni, svakodnevni problemi u pitanju. I to je filozofija koju pokušavam da prenesem na svoje klijente kad radim kao mentor sa preduzetnicima 1 na 1.

Preduzetništvo sa sobom nosi pregršt divnih stvari. Na primer: sam određuješ kulturu u svojoj firmi; sam biraš sa kim ćeš i šta da radiš; sam donosiš odluke; imaš mogućnost da se boriš za finansijsku slobodu; vidiš rezultat svog truda i rada… Ali, kao i sve drugo, i ono u sebi nosi dualnost. Onaj teži deo za prihvatiti je da, kad si već doneo odluku i otvorio firmu, znaš šta si potpisao – to da si uvek i u svakom trenutku na raspolaganju za rešavanje problema. Bar ja tako gledam na to. I danas, za razliku od ranijih perioda, to mi nije problem, ni u jednom od dva posla koja imam pod svojim imenom.

Danas mi je “stalna dostupnost” mala cena za sve što mi moji poslovi donose, ali priznajem, trebalo je da se konkretizuje taj trud i rad, da bih ja umirio osećaj “nepravde”, odnosno iznivelisao valjda levu i desnu hemisferu, i došao do pravilnog stava prema odgovornosti koja je, a to je očigledno, neprirodna za čoveka. Nekad smo živeli u grupama od 100 ljudi, gde su se odgovornosti delile, a u preduzetništvu je jedan odgovoran za sve, a to nije, ne može, niti će ikada postati prirodno. I uvek će biti više ili manje teško svakom, kao odmor bez telefona.

Kako uopšte danas definišete odmor?

Ana: Kao svaki trenutak bez pristupa telefonu i internetu. To može biti i jedan dan i klasičan odmor, ali ako postoji mogućnost da se „samo malo baci oko“ na ono šta se dešava, lako upadnem u zamku razmišljanja o poslu.

Tijana: Odmor nije luksuz, već preka potreba. Da bih bila efikasna, moram biti odmorna. I to ne primenjujem samo na sebe, već i na svoje zaposlene. Kod nas nema standardnog radnog vremena, već sedmičnih i mesečnih ciljeva. Ukoliko se sedmični cilj završi u sredu (super!), slobodni smo do ponedeljka. Svakoj svojoj zaposlenoj, jer naš ceo kolektiv čine žene, ostavljam slobodu da svoje sedmične i mesečne obaveze odradi tempom koji njoj odgovara. Na taj način ne samo da ne dolazi do burnouta, već je i atmosfera neverovatna, a efikasnost veća!

Stefan: Pitanje, čini mi se, nije da li možeš da odeš na odmor bez interneta, već da li umeš da se nosiš sa odgovornošću koja se, uz pečat, dodeljuje odmah prilikom otvaranja firme! To je pitanje na koje svako za sebe treba da da odgovor. Ono što treba da imaš da bi odgovor bio potvrdan su: potencijal, i iskren i zadovoljavajući odgovor na pitanje “zašto uopšte ovo radiš, prihvataš kao prirodno nešto što je neprirodno?”. Ja ću odgovoriti isto kao i uvek – zato što volim to što radim i osećam se svrsishodno. To osećanje je moje gorivo, moj mač za borbu sa izazovima, i X faktor koji me dovodi do svetlosti na kraju tunela.