Kristijan Dior: Ekstravagancija, buntovništvo i ugovori sa ludilom

Dok je kao mali trčkarao po kući svojih roditelja, dečaku po imenu Kristijan, rođenom davne 1905. u jednom provincijskom gradu u Normandiji, bilo je fascinantno odrastati u enterijeru koji je odisao stilom i elegancijom. O izgledu kućnih odaja se pretežno brinula njegova mati, i sama naklonjena estetici, a sa istančanim ukusom za umetnost, modu i umetničke komade koji su ukrašavali njihov dom.

Za to vreme porodica Dior je u Francuskoj već bila poznata po svom brendu – nekoliko njenih kompanija se bavilo hemijskom preradom i usmerilo se na proizvodnju đubriva. Od petoro dece Diorovih, Kristijan je pokazivao najviše sklonosti ka umetnosti i vrlo rano je svoje hobije proširio na društvena dešavanja. Voleo je da organizuje „fensi“ žurke i osmišljava kostime za lokalne gradske karnevale.

Ipak, od njega se očekivala „ozbiljna“ karijera. Na primer, nešto poput diplomatije, koja bi ga čekala nakon studija na Institutu za političke nauke. Ipak, mladi Kristijan se bolje osećao u umetničkijem okruženju. Voleo je arhitekturu i muziku, slikanje i crtanje, a imao je i kliker da nastavi samostalnijim putem.

Kada je 1928. godine sa jednim prijateljem otvorio galeriju, otvorila su mu se vrata saradnje sa avangardnim umetnicima: Pablom Pikasom, Manom Rejem i Salvadorom Dalijem. Reklo bi se, lako je bilo klincu iz buržoaske porodice da koketira sa umetnošću – ali, ni buržoazija nije trajala večno. Porodično bogatstvo je krajem 20-ih godina „pojela“ velika ekonomska depresija, a mladi Dior se snalazio radeći ono što je najbolje umeo.

Naučio je modni dizajn i crtanje i počeo da prodaje svoje crteže časopisima i dizajnerima. Bio je to i Kristijanov prvi susret sa nekim od velikih imena, poput Nine Riči, Balenćage i Žana Patoa. Neposredno pred Drugi svetski rat dobio je i prve mentore: Robert Pige je svojevremeno zanatu učio i Hubera de Živanšija, a Pjer Balmen će nakon rata postati jedan od lidera francuske mode.

Jedan sasvim netipičan pogled u budućnost

Osim što je imao istančan ukus za estetiku, Kristijana Diora su u tim godinama zapamtili kao izuzetno talentovanog. No, Dior nije baš bio tip koji bi se pošto-poto razmetao. Trebalo mu je malo vremena dok nije prihvatio predlog jednog prijatelja iz detinjstva, a do 1946. godine i francuskog „kralja pamuka“ i tekstilnog mogula. Marsel Busak, direktor dizajnerske kuće Philippe & Gaston, tražio je dizajnera koji bi njegovom biznisu udahnuo novi život.

Kristijan je, ipak, prelomio i samopredstavio se kao potencijalni kandidat. Angažman mu je delovao interesantno, a onda je počeo detaljno da analizira Busakovu kompaniju. I nije bio oduševljen – štaviše, došao je do zaključka da bi revitalizacija Philippe & Gastona bilo gubljenje vremena.

Dior je to procenio malo na osnovu iskustva, a malo posmatrajući sudbine ostalih modnih kuća. Naime, moda je u osnovi donekle stajala na klizavom terenu: trendovi su se smenjivali, a modne kuće nisu imale mnogo šanse da nadžive svoje vlasnike. Po prirodi stvari, oživljavati nešto što je već bilo mrtvo, nije delovalo obećavjuće.

Umesto toga, Kristijan je izneo prilično smeo predlog – da sam osnuje novu modnu kuću, utemeljenu na zanatskoj umešnosti i luksuznim komadima odeće.

Busaka je to zaintrigiralo, tim pre što je moda, silom ratnih (ne)prilika, svakako bila gurnuta u sasvim drugi plan. Za revitalizacijom je vapila praktično cela modna industrija i Dior je procenio da je, pogotovo nakon 1945. godine, među dizajnerima tinjala želja da naprave nešto novo. Ali, nije se ni Dior tako lako dao u akciju. Interesantan je podatak da je po prirodi bio veoma sujeveran, te je, pre no što se udružio sa Marselom Busakom, morao da upriliči izvesne „konsultacije“.

