Tetris (2023)

Leto je 1994, Svetsko prvenstvo u fudbalu u SAD, Romario, Bebeto, Bađo, Bugari sa Stoičkovim, Lečkovim i najvećom legendom stila Trifonom Ivanovim, Šveđani sa Brolinom i nadolazećim Larsonom sa dredovima… Ja u Herceg Novom, obilazim kao klinac sve moguće plaže, a pošto se prvenstvo igra u kasnim večernjim satima, ljudi slobodno vreme ubijaju drndajući ručno sokoćalo koje ispušta neke iritantne zvuke, bip, bip… Tetris. Majko moja, koliko je to bila velika stvar tih godina. Jeftinija varijanta ručnih konzola (kao što je Game Boy), sa jednom, ali ultrazaraznom igrom. O psihologiji zaraznosti ovog fenomena dovoljno govori činjenica da to viđenje kockica pred očima dugo nakon što ugasite konzolu ima svoj naziv Tetris efekat, baš po ovoj LCD zarazi koja je gutala baterije i tada vrlo tanke dečje budžete.

Nadam se da svi znate da je Tetris izvorno igra koja je nastala u SSSR, no priča o tome kako je Tetris izašao napolje, odnosno preko gvozdene zavese je zaista – pa, filmska. To je očigledno palo na pamet i producentima filma Tetris, među kojima i Taronu Egertonu (franšiza Kingsman, Eddie the Eagle, Rocketman), koji su onda angažovali Džona Berda kao režisera da snime film o Henku Rodžersu, Alekseju Pažitnovu i epopeji oko dobijanja licence za različite platforme za Tetris.

Od čitave epopeje koja se vezuje za Tetris film se (pametno) odlučuje da se fokusira na jedan aspekt priče, a to je putovanje Henka Rodžersa, programera i prodavca igara koji pokušava da održi glavu iznad vode vodeći malu softversku firmu iz Tokija, Buletproof Software. Na jednom sajmu/konvenciji on se upoznaje sa Tetrisom i postaje opsednut idejom da se nekako dokopa prava za ovu igru, za bilo koju platformu, makar i ručne konzole, pa makar to značilo i odlazak u „srce tame“, što bi u konkretnom slučaju značilo odlazak do firme ELORG, sovjetske državne firme koja se bavila prometom svega što je imalo veze sa računarima, kako hardverom, tako i softverom. Veliki deo filma mi, zapravo, pratimo Henka u njegovom vrludanju Moskvom koju potresaju promene koje se naziru 1989. godine – glasnost, perestrojka, Gorbačov, Koka-kola, Malrboro, Suzuki.

Ovo, naravno, nije dokumentarni film, već romansirana verzija biografije dva glavna lika, pomenutog Henka i njegovog sovjetskog parnjaka, programera koji je osmislio Tetris i time solidno oborio produktivnost sovjetskih radnika koji su imali pristup računaru – Vladimira Pažitnova. Između ove dvojice dobričina (koji su, ruku na srce, odobrili scenario) nalazi se plejada vrlo zanimljivih likova, veoma stvarnih i veoma živopisnih: od Roberta Štajna, profesionalnog prekupca prava i licenci, preko ruskih političara, bezbednjaka, Hirošija Jamaučija i Hauarda Linkolna, pa sve do čuvenog klana Maksvel, Kevina i Roberta, magnata koji su jedno vreme drmali izdavaštvom svih vrsta u Engleskoj. Robert, stariji Maksvel, ćale od u filmu vrlo iritantnog Kevina, pojava je za sebe i njegova priča sama po sebi zaslužuje jedan poseban film i osvrt. Detaljnije o njemu pogledajte ovde. Dovoljan teaser neka vam bude činjenica da je njegova ćerka Gilejn Maksvel, čuvena družbenica pokojnog Džefrija Epštajna.

Kao što rekoh, ne očekujte dokumentaristički film niti bilo šta tog tipa – priča sama po sebi je luda i na momente će vam delovati potpuno neverovatna, no kostur priče je potpuno istinit. Pogotovo mogu da budu zabavni delovi koji se odnose na pregovaranje, pravne začkoljice i nadmudrivanje kapitalista i komunista, što na momente deluje veoma zabavno. Naravno, detalji i ton su prilično „odvrnuti na maks“, ali rezultat toga je da je ovo, zapravo, izuzetno zabavan film. Čak i taj prikaz SSSR u njegovim poslednjim danima, iako na momente karikaturalan, deluje da nije zlonameran, dosta likova koje Rodžers sreće, a koji su reprezenti sovjetskog društva nisu kartonske 2D prikaze, ima ih i koji su prikazani sa dosta simpatija, no zbog atmosfere napetosti i tog triler-jurnjava efekta i dalje tu ima stereotipa, mada uzevši u obzir trenutnu geopolitičku situaciju u kojoj nastaje ovaj film, ovo je još i dobro ispalo po Ruse.

Zahvaljujući svemu tome, film je, kao što rekoh, izuzetno zabavan i odlično vozi, iako je, zapravo, u korenu priče pravna bitka u nekom čudnom četvorouglu u kom su pomenuti ELORG, SSSR sa svim pripadajućim službama, Nintendo i Mirorsoft, a tu su kao pojedinci naš junak Rodžers, Pažitnov i Robert Štajn. Uprkos većem broju učesnika radnja se prati lako, dijalozi su duhoviti, kamera je odlična, a poseban šmek ovom filmu daju animirani fileri u sjajnom retro fazonu osamdesetih. Naravno, posebna poslastica za gledaoce sa aspekta vizuelnog biće taj povratak u komunističke osamdesete, sa automobilima, kostimima i celokupnim izgledom, što je prilično dobro doneseno, uključujući i baš pametne detalje poput aerodroma Šeremetjevo 2 (za međunarodni saobraćaj) kojeg je odglumio škotski aerodrom Prestvik. Situacije poput one da se za međunarodni poziv treba čekati od 8 sati do 7 dana verovatno će današnjoj omladini izgledati potpuno nerealno, a za ove starije će biti razlog za jedan nostalgični osmeh.

Još jedna pohvala, mada je to već odavno postalo standard, jeste i činjenica da su sovjetske likove glumili ruski glumci koji pričaju savršen ruski, pravi ruski, a ne neki džiberiš ili da samo nabacuju reči na ruskom. U tom smislu ovaj film donosi jednu potrebnu relaksiranost na ovoj trenutno vrlo zategnutoj relaciji zapadnog i ruskog sveta. Neće sigurno ključno uticati, ali neće ni da škodi.

Ako ste fan igara, Tetrisa, Nintenda, rekreacije nekih starih vremena, ovo je sjajan način da se zabavite skoro dva sata, koliko traje ovaj film. Neka vam bude i dobar šlagvort da se detaljnije upoznate sa ovom pričom, koja je već i izašla u vidu knjige (autor jedne od njih, Den Akerman je autore filma tužio da su ga pokrali, doduše neuspešno) i koja krije neke neprikazane, a, takođe, interesantne detalje. Pitka forma, odličan tempo, na momente sjajna jurnjava i svež humor čine ovaj film idealnim za kraj ovog sparnog leta.

IMDB: 7,4

Trajanje: 118 minuta

Platforma: Apple TV+