Kognitivne pristrasnosti — kako nas rođeni mozak sabotira

Ljudski mozak je fascinantan, što je stvar oko koje komotno mogu da se slože i različite religije / duhovne prakse, ali i neuronauke, koje ga ispituju. Od toga da uvek, ali baš uvek radi (izdržaću da ovde ne napravim bumersku foru, tipa, „Radi ako ga imaš”), preko toga da skladišti sve te silne informacije, stalno uči i reaguje na svoju okolinu, pa sve do toga da nekad zna da pravi greške kao da ga pogoni Windows 95.

Pošto uvek radi, od rođenja pa do smrti jedinke čiju lobanju nastanjuje, za ljudski mozak mogla bi da važi ona čuvena parola: „Ko radi, taj i greši.” Jer, on stvarno puno radi, tj. konstantno vrši analizu našeg okruženja i sve te silne stimuluse kategorizuje u niz kategorija. Recimo, ako sad vidim zatvoren prozor, zid i zvučnik, sve to može da uđe u kategoriju „nema opasnosti”. Međutim, ako se prozor naglo otvori, zid počne da puca ili zvučnik iznenada pusti neku glasnu muziku, moj mozak će automatski da sve ovo kategorizuje u „opasnost”, što će mi automatski okinuti reakciju straha, koji služi tome da me što pre izbavi iz opasnosti.

Mozak je, dakle, prilično dobro dizajnirana mašina za preživljavanje i to je njegova primarna funkcija. Da nas održi u životu, a ne da nam podari odgovore na pitanja kao što su šta je smisao života i možeš li uspeti u preduzetništvu ako ne ustaješ u pet ujutru i ne citiraš Tonija Robinsa bar četiri puta nedeljno.

Taj isti mozak, međutim, često i greši, zato što je, u suštini, jedna lenčuga. Sklon je da previše pojednostavljuje stvari, skače na divlje zaključke i oslanja se samo na ono što mu je dostupno. Radi do prinicipu očuvanja energije, nešto kao morž koji se sunča na steni pored obale. I taj morž ume da nas počasti nečime što se zove kognitivna pristranost, a to je sklonost da, zbog prečica koje nesvesno koristimo u zaključivanju (zovu se, stručno, heuristike, i ne moraju biti pogrešne), dolazimo do pristrasnih ili čak potpuno pogrešnih informacija.

Sad ćemo da vidimo kojih pet kogitivnih pristranosti našeg moždanog morža mogu da nas sabotiraju u donošenju pametnih i promišljenih odluka.

Pristrasnost potvrđivanja: Verujem u ono što mi godi

U srži ove pristrasnosti nalazi se naša sklonost da tragamo za onim informacijama koje će nam potvrditi već postojeća uverenja, uz istovremeno ignorisanje onih koja im protivreče. Na primer, ako prihvataš samo određenu vrstu fidbeka, i to onu koja će da potvrdi tvoju inicijalnu pretpostavku. Jasno je da, na ovaj način, ne uzimamo u obzir sve relevantne informacije, zbog čega nam izvedeni zaključci ili donete odluke mogu biti pogrešni.

Ova pristrasnost može da ti se obije od glavu u situaciji kao što je, recimo, puštanje novog proizvoda ili usluge. Ako odabereš da se osloniš samo na pozitivne povratne informacije i testimonijale, a one koji su negativni proglasiš hejterima i ne uzmeš ih u obzir, na kraju se možeš prilično neprijatno iznenaditi prodajnim rezultatima tog proizvoda ili usluge.

Pristrasnost preteranog pouzdanja: „Tvrdim, nepobediv sam”

Ova pristrasnost se odnosi na to da precenjujemo sopstvene sposobnosti, odnosno verovatnoću da u nečemu uspemo. Naravno da je super da imamo samopouzdanje, ali je bitno da je ono realistično. U suprotnom, možemo završiti u situacijama kao što su preuzimanje suludih rizika, ignorisanje korisnih saveta ili nedovoljno promišljanja i planiranja unapred. Previše samopouzdanja može biti podjednako štetno kao i premalo, a i može te odveti u sagorevanje, tako što ćeš, iz ideje o sopstvenoj nepobedivosti, preuzimati previše posla na sebe.