„Konsultanti“ su u ovom slučaju bile dve vidovnjakinje. Kada im je Dior izneo svoj biznis plan, obe su mu dale zeleno svetlo. Čak, legenda kaže da je jedna od njih uzviknula: „Ta kuća će napraviti revoluciju u modi!“. Bilo da je dotična gospođa samo zarađivala svoj hleb ili je zaista verovala u svog klijenta, tek, bila je prilično dobra u predviđanju budućnosti. Dior je potom umarširao u Busakovu kancelariju, a dvojica su od tog trenutka postali poslovni partneri.

Revolucija, šok i hajka na provokatora

„Kuća Dior“ je svoju adresu dobila u decembru 1946. godine, u imućnoj pariskoj Aveniji Montanj. Kristijan Dior je već bio zauzet idejama kako da unese osveženje u ženske garderobere. Dotadašnja moda – ako se odevanje za vreme Drugog svetskog rata uopšte moglo zvati modom – bila je prilično bezlična i „kruta“, pa je Dior razmišljao u suprotnom pravcu – želeo je da naglasi ženstvenost i upotrebi raskošne materijale. Godine 1947. predstavio je svoju kolekciju „New Look“ i potpuno zaokrenuo modne tokove.

Ispostavilo se da su njegove pretpostavke bile tačne: dame, pogotovo one iz viših društvenih krugova, bile su više nego impresionirane elegantnim, strukiranim haljinama koje su naglašavale figuru. Diorovi krojevi su, za ono vreme, potpuno kontrastirali strogoj (pred)ratnoj modi, sa materijalima na kojima, po svoj prilici, nimalo nije štedeo. Bila je to svojevrsna posleratna modna revolucija koja je u Parizu gotovo odmah napravila popriličnu gužvu.

No, nisu baš svi bili oduševljeni Diorovim novotarijama. Dok ga je tadašnja urednica Harper’s Bazaara hvalila na sav glas, diljem Pariza su se čula negodovanja zbog „neopravdanog rasipanja dragocenih tkanina“. Ali, Diorova kolekcija svakako nije bila namenjena štedljivim damama. Butik na Aveniji Montanj postao je sinonim luksuza i ekstravagancije, a Dior, iako po prirodi ćutljiv i tih, ipak je bio naklonjen provociranju – samo što je svoje provokacije kanalisao kroz olovku i papir, a zatim i „neumereno troškarenje“ skupocenih materijala.

Sem toga, provocirao je i drastičnom promenom kroja koji ističe žensku figuru, što je tadašnja štampa neretko dočekivala sa nevericom i zgražavanjem. Ali, tračevi, makar da su se izrodili iz zlonamernih glasina, vredeli su više i od najskuplje kampanje – po tom principu je Dioru savršeno odgovaralo da bude „bad boy“ modne industrije.

Do polovine 50-ih godina prošlog veka Dior je bio jedini pariski dizajner sa licenciranim buticima u stranim zemljama i na drugim kontinentima. Modna groznica je prešla granice Kanade, Australije, Engleske, čak i Sirije, a kompanija je, osim odeće, dizajnirala nakit, rukavice, sunčane naočare i muške kravate. No, dok je „provokator“ otimao pažnju zgranutim urednicima štampe, dotle su se njegove ideje naveliko i naširoko kopirale. Ženstvenije obrise su na kraju dobile i tipične kućne haljine, a milioni žena širom sveta su otvorenih ruku dočekale „provokativne“ trendove.

Doduše, našlo se među tim damama i onih staromodnijih. Recimo, čuvena New Look kolekcija je ženske haljine skratila „čak“ do članaka, zbog čega je Dior na svojim putovanjima bio dočekivan – protestima. Na jednoj foto-sesiji u Parizu grupa pijačnih prodavačica je pokušala da napadne modele u raskošnim Diorovim haljinama. Za to vreme Dior je osvajao naklonost poznate klijentele poput Glorije Svanson, Marlen Ditrih i vojvotkinje od Vindzora. Ipak, američko tržište je krajem 40-ih godina bilo prioritet, što je za Diora značilo i prilagođavanje ukusu žena iz inostranstva.

