Da li u praksi zaista radi copy-paste biznis model?

Prvo je Sega još tamo 90-ih pokušala da svrgne sa trona Nintendo. Onda je, krajem iste decenije, američki eBay dobio svoju evropsku kopi-pejst varijantu. Desetak godina kasnije, ispostaviće se da je nadmudrivanje originala i falsifikata tek izlazilo iz nulte faze.

Za to vreme (a i posle toga), svet biznisa je ponovo zahvatila brzorastuća zaraza: širili su je, često i s pravom, zagovornici one stare inovacija je keva i ćale biznisa. Jer, inovacija donosi napredak, a povrh toga i profit – što je realno ako, recimo, pratite putanje IBM-a ili Apple-a.

E, onda i taj Apple dobije dvojnika na drugom kontinentu (ovoga puta u Kini), a ovaj ponovo zaljulja temelje one inovatorske mantre. Džoni Ajv, Apple-ov glavnokomandujući u sektoru dizajna, upotrebio je za to malo direktniju reč: lopovluk. Sve i da se Xiaomi u tome zaista pokazao uspešnim, nastavio je da razbija mit koji su dokrajčili Google, Instagram, Kickstarter…

Možda ipak ima mesta za još jednog

Istini za volju, pokušao je i Bin Lin, Xiaomi-jev predsedavajući, da se kako-tako odbrani. Otprilike, „Nije baš sve sasvim isto“, iako su i Kinezi bili gledišta da su Mi smartfoni pristojan rip-off američkog konkurenta. I nije bilo uzalud: u naredne tri godine, Xiaomi je postao peti po redu proizvođač smartfona u svetu.

Dakle, nije neophodno biti majstor inovacije da biste se donekle približili Apple-u. Isto kao što komotno možete parkirati svoj dostavljački kamion nedaleko od suparničke firme, a da i dalje držite mesto kao (još jedan) No. 1 u isporuci i logistici.

Ruku na srce, UPS je do 1971, kada je Fred Smit osnovao FedEx, već imao staža od nekih 6 decenija – dovoljno da mu se crveno-belo-plavi FedEx-ovi kamioni ne učine kao pretnja.

50 i kusur godina kasnije, pokazalo se da na globalnom tržištu ima mesta za obojicu. UPS je već bio veteran, a isto je u svojih 50 i kusur godina postao FedEx. Bilo je, doduše, i malo gurkanja, ali skorovi su bili impozantni: obe kompanije su baratale sa više od 25 miliona paketa dnevno i desetine miliona dolara ukupnih prihoda.

Za to vreme, braća Samver su imala sličnu, ali malo drugačiju ideju: da popune mesto na tržištu koje još uvek zjapi prazno.

E-commerce je do izmaka 90-ih već postao „the next best thing“, što je prilično glasno potvdio američki eBay. Mark, Aleksander i Oli Samver, trojica mladića od prekoputa Amerike, bili su, s druge strane, prilično smeli po pitanju „kopi-pejstuj ovo tamo gde ga još nema“ modela.

Jer, ako je ideja u startu dobra, zašto je ne učiniti dostupnom i negde drugde?

Long story short, tako je 4 godine nakon eBay-ja zaživeo nemački Alando – onlajn platforma koja je radila isto što i eBay, samo u državi na drugom kontinentu. Ali, eBay ovde nije video konkurenciju, već priliku za saradnju.

Svega 4 meseca kasnije, braći Samver stiže ponuda koju nisu mogli (a ni želeli) da odbiju. I, svega 43 miliona dolara kasnije, Alando više nije imao samo zainteresovanog kupca, već i novog vlasnika.

Može li to još očiglednije?

Ako je ovo bio očigledni primer original kopije, onda je Google Home bio još očigledniji. Ali, bio je to i primer da kopija ne mora biti samo jedna.

Kada je Google 2016. predstavio svog kućnog asistenta, dobio je armiju korisnika aplikacije koji su, između ostalog, malo-malo pa zapitkivali da li napolju pada kiša. U tehnološkom svetu je ovo, ipak, bio yesterday’s news: godinu dana ranije, Amazon je predstavio svog kućnog asistenta i (prvi) dobio armiju korisnika aplikacije koji su, između ostalog, malo-malo pa zapitkivali da li napolju pada kiša.

Google je, naravno, bio Amazonov direktni suparnik, naumivši da manje-više istu stvar ponudi onima koji nemaju Alexu. Ali, ne lezi vraže – do kraja 2017. izmigoljio se još jedan kućni asistent, ovoga puta Apple-ov.