Dobar primer pristrasnosti preteranog samopouzdanja je kad, na primer, veruješ kako imaš nepobedivo dobar instinkt kad su u pitanju novi preduzetnički poduhvati, a na osnovu toga što ti je u prošlosti stvarno pošlo za rukom da zablistaš u nekoliko njih. Tako možeš doneti odluku da, recimo, pustiš novi proizvod, bez da istražiš tržište, već oslanjajući se na svoju procenu i samopouzdanje zbog prethodnih uspeha. Nažalost, može se lako desiti da ti je procena pogrešna, iz mnoštva razloga. Zato je najbolje svoje samopouzdanje potkrepiti i stvarima koje će smanjiti šansu da padneš na glavu, ma koliko salto mortale skokova do sada izvela.

Heuristika dostupnosti: Što da mislim kad ne moram

Kada donosimo zaključke i odluke samo na osnovu informacija i primera koji nam odmah padnu na pamet ili smo najlakše došli do njih, onda imamo posla sa heuristikom dostupnosti. Ona nam značajno može suziti perspektivu i voditi nas pravo u pogrešne zaključke time što nas ušuškava u ono što je lako (to jest, dostupno) i tako nas sprečava da sagledamo širu, ali i dužu i dublju sliku.

Na primer, odeš na konferenciju gde svi pričaju o veštačkoj inteligenciji (što je, otprilike, 99% konferencija danas) i dođeš na ideju da je baš to ono što treba tvom biznisu, iako to možda uopšte nije tačno. Ovakvo ishitreno zaključivanje, samo na osnovu onoga što je bilo pred tobom, može da te odvede u pogrešne investicije koje nemaju veze sa onime što treba tvojim kupcima, već sa onime što ti misliš da im treba, na osnovu skromnog uzorka (dostupnih, u tom grmu leži zec) informacija.

Efekat usidravanja: Dokaz da je mozak lenčuga

Kao ljudi, prilično smo skloni da se oslanjamo na svoj prvi utisak, koji može biti i tačan i pogrešan i, zapravo, svakakav između te dve tačke. Kad se, međutim, previše oslanjamo na prvu informaciju koja nam je prezentovana i držimo se nje kao pijan plota, onda pričamo o efektu usidravanja. To radimo samo zato što nam je ona prikazana prva i za nju smo se „zakačili”, a ne zato što je najrelevantnija ili najtačnija.

Ovaj efekat se danas obilno koristi u raznim oblastima, a najočigledniji primer je komuniciranje popusta, gde je prva, „prava” cena precrtana (a prikazana nam je kako bismo se za nju mentalno usidrili), a onda je pored nje prikazana nova, niža, što nam sve zajedno stvara percepciju da je to stvarno neki dobar dil, bez obzira na apsolutne vrednosti brojeva pred nama.

Pristrasnost propalog ulaganja: Šteta da se baci

Do ove pristrasnosti dolazi kad uložimo nešto (vreme, energiju, veru, novac, druge resurse) u nešto (projekat, cilj, softver, ideju) i, iako nam realnost pokazuje da to ulaganje više nije pametno, mi nastavljamo, samo zato što nam je žao da odustanemo. A žao nam je zato što rezonujemo po principu da ne možemo sad da odustanemo, jer će to značiti da celo dosadašnje ulaganje pada u vodu.

Recimo, uložiš tone novca i vremena da razviješ proizvod za koji veruješ da će tvoji kupci obožavati. Međutim, kad dođe do faze da ga isprobavaju, pokaže se da je ta procena bila potpuno pogrešna. Umesto da priznaš poraz, izvučeš lekcije i nastaviš dalje, ostaješ u celoj stvari, sipajući u nju i dalje veliku količinu resursa jer — „šteta da se baci”.

* * *

Niko od nas nije imun na ove pristrasnosti. One nisu znak da je neko glup ili neadekvatan, već su potpuno normalne. Osim toga, nismo imuni ni na jednu od njih, ni zajedno ni pojedinačno, pa tako mogu da deluju udruženim snagama. Recimo, zamisli šta od biznisa mogu da ti naprave ujedinjene pristrasnost preteranog pouzdanja i propalog ulaganja. Zbog svega ovoga, ponekad je dobro ne uzimati svoj mozak previše ozbiljno, već preispitivati sve i otkazivati poslušnost, ponekad čak tom istom mozgu, čuj mene — moržu.