Kako su nam se male piramide uselile u frižidere?

Ako skoknete do prodavnice da popazarite jogurt, mleko i par litara soka, možda ćete se nategliti, ali verovatno nećete završiti sa iščašenim ramenom. A pod uslovom da ambalaža nije oštećena, ne morate mnogo da brinete ni da će sadržaj vaše korpe završiti proliven. Ali, kada biste kupovali sve ovo u, recimo, staklenoj ambalaži, ipak biste bili malo pažljiviji nego sa dobrim, starim tetrapakom.

Dok je još učio ekonomiju u Njujorku tokom 20-ih godina prošlog veka, student po imenu Ruben Rausing je pomalo razmišljao i o gorepomenutim usputnim brigama prosečnog posetioca marketa. Doduše, 20-e godine prošlog veka su se još prilično razlikovale od 20-ih godina tekućeg, bar ako se porede prodavnice u Americi i Evropi. Ali, ono što je video preko bare, Rausing je zapamtio i kada se posle studija vratio u rodnu Švedsku.

Tamo je 1929. godine osnovao kompaniju za pakovanje namirnica. No, i dalje ga je kopkalo par sitnica – izgleda da je i Rausingu bilo jasno da se na ovom polju neke stvari moraju promeniti. Situacija je u Evropi bila otprilike ovakva: što se tiče pakovanja i transporta suvih namirnica, tu nije bilo mnogo filozofije. Spakuju se u kutije, isporuče dobavljačima, a ovi ih onda isporuče prodavnicama na lokalu. Ali, kada je trebalo pakovati i dostavljati „mokre“ namirnice, situacija je bila komplikovanija. Iz očiglednih razloga, niste mogli sok ili mleko da spakujete u kartonsku kutiju, kao što se to čini sa keksom, brašnom ili šećerom. Ali, ono što nisu mogle da izdrže kutije i papirne kese, izdržalo je – staklo.

Uprkos tome, staklena ambalaža je imala sebi svojstvenih manjkavosti. Na stranu što je mogla da se razbije, već je transport stakla bio i prilično skup, a ponovno korišćenje staklenih boca relativno komplikovano. Ipak, Rausing se setio da su Amerikanci taj problem već donekle rešili: tečnu hranu su prodavali u voskiranim kartonskim kutijama.

Ono što nije bilo (a ni zvučalo) tako jednostavno, jeste kako napraviti sličnu ambalažu, a da bude i „vodootporna“. Čak se i Rausingova supruga priključila razmišljanju na tu temu – prokomentarisala je kako se kobasice pakuju u creva, i to tako da se crevo sa obe strane uvrne kako kobasica ne bi „pobegla“.

Rausing je verovao da se tako nešto može učiniti i sa tečnim namirnicama poput mleka. Ako bi se mleko sipalo u mekšu ambalažu, a ona se na određenim mestima stisne i zapečati, onda bi još i moglo da se dobije adekvatno i sigurno pakovanje.

Rausing je tu pomalo eksperimentisao i sa oblikom tog pakovanja. U zavisnosti od mestâ na kojima se zapečati, na kraju bi dobilo oblik tetraedra, pa bi podsećalo na piramidu ispunjenu tečnošću. Rausing je ideju patentirao 1944. godine, ali sa jednom sitnicom još nije bio sasvim načisto: koji bi materijal bio idealan za takvu ambalažu.

Za to mu je već trebalo više vremena, jer je trouglasta kutija morala da bude dovoljno čvrsta, a da ne propušta tečnost. Na kraju, karton se ispostavio kao najpraktičniji – ali, pod uslovom da se sa unutrašnje i spoljašnje strane obloži polietilenom.

Danas je možda teško zamisliti do koje mere je jedan kartonski tetraedar napravio revoluciju u transportu i prodaji hrane. Ruben Rausing je, pre svega, tražio alternativu koja će moći da se implementira „na veliko“ – odnosno, da reši bolne tačke čitave industrije pakovanja, skladištenja i distribucije. Verovatno nije mnogo razmišljao o potencijalno istegnutim mišićima kada se napazarimo raznih pića, ali je i ta boljka koliko toliko bila rešena – iako je došla kao nusproizvod kutija u obliku piramide.

I zaista, tetrapak je, ipak, rešavao neke skuplje probleme. Mleko i sokovi su bili osigurani od prolivanja, transport je bio mnogo lakši i jeftiniji, tetrapak se pritom proizvodio u različitim veličinama, a pakovanje je nakon upotrebe jednostavno moglo da se baci.

Što se Rubena Rausinga tiče, i on je bio ponešen uspehom svog dizajna. Svoju kompaniju je preimenovao u „Tetra-Pak“, a 1963. godine klasičnom tetrapaku se pridružio i „Tetra Brik“. Ovo je, naravno, bila četvrtasta varijanta tetrapaka, sa preklopljenim ivicama koje su mogle da se secnu pri vrhu, ili su imale navrnute plastične čepove. Doduše, bilo je tu još prostora za poboljšanje – na primer, tetrapak obložen polietilenom i dalje nije bio idealan za lako kvarljive tečnosti, pogotovo ako su morale da se skladište u frižideru.

Rausingova kompanija je to rešila tako što je unutrašnjost tetrapaka obložila slojem aluminijuma. Time se sprečavala oksidacija, što je posebno bilo važno za namirnice poput sterilisanog i pasterizovanog mleka. Osim što se time izbegavalo da „vrisnu“ pre vremena, više nije bilo potrebe ni da se skladište u frižideru – a to je, na kraju, značilo i (još) manje troškove.

A koliko je Rausingov dizajn, zapravo, bio prekretnica u ovoj industriji, govori i činjenica da svi, u kom god delu Evrope da se nalazimo, u frižideru imamo makar jedan tetrapak nečega – mleka, soka, pasiranog paradajza, pavlake za kuvanje… Ako i zaboravimo na sveprisutnost tetrapakova, ne mari – setili bismo se ako bi iz nekog razloga ponovo morali da cinculiramo sa kesama punim staklenih boca, pazeći da se ne kucnu i ne „ukrase“ nam cegere prolivenim sadržajem. Ali, u tom slučaju ne bi patile samo kese i razne tečnosti, već i novčanici – jer, staklene boce, ipak, ištu i više novca. Pa, malo li je na ovu skupoću?