Lični brending – Zašto je autentičnost i dalje tako retka?

Svi je prizivaju, malo ko je stvarno živi. Autentičnost je danas postala gotovo kao marketinški termin – često upotrebljavan, ali još češće pogrešno shvaćen. U vremenu u kom se stalno nešto šeruje, objavljuje, prepakuje za različitu publiku, biti autentičan deluje kao luksuz koji ne može svako da priušti. Ali, nije stvar u tome da stvarno ne može. Više je stvar u unutrašnjim preprekama koje nas udaljavaju od — sebe.

U praksi često srećem tri glavne grupe razloga zbog kojih ljudi teško pristupaju sopstvenoj autentičnosti – i to bez obzira na to da li grade lični brend ili samo pokušavaju da usklade unutrašnji i spoljašnji svet.

1. Uverenja koja nas drže u mestu

Kognitivno-bihevioralna terapija (KBT) nas uči da ne reagujemo direktno na svet, već na ono kako ga tumačimo. Ako negde duboko verujem da nisam dovoljno zanimljiva, pametna ili vredna da bih bila „javna“, autentičnost nije opcija – ona je pretnja. Ako mislim da su ljudi osuđujući, ili da svet ne prašta greške, moj način izražavanja će biti oprezan, uštogljen, često potpuno neautentičan.

Naši lični brendovi, svesno ili ne, ponekad postanu odbrambeni mehanizmi: polirani, bezbedni, ali i – generički. A suština ličnog brenda jeste da pokaže šta je baš tvoje. Da bi to postalo moguće, važno je preispitati dublja uverenja o sebi, drugima i svetu. Autentičnost ne kreće od Instagrama, već od introspekcije.

Kako ovo možeš da prepoznaš?

Iskustvo, znanje i stručnost su tu, ali svaki put kada se pojavi ideja da bi trebalo nešto da napišeš javno – post, tekst, osvrt – pojavi se blokada. Misao koja sve preseče glasi: „Koga bi to uopšte zanimalo?“ Ili još češće: „Ljudi će pomisliti da se pravim pametna.“

Zbog toga sadržaj ostaje u folderima, ideje ne izlaze iz glave, a svaki pokušaj da se nešto podeli završi klikom na „delete”. Autentičnost nije opcija dokle god je uverenje da je ranjivost jednaka slabosti ili da je vidljivost opasna.

2. Tiranija eksterne validacije

Društvene mreže su učinile da postanemo zavisni od odobravanja. Lajk, šer, komentar, broj pregleda – sve je to sad svojevrsna valuta. I nije to samo „problem mlađih generacija“, kako se često misli. Potreba da budemo prihvaćeni je duboko ljudska. Ali, kada nam to postane primarni kompas, gubimo osećaj gde završavamo mi, a gde počinje publika.

U kontekstu ličnog brenda, to može izgledati ovako: postuješ ono što znaš da prolazi, koristiš reči koje su trenutno „u trendu“, izbegavaš nepopularna mišljenja – i sve više ličiš na nekog svakog drugog. Problem nije u tome što želiš da se dopadneš, već u tome što si se u tom procesu izgubila.

Ako ti ovo zvuči poznato…

Sadržaj se kreira redovno, ali pre nego što se bilo šta objavi, prvo se gleda šta „prolazi“. Proučavaju se objave koje imaju najviše lajkova, koristi se rečnik koji se očekuje, a svaka rečenica se prepravlja dok ne zvuči dovoljno „sigurno“.

Povratna informacija postaje mera vrednosti – ukoliko je nema, slede sumnje u sopstveni glas. Vremenom, sve to izgleda „kako treba“, ali osećaj unutra je da nešto fali. Profil je lep, ali nije živ. Lični brend više liči na kompromis nego na komunikaciju.

3. Ne znamo šta nam je stvarno važno

Autentičnost se često svodi, čuj mene banalizuje, na „budi ono što jesi“, ali… kako da budem ono što jesam ako ne znam šta mi je važno? Mnogi ljudi nikada nisu seli da razmisle o svojim vrednostima – ne kao apstraktnoj listi osobina, već kao o praktičnim smernicama za svakodnevno ponašanje. Ako ne znaš da li ti je važnija sigurnost ili sloboda, pripadnost ili nezavisnost, saradnja ili autonomija – teško ćeš doneti odluke koje su u skladu s tobom.

Lični brend bez jasnoće o vrednostima je kao lepa ambalaža bez sadržaja. I zato se često desi da i posle dobrog dizajna, fotografija, konsultacija i strategije – sve i dalje deluje nekako prazno.

Kako to često izgleda?

Imaš želju da kreiraš nešto svoje, da kroz rad i komunikaciju izraziš ono što te čini drugačijom. Ali, kada dođe trenutak da se to konkretizuje – rečima, porukama, primerima – sve nekako isklizne u uopštene formulacije. „Profesionalnost“, „beskompromisni kvalitet“, „usmerenost na klijenta“… Deluje ispravno, ali je i isprazno, nula bodova.

U svakodnevnim izborima – od toga kako razgovaraš sa klijentima do toga šta deliš javno – nemaš jasan kompas. Svaku odluku donosiš ad hok, ali bez povezivanja sa onim što ti je stvarno važno. A autentičnost traži upravo to: da znaš šta ti je važno, i da to pretočiš u konkretno ponašanje. Sve drugo je mrtvo slovo na ekranu.

* * *

Autentičnost je retka jer zahteva hrabrost da se ne dopadneš svima. Da budeš svoja i kada to nije popularno. Da znaš šta ti je važno i da to živiš – ne samo kad se slikaš za Linkedln, već i kad donosiš odluke koje ti možda neće doneti aplauze, ali hoće mir.

Ne moraš da se menjaš da bi bila autentična. Ali, moraš da upoznaš sebe.