HomePod je bio svedok da je copy-paste šablon postao realnost tehnološkog univerzuma. U isto vreme, sve tri kompanije su dokazale da je tako nešto sasvim legitimno.

Tačnije, sve četiri: jer, ako Snapchat može da ima priče, zašto ne bi mogao i Instagram? Umešao se tu, doduše, i Facebook jer su i Instagram i Snapchat u roku od dve godine pali pod njegovo vlasništvo.

Sve u svemu, oba su do 2016. godine imala „Priče“ sa rokom trajanja od 24 časa – jedino što su ih imala u razmaku od 4 godine. I upalilo je: Instagram Stories je već za godinu dana kliktalo oko 250 miliona korisnika. Ali, ne lezi vraže, ponovo: već u proleće 2017. izmigoljio se još jedan Stories-teller – ovoga puta, Facebook-ov.

Original vs kopija – 1:0 ili nerešeno?

Dobro došli u novi milenijum: doba kada u vaš biznis može da investira „gomila“, a ne samo banke ili moćni pojedinci. Doduše, i ti pojedinci su mogli da se zgomilaju onlajn, recimo, na crowdfunding platformi kao što je Kickstarter.

Tako se, uostalom, isfinansirao i virtuelno-realni Oculus Rift, za koji se na gomili našlo 2,4 milona dolara. Samo, i Kickstarter je suštinski funkcionisao po šemi „slično, ali malo drugačije“ – počev od 2008. kampanje je već uveliko podržavao i godinu dana stariji Indiegogo.

Možda je delovalo kao još jedan rip-off, ali samo delimično. Osim što su obe platforme pomogle stotinama hiljada biznisa i startapa, imale su ponešto drugačije varijante finansiranja. Indiegogo je, recimo, podržavao fleksibilno gomilanje sredstava, pa su korisnici mogli da zadrže novac ako ne domaše zacrtanu svotu. Kickstarter je, sa svoje strane, nudio veću pokrivenost kampanja putem blogova i ostalih (internet) medija.

Sve u svemu, oba su imala sopstvene beneficijice i začkoljice – izbor je zavisio od toga šta je nekom startapu ili biznisu neophodnije ili zgodnije. Za to vreme, i Kickstarter i Indiegogo su od svojih petoprocentnih nadoknada nagomilali milione.

I dok su budući startapi vagali čiji crowd će ih finansirati, u gejming univerzumu je nadmetanje bilo mnogo kompetitivnije. Rat se, doduše, odigravao nepunih dvadesetak godina ranije, kada se iščekivalo da li će pobedu odneti jedan vodoinstalater ili jedan jež.

Nintendo je u poslednju dekadu prošlog veka već ušao u boljoj poziciji: držao je 90% američke gejming industrije. Njegov Super Mario je u ovoj priči možda bio level Pro, ali nije odustajao ni Segin plavokosi Sonic the Hedgehog – pogotovo jer je u međuvremenu pridobio polovinu tržišta SAD.

Iako je rivalitet bio očigledan, pobedu je na kraju proglasio treći, najmlađi igrač. Sony je krajem 1994. u igru ušao sa svojim PlayStation-onom, prodajući konzole za 100 dolara manje nego pretendent na Nintendovu poziciju.

Pritom, Sega je već kuburila sa bušnim džepovima zbog nagomilanih dugova. U isto vreme, Nintendove Saturn konzole su bile na nižem levelu nego Sony-jev PS2. Gejmeri su se, logično, odlučili za bolju konzolu, tako da je Nintendo ostao kratkih (a Sega još kraćih) rukava.

Na kraju, da li je uopšte moguće odvagnuti za i protiv falsifikata? Pa, verovatno zavisi od toga šta i na koji način pokušavate da falsifikujete. Ruku na srce, kopije u tehnološkom svetu mogu imati dobru prođu – da se Xiaomi nije poveo za primerom Apple-a, Alando za primerom eBay-a ili Sega za primerom Nintenda, sigurno bi se češkali po glavi pitajući se da li njihovom proizvodu ima mesta kod nekog drugog dela publike.

Uostalom, ponekad je manje rizično (pa i profitabilnije) doterati već postojeću ideju – pod uslovom da to ne ide nauštrb zakona. A može biti i da onoj inovatorskoj mantri s početka priče valja dodati malo konteksta: da se inovacija na toliko načina rađa iz imitacije.