Nenormalne stvari u poslu koje smo normalizovali

„Ima posla ko hoće da radi”, „Ako nećeš ti, ima ko hoće”, „Mi smo jedna velika porodica”, i slične izjave postale su toliko rasprostranjene da danas imaju status floskula, dživdžanizama i crvenih zastava — u zavisnosti od onog kome su namenjene. One su odličan pokazatelj kako se vremena menjaju i kako će ovakav odnos prema ljudima postajati sve manje prihvatljiv, što je više nego odlično.

Međutim, postoje mnoge takve stvari kojima još uvek nije odzvonilo, a trebalo bi. I to se, istini za volju, pomera na bolje, a ovde možemo da se podsetimo pet takvih problematičnih fenomena, kako bismo ubrzali njihov proces odlaska u prošlost.

Rad, rad i samo rad

Cela ta „radim, žurim, ništa me ne pitaj” manija, koja je bila popularna u prethodnih nekoliko decenija danas, hvala kosmosu, odlazi u zaborav, čak i kad su u pitanju preduzetnici za koje se zna da na početku često moraju pošteno da „potegnu”. Ambicija se, takođe, sve manje postovećuje sa radoholizmom, jer su ljudi negde između kancelarije i razuma shvatili da postoji nešto još važnije, a to je zdravlje.

Ono što još nije u dovoljnoj meri otišlo u zaborav jeste zahtev — implicitan ili ekspliciran, izgovoren ili neizgovoren — ljudima da moraju da rade dok se posao ne završi. I to ne jednom, kad stvarno negde nešto gori, već to postaje nešto što je „normalno”, odnosno uobičajeno.

Ovakav odnos pokazuje nepoštovanje prema istim tim zaposlenima i komunicira očekivanja koja prosto nisu fer. Njih će, sa druge strane, voditi u stres, pa i sagorelost, koji mogu da budu veliki udar na mentalno i fizičko zdravlje. Vremenom će oterati ljude, a žrvanj će na isti način dočekati nove. I dokle tako?

Takmičenje do međusobnog istrebljenja

Neke kompanije i timovi funkcionišu tako što podstiču svoje zaposlene da se međusobno takmiče. U tome ne mora da bude ničeg lošeg, sve dok ne preraste u neprijateljska ponašanja, kao što su sabotaže i „podmetanje noge“, ogovaranje, spletkarenje, cinkarenje i slično.

Nažalost, ovakve prakse nisu retke, a postoje zato što, u sistemima koji su tako postavljeni, često predstavljaju jedini put da se stigne do unapređenja, bonusa ili bilo kog drugog oblika prepoznavanja nečijeg… truda.

Dugoročno gledano, radna sredina koja je visoko (tačnije, toksično) kompetitivna je sredina u kojoj su stres, anksioznost i neprijateljstvo među zaposlenima kao „dobar dan”, a o saradnji i međusobnom pomaganju suvišno je i govoriti. Vremenom to postaje (ako već nije postao) sistem koji nagrađuje neetična ponašanja, koja dalje metastaziraju u sve aspekte poslovanja. A svi znamo šta najavljuju metastaze.

„Stajanje nad glavom”, tj. mikromenadžment

Njegovo sramno veličanstvo mikromenadžment je poput korova koji ne zaobilazi kompanije svih oblika i veličina. Najpreciznija definicija mu je: ono kad ti nadređeni stoji nad glavom i kontroliše sve što radiš. Ponekad je to doslovno nadređena osoba koja sve kontroliše, a ponekad je pojačano tehnologijom, kao što su kamere i softveri za praćenje šta ko radi na svom računaru.

U osnovi ovakvih ponašanja stoji kontrola zaposlenih, što negativo utiče na samopouzdanje tih istih zaposlenih, kao i na kreativnost i motivaciju. Jer, realno, ko voli da radi na mestu koje ga nadgleda kao da je u Orvelovom romanu?

Ljudi sa takvih mesta odlaze, pa je fluktuacija visoka, a poverenje između zaposlenih i menadžmenta nestvarnije je od jednoroga, pošto u jednoroga možeš da veruješ, dok ovakvom „poverenju” znaš da se ne vredi ni teorijski nadati.

Loša komunikacija i nedostatak transparentnosti

Komunikacija može biti na toliko načina i nivoa loša da je to prosto fascinantno. Ona je kao krv koja snabdeva organe (timove) kiseonikom, i samim tim može da „oboli” na puno načina. Problematično je kad je loša i među zaposlenima u jednom timu, a posebno može da bude problematična kad je zatvorena i oskudna u smeru „od gore”.

Kada je komunikacija rigidno hijerarhijski ustrojena i škrta, onemogućava međusobno razumevanje po pitanju očekivanja, fidbeka i problema koji postoje (a koji moraju da postoje, jer su normalan deo života). Kao posledica, ljudi su često zbunjeni, nemaju poverenja u rukovodioce i ne znaju, što bi se narodski reklo, „kud udaraju”.

Takođe, najbolji recept za stvaranje atmosfere neizvesnosti i nesigurnosti — što je izrazito bolna tačka svim ljudskim bićima — jeste ovakva oskudna i zatvorena komunikacija, u svim periodima i fazama, a naročito kriznim.

Nebavljenje mentalnim zdravljem

Znaš ono kad neki pametnjaković (obično bumer) na sam pomen depresije, kaže nešto tipa: „Ma, ja bih njemu dao jednu motiku i poslao ga na njivu, pa da vidiš depresiju”? E, pa ta neuka grozota od uverenja koja je bila tako rasprostranjena, danas — hvala svim silama svemira — odlazi u zasluženu penziju.

Kad kompanije ignorišu nešto takvo krucijalno kao što je mentalno zdravlje, to izgleda tako što ne nude nikakvu pomoć ni podršku ljudima u tom kontekstu (kroz psihoterapiju, programe, platforme). Ne samo to, već se i na probleme sa mentalnim zdravljem gleda kao na nešto loše i sramno — tačnije, stigmatizuju se.

Što je najgore, ovakav odnos prema mentalnom zdravlju ga pogoršava, odnosno postojeće probleme produbljuje i ne pomaže u prevenciji novih. To vodi ka ponašanjima kao što su apsentizam, fluktuacija i niska produktivnost. Što je logično, jer ko je produktivan dok mu se rugaju što se danas ne oseća u fazonu „cveće, proleće”.

— — —

Sve ove stvari mogu, za jednu kompaniju, da deluju kao nešto što bi bilo jako teško i dugotrajno menjati. I sigurno je da neke osetne promene zahtevaju ozbiljno bavljenje njihovom implementacijom. Istina je i to da se može početi od malih stvari, koje će voditi onim velikima. Recimo, osvešćivanju da organizaciona kultura ima neke čestice nezdravosti koje su nam promakle ili se podvukle uz neke druge stvari.

Doći do te spoznaje je jedini pravi prvi korak i nikako se ne može nazvati malim — zapravo je ključan.