Može li se od filmske pljačke napraviti mini marketinška kampanja?

Nedelja pre podne, nešto iza 9 časova. Dan koji pošten svet uglavnom koristi za odmor, počinje sasvim uobičajeno.

Za isti taj pošten svet, nedelje uglavnom nisu prepune iznenađujućih akcija i obrta. Ali, pošten svet nije jedini koji diše na ovoj planeti.

Četvorica (tada) nepoznatih mladića stigli su do muzeja Luvr i njegove galerije Apolo. Sa vozila u kome su bili, izdigli su kran do prvog sprata i uzmileli do balkona. Verovatno su bar donekle pripremili ovaj poduhvat, jer su odabrali deo galerije na kome su mogli da zavaraju nadzorni sistem. Tačnije, nisu ni morali da ga varaju, jer kamere nisu pokrivale istočni deo zgrade.

Dvojica su provalila kroz balkon, uspevši da članove obezbeđenja neko vreme zadrže kao taoce. Srećom, posetioci koji su se tu zatekli uspeli su da se evakuišu. A onda su provalnici izveli čin koji se opisivao kao „spektakularan“ i „neviđen“, kao da gledate reklamu za holivudski blokbaster.

Samo, u ovom neviđenom činu nije bilo glume. Ali, jeste bilo aluzija na glamur, jer je drska četvorka uspela da iznese komade nakita ukrašene dijamantima i dragim kamenjem. Da stvar bude još filmskija, dok su prepadnuti posetioci bili u potpunom šoku, kradljivci su sasvim mirno porazbijali staklene kutije sa eksponatima.

Sve je trajalo koliko desetak minuta. Situacija je potom počela da poprima i komične note: dok su bežali sa lica mesta, kradljivcima je ispao jedan od dragocenih „ulova“. Kruna je ubrzo pronađena (pretrpela je, doduše, oštećenja) i vraćena tamo gde (bi trebalo da) je najsigurnija.

Ali, u to nedeljno pre podne, Luvr je bio sve samo ne najsigurnije mesto na svetu. Po njemu se rastrčalo šezdesetak islednika, skupljali su se dokazi, smirivali su se okupljeni – očevici i slučajni prolaznici – a senzacionalna, drska krađa je osvajala njuz portale.

Čuveni francuski muzej je, očekivano, zakatančen. Digla se plejada zvaničnika, na čelu sa predsednikom i ministarkom kulture, a u etre je odlazio narativ kako je ovo „nepodnošljivo poniženje“, „rana na francuskoj duši“ i „veoma bolna“ epizoda za čitavu zemlju. Izneta je i pretpostavka da su kradljivaci imali iskustva u sličnim poduhvatima. Sumnja(lo) se da su deo veće kriminalne grupe, te da su imali razrađen plan – od upada i bekstva, do toga da će ukradeni eksponati, po svoj prilici, proći tretman topljenja i rezanja dragocenih metala i kamenja, kako bi dalje bili pušteni u prodaju.

Za osoblje Luvra i ostatak francuske javnosti, ovo nisu bile optimistične vesti. Ali, oblak prašine se podizao sve više: listajući TV kanale i društvene mreže, oči su se zadržavale na ekskluzivnim snimcima. Nekih 400 kilometara od poprišta, u susednoj Nemačkoj, stigli su i do očiju gospodina Aleksandera Bekera.

Izdvojio se tog nedeljnog prepodneva još jedan element ove, mnogi rekoše, epske pljačke. Da se nešto čudno zbiva u francuskom muzeju, saznavalo se dobrim delom preko društvenih mreža. Osvanule su fotografije i reel-ovi sa samog poprišta pljačke, od strane posetilaca koji su uspeli da snime svojevrsnu talačku krizu.

Ostatak su odradile kamere lokalnih i svetskih medija. Ali, pojedini gledaoci su primetili sitnice koji su drugima olako promakle. Aleksander Beker, Nemac čiji se pogled zadržao na kadrovima ispred galerije Apolo, zagledao se u kamion sa kranom – isti onaj koji su kradljivci koristili da bi došli do prvog sprata. Na trenutak, zamislio se kada je shvatio da mu je taj kran odnekud poznat.

A kako i ne bi bio, jer ljudi koji se bave proizvodnjom i(li) prodajom nečega, uglavnom prepoznaju svoje proizvode.

