Neuspeli patent i jedna hrpa mehurića

Godine 1997. glumica Fara Foset se pojavila na naslovnici Plejboja, i to prilično nestandardno odevena. Dame se na Plejbojevim naslovnicama inače baš i ne oblače za svaki dan, ali glumica je odabrala nešto što (skoro) niko ne bi obukao – ni u svakodnevnim, ni u posebnim prilikama. Bila je upakovana (doslovno) u najlonski omot, specifičan po tome što je imao male, pucketave mehuriće.

Tri godine kasnije, isti takav omot je postao zvezda jednog venčanja. Žena po imenu Rejčel Robinson je odabrala pažljivo ušivene komade najlona sa mehurićima, ne bi li se pred matičarem pojavila u eco-friendly venčanici. A pet decenija pre ovih neobičnih kreacija, omot sa mehurićima je prvi put zalepljen na zid. To su 1957. godine učinila dvojica inženjera, Alfred Filding i Mark Šavan – njihova ideja je bila da naprave nešto poput tapeta sa teksturom, jer su obične, ravne tapete ipak bile pomalo dosadne.

Takva je, uostalom, bila i cela industrija tapeta: nije nudila previše kreativnih mogućnosti, pa su Filding i Šavan uzeli stvar u svoje ruke.

Naravno, kreativna rešenja u početku ištu i malo eksperimentisanja. U jednoj od potraga za alternativom, Filding i Šavan su zalepili dve zavese za tuš i dobili nešto što je podsećalo na autfit Fare Foset.

Zavese su imale mala ispupčenja, pa je gotov eksperiment izgledao kao „tapeta“ sa vazdušastim mehurićima. Pošto su razmišljali i o tome kako da tapete učine izdržljivijim, Filding i Šavan su konstruisali mašinu pomoću koje bi pravili plastične tapete sa papirnom podlogom. Verovali su da će im time produžiti rok trajanja, ali i da će papirna podloga olakšati lepljenje tapeta.

Pokazalo se, međutim, da je patent imao i poneku manu. Iako su na razne načine pokušali da od običnih naprave tapete sa teksturom, mašina je mogla da proizvede samo plastične komade ispunjene vazduhom. Malo je reći da takav izum nije oduševio ni tadašnje proizvođače tapeta. U nameri da ga unovče, Filding i Šavan su ostali praznih džepova. Ali, kakvi bi to bili inženjeri kada bi tek tako odustali?

Imamo proizvod, ali još nismo sigurni čemu služi…

To što se eksperiment sa dizajnom enterijera pokazao kao neuspeh, navelo je Šavana i Fildinga da potraže – drugačiji enterijer. Pošto su nove „tapete“ već imale teksturu (odnosno, mehuriće ispunjene vazduhom), imale su i potencijal da budu materijal za izolaciju. Tako su ih Filding i Šavan (ponovo) predstavili, ovoga puta kao izolaciju za staklenike.

Vazdušasti mehurići su pritom imali višestruke prednosti. Omogućavali su idealnu ravnotežu između temperature i vlažnosti vazduha, a štedeli su i energiju – što je značilo i manje račune za struju.

Ako se činilo da će ovaj patent imati više uspeha, praksa (a pomalo i tržište) ga je brzo demantovalo. Plastika sa mehurićima je imala više potencijala kao izolator nego kao tapeta, ali je bila daleko od savršene za potrebe prosečnog staklenika. Sem toga, u te svrhe je na tržištu već bilo efikasnijih i pristupačnih alternativa, zbog čega su Filding i Šavan po drugi put ostali praznih džepova.

Ovo je već bilo dovoljno da ih odvrati od daljeg eksperimenatisanja. No, proizvod, iako se nije probio do prodajnih rafova, nije ostao ni sasvim nevidljiv.

Dve godine nakon Fildingovog i Šavanovog izuma, prodavac po imenu Frederik Bauers se dao u istraživanje. Bauers je radio u kompaniji „Sealed Air“ i, razmišljajući o vazdušnim mehurićima nesuđenih tapeta, shvatio je da bi mogli da reše problem prilikom pakovanja proizvoda: ako se umotaju u takav plastični omot, bili bi bolje zaštićeni tokom skladištenja i isporuke.

