Beulr: Kada bežanje sa časova postane full-time projekat

Kada su počeli da klimaju glavom na „Ovaj sastanak je mogao da bude mejl“, neki su se malo šalili, drugi baš i ne. Onda je došla pandemija, pa su sastanci postali malo lakši.

Lakši, u smislu da niste morali (niti je bilo preporučljivo) da budete fizički prisutni u kancelariji. Ali, kada se konkretnije zagazilo u 2020, postalo je malo naporno i da samo izmilimo iz kreveta i nakačimo se na Zoom.

Nisu samo siroma’ korporativci uživali u čarima onlajn sastanaka. Piter Solimajn je bio softverski inženjer, a u martu 2020. je friško izašao sa stažiranja u IBM-u za sajber bezbednost. Pauze između predavanja je trošio otprilike kako i priliči tech zaluđeniku. Čačkao je o pikanterijama distributivnih softverskih sistema, a imao je vremena i da pročita poneko interesantno štivo – na primer, „Zbog čega spavamo?“, knjigu koja je koju godinu ranije postala naučni bestseler. I baš negde u to vreme, studentariji širom Amerike je obnarodovano da se sva predavanja do daljnjeg sele na Zoom.

„Odjavi se. Odspavaj duže.“

Pitera su, pak, morile tipične poststudentske brige: da li će iole imati ’leba od onlajn nastave (i zašto ne) i, još važnije, kako jedan tech zaluđenik da izvede da se koliko-toliko naspava. Ovu drugu dilemu je, logično, zagolicao gorepomenuti bestseler, ali Solimajn je, kao što i priliči pragmatičnom inženjeru, već planirao udarac kojim će mlatnuti dve muve.

Ako su predavanja mogla da funkcionišu bez (fizičkog) prisustva, onda verovatno i studenti mogu nekako da funkcionišu bez onlajn predavanja.

Piter se latio skripti, ali ne studentskih. U suštini, hteo je da izvede ono o čemu su mnogi čežnjivo maštali: da ode na predavanje, a bez da ode na predavanje. Ostatak je odradila ona skripta (u Pythonu), a Piter je odmah „legao“ na drugi zadatak – da se poštenije naspava do popodnevnih sesija učenja.

Naravno, reč o sajber triku se brzo proširila, najpre do Piterovih cimera, a zatim i do ostalih studenata u kampusu. Ono što je Solimajn iskucao u Pythonu je, faktički, funkcionisalo po principu bota, isprogramiranog tako da se sam pridružuje jutarnjim onlajn predavanjima.

Za to vreme, Piter je, kao i svaki prosečno nenaspavani student, kunjao bez da zarađuje minuse zbog odsustvovanja. A kada su kolege počele da ga vuku za rukav da i njima udeli kopiju softvera, nije mu dugo trebalo da sabere dva i dva.

Imao je softver i imao je tržiše – ergo, imao je nešto što bi moglo da poraste u skalabilni biznis. Ali, prvo se „bacio u vodu“ među krupnije ribe.

„Ajkulina“ reč, ipak, nije poslednja

Iako u osnovi ima format rijalitija, Shark Tank slovi za svojevrsni mamac za buduće preduzetnike. Piter Solimajn je, s druge strane, imao solidan mamac za investitore. Naravno, umorni studenti nisu bili jedini kojima je Piter olakšavao radni dan. Njegova aplikacija, sada nazvana Beulr, ciljala je najmanje dve bolne tačke savremenog korporativnog sveta: štedela je vreme i radila u korist produktivnosti.

Naravno, botovi koje je Piter isprogramirao su bili prilično sofisticirani, pa su mogli da učestvuju u predavanjima po ugledu na ljude od krvi i mesa. Bilo je tu još korisnih sitnica: predavanja (odnosno, sastanci) su mogla da se snimaju, što znači da su studenti (odnosno, radni narod) mogli da prečešljaju materijal tada kada je njima zgodno.

Piterova aplikacija je gotovo odmah napravila „buzz“. Bio je to svojevrsni spoj jednostavne ideje i realizacije koja je delovala naučnofantastično. Sem toga, Beulr je došao u savršeno vreme – rad na daljinu i onlajn sastanci su ozbiljno pretili da promene dotadašnje koncepte rada, a zauzvrat, Beulr je taj koncept dizao na još viši nivo.

Što se Solimajna tiče, on nije imao mnogo dileme. Imao je proizvod u koji je, po sopstvenim rečima, zaista verovao, koliko god da je to već bila „istrošena“ floskula. A, uz futurističku biznis ideju, dolazio je i jednostavan biznis model: aplikacija bi pravila novac po sistemu različitih planova pretplate.

Ali, ekipa u Shark Tanku nije bila suviše fascinirana (fun fact: Solimajn je aplikaciju već predstavio jednom investitoru pre nego što se prijavio za emisiju, da bi ovaj, nakon što ga je iscedio potpitanjima, pokušao da napravi sopstvenu verziju Beulra. Piteru se, gle čuda, više nikada nije javio).

„Televizijski“ investitori, pak, nisu imali plagijatorskih ambicija, ali je Piter i ovoga puta ostao kratkih rukava. Emisiju je napustio bez dodatnih sredstava za finansiranje projekta. I učinio je ono što bi se očekivalo od svakog pragmatičnog tech zaluđenika.

Vratio se u San Francisko, gde je već bio solidno plaćen kao softverski inženjer u jednom tamošnjem startapu. „Ajkule“ su ga počastile jednoglasnim „ne“, jer su bile skeptične povodom mogućnosti da će Beulr moći pristojno da zarađuje. A kada se jedna vrata zatvore… Znate već kako ide dalje.

Telefon je zazvonio samo par nedelja nakon što je Solimajn uskočio u TV akvarijum. Za razliku od onih na malim ekranima, investitori iz Silikonske doline su ponudili mnogo više sredstava za Piterovo „čedo“. A Piter je ostao pri svojim planovima: još malo je pročačkao po mogućnostima AI-ja i automatizacije, ne bi li aplikaciju prilagodio još većem broju korisnika: od frilensera i preduzetnika, do malih i velikih timova u manjim i većim preduzećima.

Ali, osim što je kreirao rešenje za boljke savremenih zaposlenih, Piter Solimajn je i sam morao da se snađe u preduzetničkim tokovima, a usput i da razbije poneku predrasudu. Jer, to što su mu neke velike face rekle „ne“, nije značilo da je Beulr definitivno osuđen na propast.

Neki drugi investitori su, osim više sluha, imali i dublji džep. Šest meseci nakon što je Solimajn izašao pred TV kamere, vrednost Beulra se udesetostručila. Naravno, Beulr nije ostao jedini alat za olakšavanje onlajn sastanaka – teško je i očekivati da bude, jer su se internet i AI, pogotovo od prekretnice zvane „pandemija“, uvukle u sve pore poslovnog života. Ono što je Piteru Solimajnu pošlo za rukom jeste da se zateknte na pravom mestu u pravo vreme. A sa takvom predispozicijom, nije više naučna fantastika ni da onaj sastanak zaista bude mejl.