Tako je bilo i sada: iako je snimke gledao sa bezbedne udaljenosti, u gradiću na severozapadu Nemačke, Aleksander Beker je bio zatečen snimkom vozila ispred Luvra. Taj kran pričvršćen za kamion, shvatio je Beker, izašao je iz njegove kompanije.

„Böcker Maschinenwerke GmbH“, inače, postoji od 1958. godine. Porodična firma, kojom trenutno upravljaju Beker i njegova supruga – treća generacija vlasnika – proizvodi sve što je neophodno kada se barata teškim teretom: liftove za gradilišta, kranove za kamione i prikolice, dizalice za nameštaj. I upravo je jedna od potonjih poslužila četvorici pljačkaša, pomogavši im da se uzveru do muzejskog balkona.

Sada se po glavi više nisu češkali samo francuski državni i policijski zvaničnici. Češkao se i gospodin Beker i pitao se kako je, pobogu, njegova mašina završila na mestu spektakularne pljačke. To što je naziv kompanije uklonjen a registracija zamenjena, nije bilo dovoljno da sasvim zakamuflira proizvođača.

Nešto kasnije, saznao je da su pljačkaši i tu mašinu ukrali – iz jedne druge, pariske kompanije, koja ju je 2020. godine kupila od Bekerove firme. Slučajnost je bila jedna u milion, ali Bekera je više zanimao ishod pljačkaškog pohoda – tačnije, da li je u njemu bilo povređenih ili stradalih.

Pošto to nije bio slučaj (izuzetak je, eventualno, povređeni francuski ponos), gospodinu Bekeru je laknulo – a spletom okolnosti se probudio i njegov preduzetničko-marketinški duh.

Razmišljao je brzo; još brže je u taj proces uključio suprugu i nekoliko zaposlenih. Ovo je bila šansa koja se, verovatno, više nikada neće ponoviti – da se sve začini crnim humorom, a na račun epske pljačke i „Böcker Maschinenwerke“ kranova.

Koliko već sutradan, na Instagram stranici kompanije osvanula je fotografija (na koju je Beker prethodno otkupio prava) sa mesta neviđene, drske pljačke. Istočno krilo muzeja, a ispred njega – „Böcker Agilo“ kran, sa ukrasom u vidu policijske trake.

„Sledeći put kada ste u žurbi, Böcker Agilo će poneti vaše teške dragocenosti“, bio bi slobodan prevod ispod fotografije koja je poslužila u marketinške svrhe. Ako je profil kompanije do tada imao skroman, lokalni domet, sada su lajkovi i komentari padali sa svih strana. Nekoliko dana kasnije, kompanija je objavila i verziju sa tekstom ispisanim na engleskom. Ne zato što je širila kampanju, već zato što su to zatražili korisnici Instagrama.

Time je na interesantan način načinjen i pun krug – priča se završavala tamo gde je inicijalno počela, na društvenim mrežama.

Aleksander Beker je, doduše napravio mali izuzetak: ova brzinska reklama nije aktivno promovisana u Francuskoj. Evropske zemlje je, ipak, obišla, zahvaljujući pozitivnim reakcijama većine onih kojima se, vođena algoritmima, našla na telefonskim ekranima.

Ali, sudbinu spontane taktike je možda lako predvideti – kada se stiša buka oko „podviga“ četvorice razbojnika, proći će i 15 minuta slave za Bekerovu kompaniju. Ono što je sigurno jeste da je njegov brzinski potez na neki način samoj kompaniji „osvetlao obraz“. U roku od nepuna 24 časa, Beker je kao odbrambeni mehanizam aktivirao hitre reflekse i inteligentnu doskočicu povodom, suštinski, ne baš prijatnog saznanja – da je njegov proizvod završio kao ispomoć u „avanturi“ kojom bi se malo ko ponosio.

Ipak, Aleksander Beker ponešto duguje i smislu za humor svojih pratilaca. Po sopstvenom priznanju, imao je sreće zbog većinom pozitivnih reakcija, jer su ljudi shvatili da nije imao za cilj da na bilo koji način izvrgne ruglu ozbiljno krivično delo. U isto vreme, i poruka je osmišljena tako da drugačije nije ni mogla biti shvaćena – uz odmerenu dozu duhovitosti i poigravanja sa kreativnošću.

A u nepredviđenom obrtu, Bekerov kran se, ironično, našao u pravo vreme i na pravom mestu. I ništa drugo, osim jedne slučajnosti, nije bilo potrebno: tek toliko da se na vreme uskoči u „voz“ koji u tom trenutku tutnji pred milionima začuđenih posmatrača.