Treća sreća

Bauersova razmišljanja poklopila su se sa trenutkom kada je IBM najavio lansiranje novih računara. Pošto je računare trebalo pakovati i isporučivati – a da pritom stignu u komadu na adrese kupaca – Bauers je IBM-u preporučio da ih pakuje u plastične „tapete“.

IBM je inače već bila jedna od vodećih svetskih tehnoloških kompanija. Ovo je značilo da su Šavan i Filding na pragu treće šanse – i to ne bilo kakve, već šanse da njihov do tada dva puta neuspeli izum postane nešto bez čega je nemoguće zamisliti svakodnevicu.

Kompanija Frederika Bauersa bila je prva koja je za pakovanje počela da koristi omot sa mehurićima. Naravno, računari su bili samo jedan od proizvoda čija je osetljivost ili sklonost lomljenju zahtevala neki vid zaštite i izolacije. Ako već nije našao primenu na zidovima i u staklenicima, svakako je postao nezamenljiv u kutijama i paketima.

Decenijama kasnije, inicijalna namena omota sa mehurićima – da služi kao alternativa za jednolične tapete – manje-više je ostala nepoznata. Da su Alfred Filding i Mark Šavan odustali nakon prvog neuspeha, pitanje da li bi glas o njihovom izumu stigao do Frederika Bauersa. Dvojica inženjera su i sami tvrdili da je „mehurićasti“ omot nastao sasvim slučajno, što je njegovu istoriju učinilo utoliko zanimljivijom. A to što se naposletku probio do šire javnosti, bilo je zahvaljujući IBM-ovim paketima.

Od slučajnih „nuspojava“ do globalnog fenomena

Poslednjih nekoliko decenija, „mehurićasti“ omot je sporadično dobijao po pet minuta slave – ali, ne samo kada su ga Fara Foset i Rejčel Robinson odabrale kao autfit. Dvojica njegovih tvoraca su dobila svoja mesta u Kući slavnih pronalazača u Nju Džerziju, a u međuvremenu, efikasnost i izdržljivost omota je prolazila pomalo neobične testove. Jednom prilikom u Ajovi je organizovano takmičenje u ispuštanju bundeva zapakovanih u mehurićasti omot. Bundeva teška oko 370 kilograma bačena je sa visine od 10,5 metara i, na opšte iznenađenje prisutnih, ostala bez ijedne pukotine.

No, osim što je izuzetno fleksibilan, omot sa mehurićima ima i potencijal da spreči hipotermiju. Čak su ga i tehničari hitne pomoći u Norveškoj jedno vreme koristili na svojim pacijentima, ne bi li na taj način zadržali toplotu tela. U isto vreme, činjenica da se proizvodi od biorazgradivog materijala, čini ga i prihvatljivijom alternativom za očuvanje životne sredine.

Otkako mu je IBM pogurao popularnost, omot sa mehurićima je postepeno počeo da dobija varijacije na temu. Pošto ga nebrojene kompanije koriste za najrazličitije vrste proizvoda, počeo je, prirodno, da se proizvodi u raznim veličinama, bojama, dizajnima i oblicima. A da ne ublažava samo „stres“ tokom skladištenja i transporta, svedoči i navika ljudi koji obožavaju da pucketaju plastične mehuriće.

Potvrdila je to i jedna anketa iz 1992. godine – profesorka Ketlin Dilon, koja je sprovela anketu, zaključila je da bušenje mehurića pomaže u redukciji stresa i daje nam specifičan osećaj uživanja i zadovoljstva. A koliko je „mehurićasti“ omot zaista popularan, govori i to da je jedan dan u godini posvećen samo njemu.

Kao i sam patent, dan je „nastao“ sasvim slučajno. Beše treći ponedeljak u januaru mesecu, kada je jednoj radio stanici u Indijani stigla pošiljka sa mikrofonima. Mikrofoni su, naravno, bili upakovani u omot sa mehurićima, ali dok su otvarali paket, radijski voditelji su nehotice u etar preneli i pucketajući zvuk mehurića. Slušaocima se ovo neobično dopalo, a isti dan – treći ponedeljak u januaru – proglašen je za dan „mehurićastog“ omota.