Kuda tone ovaj brod?

Bio jednom jedan brod koji je uskomešao mnogo talasa u severnom Atlantiku. Sudbina mu je bila i jedinstvena i neslavna – bio je jedan od najvećih i najluksuznijih brodova na svetu, a potonuo je pre nego što je završio prvo putovanje.

U poslednjih (još malo pa) 112 godina, tonuo je još nekoliko puta: najpre u pričama preživelih, a potom u crno-belim i u dokumentarcima u boji. A poslednji put je mnogo talasa uskomešao krajem 1997. godine.

Njegov graditelj tada nije bio White Star Line, već ambiciozni filmograditelj Džejms Kameron. 26 godina mlađi i malo manje iskusan, Kameron je još jednom potopio „nepotopivi“ Titanik.

Na stranu što je u istoimeni blokbaster uloženo mnogo istraživanja, novca i planiranja – o Kameronovom projektu ljudi i danas potežu rasprave.

A Kameron, tada mlađi i neiskusniji (ali bez namere da mu ogroman poduhvat potopi ambicije), nije baš u svakom trenutku bio mnogo optimističan.

„Nema šanse da ovaj film zaradi ni toliko da pokrije troškove“, glasno se razmišljalo u filmograditeljevom timu.

Samo, novac je još bio i najmanji problem. Za spektakl kakav je Kameron zamislio, moralo je prilično da se manipuliše mogućnostima CGI-ja.

Te mogućnosti su za ono vreme bile pristojne, ali daleko od savršenih. Ako pogledate „Titanik“ 26 godina kasnije, biće vam jasno i zašto. Ne treba biti ekspert za animaciju da bi se primetili kiksevi poput (očigledno) veštačkog osvetljenja usred sunčanog dana na okeanu, ili rekviziti koji izgledaju (nevešto) zalepljeni na green screen.

Ali, i sa svim nedostacima glede specijalnih efekata, „Titanik“ je postavio nove standarde u filmskoj industriji.

Džejms Kameron je, možemo pretpostaviti, bio prilično zadovoljan. Možemo pretpostaviti da je bio zadovoljan i dvanaestak godina kasnije, kada je „Avatarom“ oborio sopstveni rekord – i po pitanju zarade i po pitanju manipulisanja CGI-jem.

Štap, kanap i dva velika broda

Poenta je da se, s jedne strane, o ovom filmu priča i posle dve i po decenije. Sa druge, nesavršeni CGI, ako se uzme u obzir koliko su tehnološki rekviziti od tada napredovali, možda i s pravom kod nekih izaziva blagi krindž. Ali, Džejms Kameron je jednostavno radio sa onim što mu je u datom trenutku bilo na raspolaganju.

U nekoliko navrata, ne bi li iole pokušao da skreše pozamašan budžet, razmišljao je kako bi mogao da imitira kompjuterske efekte.

Konkretno, želeo je da filmski set na ekranu izgleda veće, što je značilo da je nekako morao da „skrati“ desetine i desetine statista.

Pošto su prirodni efekti, logično, uverljiviji (a i manje koštaju), Kameron se vodio jednostavnim, ali jasnim pravilom. Ko god je bio viši od 1,77 cm, nije prošao kasting.

Kada je od budžeta oduzeo viškove u centimetrima, filmograditelj je uštedu procenio na oko milion dolara.

Iz sadašnje perspektive (čitaj: sumanute svote koju je „Titanik“ zaradio), milionče otprilike dođe kao kap koja nije mogla da uskomeša mnogo talasa na okeanu. Ali, iz perspektive filmograditelja koji je sumnjao da će projekcija uopšte pokriti uloženi novac, škrtarenje na visini statista je i te kako pravilo razliku.

Isto tako, iz sadašnje perspektive je prilično lako upirati prstom u nesavršeni CGI. U sadašnjem vremenu, manipulacija slikom i zvukom više nije izuzetak nego pravilo, toliko da je nezamislivo imati bilo kakve specijalne efekte osim (skoro) savršenih. Ali, Džejms Kameron je pre 26 godina, ipak, napravio malu revoluciju. Iz tadašnje perspektive, nesavršeni CGI je pomerio granice svega do tada zamislivog i izvodljivog na filmskom platnu.

A pre nepunih 112 godina, bilo je nezamislivo da brod veličine „Titanika“ uzburka talase tako što će potonuti. I on je koštao mnogo, a i na njemu se malo štedelo – ne u efektima, već u čamcima za spasavanje. Ali, kao i Kameronov „Titanik“, ovaj originalni je svojevremeno predstavljao revoluciju u izgradnji mnogo velikih i, navodno, nepotopivih luksuznih brodova.

Koliko košta (ne)promišljena štednja?

I pravi i filmski „Titanik“ su imali svoje tabore nevernih Toma, čak i među ljudima koji su učestvovali u izgradnji – bilo u stvarnosti ili na setu. Tako po pravilu i biva sa stvarima do tada nezamislivim i neizvodljivim. Ali, u oba slučaja je bilo i suštinskih razlika.

White Star Line je imao velike ambicije, začikavao granice izvodljivog i u tome je bio izuzetno samouveren.

Džejms Kameron je, takođe, imao velike ambicije i začikavao granice izvodljivog, ali mu nisu promicala ni objektivna ograničenja.

Prvi je škrtario na čamcima za spasavanje, drugi na visini statista.

Na kraju, prvi je završio tako što je prebrojavao utopljene žrtve brodoloma. (Teško da je tu bilo nekakve loše namere, jer, znate kako kažu – „da sam znao da ću pasti, seo bih“.)

Drugi je, pak, završio tako što je prebrojavao sumanute cifre od prodatih karata, uz malo kajmaka što ga je pokupio izvodeći do tada neizvodivo.

I da, obojica su se usudila. Ali, ovaj drugi je mudrije sračunao na čemu se isplati štedeti.