Dior je učio i iz pohvala i iz kritika: pošto nisu sve žene živele na istim podnebljima, birao je materijale i printove u odnosu na to da li su namenjeni ženama u Kaliforniji ili u Rio de Žaneiru. Sa otvaranjem butika u njujorškoj Petoj Aveniji, pojavili su se i proizvođači garderobe koji su od Diora otkupili prava za korišćenje njegovih dizajna i šablona. Ali, bilo je i plagijatora koji su ga odokativno kopirali, pa bi se haljina, čiji original staje 350$, mogla kupiti za „celih“ 7$.

Ipak, bio je i Dior odlučan u tome da plagijatore izvede pred sud. Njih je dočekivalo u proseku oko 40 parnica godišnje, a od upozorenja nisu bili izuzeti ni zaposleni u „Kući Dior“. Ako bi kojim slučajem procurele informacije o kolekcijama u pripremi, mogli su da budu „počašćeni“ zatvorskom kaznom.

Nije savršeno? Onda neće moći…

Za to vreme modno carstvo je rušilo internacionalne granice. Sa tako brzom ekspanzijom očekivalo se da će Kristijan Dior bar donekle olabaviti stisak nad kreativnim procesom i distribucijom. Ali, avaj – modni mag se nije upuštao u poduhvate za koje je procenio da u njima neće imati punu kontrolu.

Ovo je bio tek blagi nagoveštaj Diorove težnje ka pedantnosti. To što je kompanija rasla, uporedo sa odgovornošću njenog osnivača, nije značilo da će posvećenost zanatu skliznuti u drugi plan – naprotiv. Kako je i sam umeo da kaže, „da bi proizveo emociju, čovek mora imati ugovor sa ludilom“ – a to je bio kredo kojim se vodio do kraja radnog i životnog veka.

Kod Diora se to prepoznavalo po navikama svojstvenim za nekoga ko je umetnost shvatao kao zanat. Kada je radio na novoj kolekciji, običavao je da se potpuno povuče na neko vreme (u proseku, na oko mesec dana), nakon čega je umeo da se pojavi sa stotinama novih skica. Pritisak koji ide u rok službe rada u modnoj industriji nije mu bio stran – pogotovo ne kao lideru svetski priznatog brenda. No, to je značilo da su se i odmori pretvarali u prenošenje novih ideja na papir. U međuvremenu, imale su i te ideje svoje kritičare, kao kada su Dioru zamerali na dizajnima koji su „suviše kompleksni“ i nepraktični za nošenje.

Godine 1950. Kristijanu Dioru je uručeno priznanje za doprinos modnoj i tekstilnoj industriji – i to u vidu nacionalnog ordena Legije časti. To je svakako potvrdilo njegovu veličinu i uticaj koji je imao u Francuskoj i u svetu, ali s obzirom na Diorovu pedantnu prirodu, bio je to i testament njegovim visokim standardima glede zanata. U sedištu „Kuće Dior“ nesavršenosti se nisu praštale.

Osim što je apsolutno svaki šav morao biti na mestu, Diora je pratila reč da se nikada nije oslobodio sujeverja. Ali, moglo bi se diskutovati o tome da mu je naposletku presudio stres, koji je u modnoj industriji bio kao „dobar dan“. Godine 1957. Kristijan Dior je još jednom potvrdio svetsku reputaciju – našao se na naslovnici američkog časopisa Time. U oktobru iste godine iznenada je preminuo od srčanog udara.

Na njegovom ispraćaju u Parizu trebalo je više od sat vremena kako bi povorka odala počast članovima porodice i direktorima „Kuće Dior“. Pred Diorovim naslednikom, Ivom Sen Loranom, sada je bio nimalo lak zadatak da nastavi putem koji je utabao njen osnovač – pre svega, da „Kuća Dior“ ostane verna modelima koji su počivali na visokom kvalitetu i posvećenosti zanatu. Naposletku, Diorov odlazak je najbolje opisala jedna od dama koja je sa njime blisko sarađivala kao model – da je njegova smrt, ujedno, označila i kraj jedne ere.