Uzbunjivači u privatnoj firmi

Zamislite situaciju: zaposleni vam se obrati i ukaže da nešto „nije u redu“ u vašoj firmi — možda sumnjiva nabavka, neispravne vitrine, nepoštovanje propisa, zloupotreba ovlašćenja.

Šta radite?

U idealnom scenariju: zahvalite se tom zaposlenom, ispitate navode, rešite problem, a onoga ko vam je na to ukazao ohrabrite da i ubuduće prijavljuje nepravilnosti u radu.

A u realnosti? Mnogi poslodavci na uzbunjivače gledaju s podozrenjem. Na sve obaveze sa kojima se već sada jedva borite, neko dodaje nove i stvara vam dodatni pritisak jer niste sigurni da li će o tome pričati i van firme.

Uzbunjivači često izazivaju pomešana osećanja kod poslodavaca. S jedne strane, njihove prijave mogu otkriti probleme koje treba rešiti pre nego što postanu ozbiljniji. S druge strane, mogu izazvati nelagodu i strah od negativnog publiciteta.

Dobro uspostavljen sistem za uzbunjivanje nije pretnja poslovanju sam po sebi. Naprotiv, on je koristan jer ostavlja mogućnost poslodavcu da interno prevaziđe probleme koji svakako već postoje.

Ko su uzbunjivači?

Prema Zakonu o zaštiti uzbunjivača, uzbunjivač je fizičko lice koje prijavljuje informaciju o kršenju propisa, ugrožavanju javnog interesa, korupciji, zloupotrebama ili drugim nepravilnostima koje je uočilo u vezi sa svojim radnim angažovanjem.

To može biti:

• Zaposleni;
• Bivši zaposleni;
• Saradnik, volonter, praktikant, pa čak i kandidat na konkursu.

Dakle, ne govorimo samo o radnom odnosu u formalnom smislu. Dovoljno je da je nepravilnost uočena u radnom okruženju.

Uzbunjivači imaju pravo da nepravilnost prijave anonimno, i da njihov identitet bude zaštićen sve dok oni to žele. Poslodavac je taj koji mora da obezbedi mehanizme za anonimno prijavljivanje neregularnosti. Poslodavac ne sme da preduzima mere za utvrđivanje identiteta uzbunjivača.

Na šta uzbunjivač može ukazati?

Uzbunjivanje je otkrivanje informacije o:

• Kršenju propisa;
• Kršenju ljudskih prava;
• Vršenju javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje je povereno;
• Opasnosti po život;
• Javno zdravlje i bezbednost;
• Životnu sredinu;
• Kao i radi sprečavanja štete velikih razmera;

Tri vrste uzbunjivanja

Zakon prepoznaje tri vrste uzbunjivanja:

1. Unutrašnje uzbunjivanje – kada zaposleni prijavljuje nepravilnosti unutar svoje organizacije;
2. Spoljašnje uzbunjivanje – kada se prijava podnosi nadležnom organu (inspekciji, Agenciji za borbu protiv korupcije, policiji);
3. Uzbunjivanje javnosti – kada se informacije iznose medijima, preko interneta ili na drugi način kojim se obaveštava javnost.

Kao poslodavac, trebalo bi da podstičete unutrašnje uzbunjivanje, jer vam ono omogućava da sami rešavate probleme pre nego što eskaliraju do spoljnih institucija ili javnosti.

Obaveze poslodavca prema Zakonu o zaštiti uzbunjivača

Zakon propisuje nekoliko ključnih obaveza za poslodavce:

1. Izrada opšteg akta – Kako smo već pisali u tekstu ovde, poslodavci koji imaju više od deset zaposlenih moraju usvojiti interni pravilnik kojim se uređuje postupak unutrašnjeg uzbunjivanja. U tom pravilniku nalazi se detaljna procedura i postupak postupanja po prijavi. Ovaj dokument mora biti jasno istaknut kod poslodavca tako da svi zaposleni budu upoznati sa njim;

2. Određivanje ovlašćenog lica – Neophodno je imenovati osobu zaduženu za prijem informacija i vođenje postupka (to može biti direktor, HR menadžer, pravnik ili neko drugo odgovorno lice u firmi. Važno je da to lice bude poznato zaposlenima, da uživa njihovo poverenje i da zna kako da postupa sa prijavama.);
3. Kanali za prijem prijave – Poslodavac je dužan da obezbedi anonimnost prijavljivanja kroz specijalan email, posebnu telefonsku liniju ili na drugi način;
4. Sadržaj prijave – Kako bi uzbunjivači mogli da podnesu relevantnu prijavu, u Pravilniku mora biti objašnjeno šta ta prijava sadrži: opise radnji, datume, mesto, okolnosti, učesnike, kontekst, na koji način je uzbunjivač saznao za nepravilnost, dokaze tvrdnji. Prijava može da sadrži potpis uzbunjivača i podatke o uzbunjivaču, ukoliko on to želi;
5. Postupanje po prijavi – Poslodavac je dužan da postupi po informaciji bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema. Poslodavac formira kompetentnu komisiju koja će nepristrasno i profesionalno sprovesti istragu o zaprimljenoj prijavi;
6. Zaštita identiteta – Poslodavac mora zaštititi identitet uzbunjivača, osim kada se uzbunjivač sam identifikuje javnosti;
7. Informisanje uzbunjivača – Poslodavac mora obavestiti uzbunjivača o ishodu postupka.

Praktični saveti za efikasan sistem unutrašnjeg uzbunjivanja

1. Kultura otvorenosti

Ukoliko poslodavac uspostavi komunikaciju sa zaposlenima na način da se oni osećaju sigurno prilikom ukazivanja na neki manji ili veći propust, problem ili nepravilnost, neće ni doći do formalnog postupka uzbunjivanja.

