Pisac i pripovedač
Marta je prvo htela da bude učiteljica. Pa da svira violinu. Pa da trenira karate, piše pesme, uči jezike i slika. Onda je htela da fotka, svira gitaru, upiše muzičku školu, čita psihologiju i da bude slobodni umetnik. (Štagod to značilo u glavi jedne dvanaestogodišnjakinje.) Pa je ponovo učila jezike, išla na t’ai chi i pevala, studirala kompoziciju pa muzičku pedagogiju, trenirala ninjutsu, još malo pisala i čitala psihologiju. Htela je da bude i radijski voditelj, da čačka po muzičkim softverima, čitala je istočnjačke filozofije i grčke mitologije…
Logično, u međuvremenu se odlučila za pisanje.
Pre mnogo godina je rekla da ne može da zamisli da ceo život radi jednu stvar.
Danas je još uvek loži psihologija, u poslednje vreme i neuronauke. I kada ljudi postaju prava verzija sebe ako je nekom stalo i ako ih razume.
Da li i vi obožavate kad imate posla sa bankarskim dilovima? Pa vas za onim uglancanim, lepo dizajniranim stolovima zaspu gomilicom stranih reči i izraza – na primer, eskont menica? Baš nekako zvuči fensi.
Najpre, da li vam se uopšte čita nastavak onog obeshrabrujućeg teksta? (Ili vas možda zanima još poneka sitnica o fascinantoj pojavi zvanoj „ljudski mozak“?)
Gadna neka vremena za postojati na ovoj planeti. Raspištoljili se rat i inflacija, guše nas klimatske promene, pandemija je zbrisala milione života, ekonomija puca po šavovima…
Mogao je da vam se dopada ili ne dopada, ali ima nešto što mu niste mogli osporiti.
Zamislite da imate sve – a za preduzetnika velikih ambicija, „sve“ bi zvučalo otprilike ovako: svetska dominacija, brend koji prepoznaje mlado i staro, za vas radi armijica od desetine hiljada ljudi i sve vam to donosi milijarde na godišnjem nivou. Dolara, naravno.
