Zašto nije okej zaposlenima govoriti da „smo svi jedna velika porodica”?

Verovatno ne postoji veći „red flag” od rečenice iz naslova. Izgovaraju je šefovi i menadžeri koji žele da podstaknu osećaj pripadnosti kod svojih zaposlenih, što samo za sebe, uopšte nije loša stvar. Istina je da ta rečenica može da bude izgovorena kako od strane toksičnih, tako i od strane skroz normalnih, čak i dobrih menadžera (neću ih nazvati liderima, jer nije svaki menadžer lider, ali to je već neka sasvim druga tema). Kako? Pa, lepo, tako što su „pokupili” tu rečenicu negde usput, možda i od sopstvenih menadžera, pa je samo prenose dalje. Kao ono kad neko postane roditelj, pa se šokira kad čuje samog sebe kako izgovara stvari kao što su „Dok si pod mojim krovom…“, a živeo je u čvrstom ubeđenju da mu se takvo nešto nikad ne bi moglo dogoditi.

Ovde ćemo ipak da se fokusiramo na one druge razloge izgovaranja rečenice iz naslova, tj. one slučajeve kada je ona vesnik toksične organizacione kulture i kada stvarno jeste red fleg. Recimo, može da govori o tome da se od zaposlenog očekuje da za firmu i svoj posao mari podjednako kao i za porodicu, što je već samo sebi problematično. Dalje, zvuči lažno pozitivno i usiljeno, posebno onima koji se ne osećaju kao da pripadaju toj „porodici”. O impliciranju toga da, ako je nešto porodica, onda mora da je blisko i dobro, nećemo sada, jer bismo se previše udaljili od teme.

Osećaj pripadnosti i njegovo podsticanje?

Imati očekivanje da će neka rečenica — ma kako možda pametno i vispreno formulisana — podstaći nešto tako veliko i važno kod neke osobe, kao što je osećaj pripadanja, u najmanju ruku je naivno. Da se razumemo, to ne znači da reči i rečenice koje izgovaramo nisu bitne. Jesu, ali postoji nešto mnogo bitnije, a to su sva ona ponašanja kojima ljudima (zaposlenima) pokazujemo koliko su nam važni oni i njihove potrebe. To je jedina zdrava i realna osnova za (pod)sticanje osećaja pripadnosti.

Potreba da pripadamo, ali i da nas drugi vide, čuju i uvažavaju, jedna je od suštinskih potreba svakog ljudskog bića. Zbog toga je načinu na koji se ona neguje u nekoj organizaciji potrebno pristupati sa pažnjom i posvećenošću. Recimo, nekoga možemo podstaći da pripada našoj organizaciji ili timu tako što ćemo mu dati one uslove rada koji bi i za nas same bili prihvatljivi, što ćemo ga slušati i pitati za mišljenje, podsticati da istražuje, greši i ponovo se vraća na početak, što ćemo ispunjavati obećanja, izviniti se kad pogrešimo i jednostavno — biti fer.

Oko osećaja pripadnosti nema puno kompromisa; to je jedna od onih stvari na koje nikog ne možeš prisiliti. Čak i da možeš (a nemoj) da prisiliš nekog da ostane u tvom timu ili firmi, i ta osoba na to pristane, to uopšte ne znači da ona tu ima osećaj da pripada (naprotiv — kad god nas neko na nešto prisiljava, jedno je sigurno: ne želimo tu da ostanemo, a ako i ostajemo, to radimo iz nekih potpuno drugih razloga). Zato izgovaranje rečenice „Mi smo svi jedna velika porodica” često i zvuči kao prisila, u fazonu „Ako se ne osećaš tako, onda nešto s tobom nije u redu“. Ma nemoj.

Zdravi odnosi podrazumevaju granice

Ako postoji (a sigurno postoji) kompanija u kojoj se zaposleni stvarno osećaju kao deo jedne velike porodice, imala bih da joj postavim nekoliko pitanja. Recimo, da li ima potrebu da bilo kome objašnjava tu svoju „porodičnost”? Ili bi više bila u fazonu da pokaže šta je to što kod ljudi izaziva tako snažan osećaj pripadnosti? Drugim rečima, da li ljudi koji su istinski srećni idu okolo pričajući drugima koliko su srećni (i, dabome, kačeći to na Instagram) ili prosto žive taj svoj srećan život ne razmišljajući puno kako će to drugima da izgleda?

Naravno, svaka kompanija brine o tome kako će izgledati onima sa strane, jer su joj ti „sa strane” često klijenti ili novi zaposleni. I zato je potpuno okej da, kao kompanija, upravljamo utiskom koji ostavljamo na sve te ljude. No, da li ti stvarno deluje da je moguće da neko čuje ili pročita rečenicu o tome kako smo svi jedna velika porodica i bude u fazonu „Jao, super, to je to, tu želim da radim!”. Naravno da ne, posebno danas kad je ta rečenica — s razlogom — na lošem glasu. A na lošem je glasu baš zato što je najčešće izgovaraju oni koji vrlo dobro znaju da nije tačna ili, još gore, veruju da je tačna, a nije…

I zato zdrava kompanija neće tražiti od ljudi da joj budu odani kao što su odani svojoj porodici. Zdrava kompanija će znati za granice. Znaće da ljudi imaju i druge aspekte svog života — recimo, istu tu porodicu koja se spominje — koji su im bitniji. Neće tražiti od njih da uvek i svugde daju svojih 120%, što bi rekli fudbaleri (srce na terenu gratis). Neće tražiti od ljudi da se ponašaju kao da je čitav smisao njihovog postojanja rad u toj kompaniji.

Podsticanje osećaja pripadnosti rečima

Hajde da se na trenutak vratimo na one koji stvarno neguju najbolju moguću atmosferu u svojim timovima, ali im se ta nesrećna rečenica nespretno prikrade. Ako si ti među njima, evo sa čime možeš da je zameniš, tako da ona stvarno ima smisla. Tačnije, da ne zvuči kažno i usiljeno, odnosno da odražava sve one realne i zdrave aspekte tvog tima.

Super nam je tim, verujem da imamo dobru komunikaciju i da svako može da kaže šta misli.

Deluje mi da je ljudima ovde dobro, da mogu da se razvijaju i stiču korisna iskustva.

Nismo kao porodica, ali volimo da radimo zajedno.