Dakle, aktivno podstičite zaposlene da prijavljuju nepravilnosti i uverite ih da neće trpeti negativne posledice. Naglasite važnost ukazivanja na nepravilnosti kao načina unapređenja poslovanja, a ne maliciozno „tužakanje“ među kolegama.

2. Jasna politika uzbunjivanja

Kreirajte pravilnik koji jasno definiše:

• Šta se smatra nepravilnošću koju treba prijaviti – na taj način ćete eliminisati konfuziju oko nepravilnosti koje zahtevaju unutrašnju istragu i manjih problema koji se mogu eliminisati „u hodu“;
• Kome i kako se prijavljuju nepravilnosti;
• Kako izgleda postupak nakon prijave;
• Koje mere zaštite uzbunjivača postoje.

3. Edukacija zaposlenih

Zaposleni moraju biti upoznati sa:

• Svojim pravima i obavezama u vezi sa uzbunjivanjem;
• Procedurama za prijavljivanje nepravilnosti;
• Zaštitom koju imaju ako odluče da prijave nepravilnost.

4. Kanali za prijavljivanje

Ukoliko zaposleni nemaju poverenja u proces i proceduru za unutrašnje uzbunjivanje kod poslodavca, oni će se pre odlučiti za spoljašnje ili javno uzbunjivanje, što je svakako neponovljnije za poslodavca kome se na taj način ruši ugled i reputacija.

Omogućite različite načine za prijavu, poput:

• Direktne komunikacije sa ovlašćenim licem;
• Specijalni email;
• Telefonske linije;
• Sandučića za anonimne prijave.

Postupak poslodavca u slučaju prijema prijave

Kada dobijete prijavu od uzbunjivača, sledite ove korake:

1. Potvrdite prijem – obavestite uzbunjivača da ste primili prijavu;
2. Istražite navode – sprovedite temeljnu i nepristrasnu istragu;
3. Preduzmite mere – ako se utvrdi da je došlo do nepravilnosti, preduzmite odgovarajuće korektivne mere;
4. Informišite uzbunjivača – obavestite ga o ishodu istrage i preduzetim merama;
5. Sprečite odmazdu – aktivno pratite situaciju kako biste osigurali da uzbunjivač ne trpi negativne posledice.

Zaštita uzbunjivača – zakonska obaveza poslodavca

Zakon o zaštiti uzbunjivača se ne bavi samim problemom koji uzbunjivač prijavi. Njegovo rešavanje (kroz formiranje istražne unutrašnje komisije, preduzimanje mera za otklanjanje nepravilnosti, sudske postupke i slično) je svakako u nadležnosti poslodavca.

Zakon, pak, ima na umu da u situacijama kada se poslodavac nađe u nekom većem problemu na koji je uzbunjivač ukazao, upravo taj uzbunjivač biva „kolateralna šteta“, a vrlo često i pravi predmet odmazde. Kako predstavnika poslodavca, tako i onih zaposlenih koji su obuhvaćeni prijavljenom nepravilnošću.

Stoga, kako bi zaštitio uzbunjivača, Zakon strogo zabranjuje preduzimanje štetnih radnji prema uzbunjivaču, koje uključuju:

• Otkaz ili stavljanje u nepovoljniji položaj;
• Premeštaj na niže radno mesto;
• Stvaranje neprijateljskog radnog okruženja;
• Disciplinske mere i kazne;
• Uskraćivanje sredstava za rad;
• Mobing bilo koje vrste.

U slučaju preduzimanja bilo koje od ovih radnji, zaposleni ima pravo na tužbu za naknadu štete usled odmazde zbog uzbunjivanja i to u roku od 3 godine otkad je šteta naneta ili postala vidljiva.

Imajući upravo u vidu da je uzbunjivač, u odnosu na poslodavca, slabija strana, Zakon je teret dokazivanja da kod poslodavca nema odmazde prema zaposlenom, prebacio na poslodavca. Dakle, dovoljno je da zaposleni ukaže da se prema njemu vrši bilo koji odmazde kao posledica uzbunjivanja. Poslodavac je taj koji će morati da dokaže da odmazde nema.

Važno je napomenuti da kazne za kršenje prava uzbunjivača mogu biti značajne – od prekršajnih, novčanih kazni do krivične odgovornosti.

Zaključak

Iako je instinktivna reakcija poslodavca na uzbunjivače da će oni pokvariti ugled, narušiti reputaciju ili kolokvijalno rečeno „izneti prljav veš iz kuće“, oni su važni akteri za održavanje integriteta vašeg poslovanja. Efikasan sistem za uzbunjivanje može:

• Sprečiti ozbiljnije probleme u budućnosti;
• Unaprediti korporativnu kulturu i poverenje zaposlenih;
• Smanjiti rizik od spoljašnjeg i/ili javnog uzbunjivanja i negativnog publiciteta;
• Demonstrirati vašu posvećenost etičkom i zakonitom poslovanju.

Stoga – ohrabrite prijavljivanje. Nepravilnosti će uvek postojati – pitanje je samo da li ćete za njih saznati na vreme i rešiti interno i bez buke. Ako zaposleni prijavi nešto, to nije napad na poslodavca, već doprinos zdravijem poslovnom okruženju.

U krajnjoj liniji, uzbunjivači nisu vaši neprijatelji, već prvi znak da vaš interni sistem zahteva poboljšanje. Preduzeća koja grade kulturu transparentnosti i odgovornosti ne samo da će izbeći potencijalne pravne i reputacione rizike, već će privući i zadržati kvalitetne zaposlene koji cene integritet i poslovnu kulturu.