Profesionalno vs. privatno: Stara dilema u svetu u kom više ništa nije „po starom”

Dugo nam je ponavljano da moramo da „pravimo razliku“ između profesionalnog i privatnog. Da kod kuće ostavimo osećanja, stavove, haos od jutros i sve ono što nas čini običnim ljudima. Da navučemo profesionalni izraz lica, kao kaput. I da se „uključimo“ u ulogu poslovne osobe, one što na Linkedln-u deli savete o svemu.

Ali, šta ako to nije ni zdravo, ni održivo, ni realno?

Nismo mi likovi iz Severance-a

Ako si gledala seriju „Severance”, znaš o čemu pričam. To je ona distopijska priča u kojoj su zaposleni podelili svoj identitet na dva dela, privatni i poslovni. Kad su na poslu, ne znaju ništa o svom privatnom životu. Kad odu kući, ne znaju ništa o poslu. Bukvalno, kao da postoje dve osobe u jednom telu. I, naravno, sve krene da puca.

U stvarnom životu, mi nemamo ugrađen čip koji menja naše ja. Nema „profesionalne“ verzije koja nije obojena privatnim osećanjima, vrednostima, danom koji smo imali. I obrnuto.

Mi smo jedan kontinuirani self, jedna te ista osoba.

Kontinuitet selfa: Zašto ne možemo da se „isključimo”?

Psihologija već decenijama istražuje pojam selfa: doživljaja sebe kao jedinstvenog bića koje postoji kroz vreme. I sve više nalaza ukazuje na to da, iako menjamo ponašanja, uloge, kontekste, naš osećaj identiteta ostaje relativno stabilan.

U praksi to znači:

• Tvoja vrednost poštenja se neće magično isključiti zato što si u korporaciji;
• Tvoja lična anksioznost neće nestati samo zato što si na Zoom-u u donjem delu pidžame;
• Ako si osećajna osoba, bićeš takva i kad donosiš poslovne odluke.

Ne možeš da „ne budeš ti“, samo zato što si na poslu.

Stari narativ: Privatno je slabost, profesionalno je snaga

Mnogo nas je odraslo uz poruke, tipa, „Ne unosi emocije u posao“, „Budi profesionalan; ne pričaj previše o sebi” i „Ne pokazuj slabosti pred kolegama.“ Cilj je, naravno, bio jasan: da ne dozvolimo da nas emocije ponesu, da ne budemo previše ranjivi, da zadržimo fokus.

Ali, posledica je bila ozbiljna: naučili smo da je autentičnost rizična.

Tako smo stvorili okruženja u kojima svi glume profesionalce, a retko ko se zaista oseća viđeno, prihvaćeno ili komforno. I onda se pitamo zašto timovi nisu povezani. Zašto ljudi ne komuniciraju iskreno. Zašto smo iscrpljeni.

Novo razumevanje: Autentičnost nije neprofesionalnost

Važno je da napravimo jednu razliku: autentičnost nije isto što i prelivanje emocija na sve strane. To nije isto što i „reći sve što ti je na umu“ ili „poneti probleme iz kuće na posao“.

Autentičnost znači da znaš ko si, šta ti je važno, i da to ne ostavljaš kod kuće kao kišobran kad je sunčan dan. Znači da biraš koje delove sebe kome, kada, i kako prikazuješ, u skladu s kontekstom i ostalim bitnim parametrima situacije u kojoj se nalaziš.

To je sofisticiran, zreo proces. I direktno utiče na kvalitet odnosa u timu, komunikaciju i međusobno poverenje, psihološku bezbednost i ličnu održivost u poslu koji radimo svaki dan.

Primer iz života: Koleginica koja se „ugasila“

U jednoj firmi, tiha i vredna članica tima godinama se trudila da održi „profesionalni imidž“. Nikad nije pričala o sebi. Nikad nije priznala da je nešto teško ili da joj nešto nije jasno.

Ljudi su je doživljavali kao „hladnu“ i „zatvorenu“. A zapravo je bila izuzetno empatična i topla osoba, ali sa uverenjem da to „nema mesta“ u poslovnom svetu.

Na kraju je, izmorena glumom, dala otkaz. Na novom mestu, podstaknuta drugačijom kulturom, počela je da se otvara. I tamo je procvetala, jer nije morala da bira između profesionalnog i privatnog. Mogla je da bude cela osoba.

Pa, šta onda,treba da pričamo o emocijama na sastancima?

Ne nužno. I ne uvek.

Ali, treba da stvorimo kulturu u kojoj je okej reći:

„Danas sam malo usporen/a, imam nešto privatno što me muči.“

„Nisam u najboljem raspoloženju, ali daću sve od sebe.“

„Ne slažem se s tim pristupom jer mi nije u skladu s vrednostima.“

Zato što onda stvaramo prostor i za druge da budu celoviti, bez pretvaranja da nam je okej da glumimo da smo pola osobe.

Poslovni svet budućnosti je ljudski

Ako želimo zdrave, održive organizacije, ne možemo više da se pretvaramo da ljudi dolaze na posao „bez sebe“. Ne možemo da od njih tražimo da gase delove ličnosti da bi odgovarali nekoj slici profesionalnosti iz 90-ih.

Zato se sve više firmi okreće autentičnijem liderstvu, emocionalnoj pismenosti i razumevanju celovitog čoveka.