Zanimljivosti

Koliko košta neuzvraćeni ručak sa uzvraćenim osmehom?

zaboravnost

Šta bi moglo da oneraspoloži čoveka koji je zaseo u restoran, a mnogo je gladan i naručio je omiljeni obrok?

Pa, da mu umesto omiljenog obroka stigne nešto što nije naručio. Okej, dešava se – pogreši konobar, ništa strašno. Će da bude sređeno ako se gladni gost uljudno pobuni.

U principu, ovakvi propusti nisu nešto što bi svakodnevno trebalo da se dešava, bar ne ako restorandžija želi da mu gosti odu siti i zadovoljni. Jer, gost je na prvom mestu, a zadovoljan gost je najbolja reklama.

Ako bi taj gladan gost skoknuo do Japana i do jednog malenog restorana u ogromnom Tokiju, naučio bi još ponešto o ukusnim, sitim obrocima. Još više, naučio bi da možda nije uvek najvažnije dobiti ono što želiš.

Ispred dotičnog restorančića stajala bi bela tabla kakve, inače, stoje ispred restorana. Osim ako je savladao japanski, naš gost bi verovatno u startu odustao od rastumačivanja šta na toj tabli piše. Jedini iole razumljivi simbol bi bio nacrtani smajli sa isplaženim jezikom.

Izgleda pomalo šašavo, pomalo i jeste. Ali, šašavo je sa stvarno dobrim razlogom.

Vrlo je moguće da bi naš gladan čovek u ovom restoranu video najnasmejanije ljude ikada. To važi za goste i za konobare, važi i za gospodina Širo Ogunija koji je otključao vrata ovog restorana. Njegova ideja je bila da diskretni heroji njegovog mestašceta budu upravo vrlo nasmejani konobari.

(Bez isplaženih jezika, jer bi to za uljudne Japance bio vrhunac neuljudnosti.)

Uglavnom, to su ljudi nešto stariji od prosečnog konobara. Njihova supermoć nije samo u osmesima, već i u činjenici da će gladnim gostima ponekad (ili malo češće) doneti ono što nisu poželeli da pojedu.

Japanci, inače, vrlo disciplinovani i skloni redu, izračunali su da je mogućnost za tako nešto 37%. U tom vrlo disciplinovanom Japanu, takav skor, osim što je veoma neslavan, bio bi i veoma nedopustiv.

U isto vreme, procenat nasmejanih i zadovoljnih gostiju je 99%. Pomalo neobičan odnos procenata, ali opravdavaju ga diskretni heroji, oni vremešni, nasmejani konobari.

Nije uvek najvažnije dobiti ono što želiš

Kada je otvorio „Restoran promašenih narudžbi“, Širo Oguni je dobro znao šta radi. Otprilike, nešto u stilu – dovraga sa savršenim standardima. Važniji su ljudi.

A ljudi koji kod njega rade su sve samo ne otelotvorenje izvanredne discipline tako karakteristične za istočnoazijsku kulturu. Zbog toga su često na meti predrasuda; ne uvek namerno, jer generalna populacija uglavnom nije dovoljno edukovana.

Zaboravljanje narudžbina je za ove ljude svakodnevica. Za njih je svakodnevica i zaboravljanje mnogih drugih stvari, kao što je to, inače, svakodnevica svakoga ko živi sa demencijom.

U zemljici u kojoj stariji ljudi čine većinu populacije, problem uopšte nije nevidljiv. Ali, mnogo ovih ljudi se i dalje oseća nevidljivo.

I to je navelo Širo Ogunija da kao čovek i preduzetnik razmišlja i dela drugačije. Gostima svog restorana je predočio da možda neće dobiti ono što su naručili, ali da će bez obzira na to pojesti stvarno dobar obrok. I nije ih izneverio.

Nije izneverio ni svoje nasmejano, pomalo zaboravno osoblje. Iako ne spada u „tipična“ mesta na koje bi ljudi otišli da utole glad, iz „Restorana promašenih narudžbi“ svi (ili bar 99% svih) izlaze i siti i nasmejani.

Što se Ogumija tiče, učinio je i više od toga da nekome utoli glad i da ga nasmeje. Ako mnogo vremešne populacije znači i mnogo vremešnih sa dijagnozom demencije, njegov restoran je za neke od njih nešto poput malog, sigurnog mesta.

Umesto predrasuda – razumevanje. Umesto nevidljivosti – uzvraćen osmeh. Umesto žalbi i reklamacija – prilika da se bar neposredno okusi kako je biti u tuđim cipelama.

Sveukupno, Širo Oguni je i te kako uspeo u onome što je zamislio: da klopanje u njegovom restoranu podigne svest o demenciji, ali u okruženju koje je zabavno i nekako… Pa, svakodnevno.

Svakodnevno je po tome što naizgled ne odudara od klasičnog restorana. Moderan, udoban i minimalistički uređen, sa menijem o kome gosti imaju samo reči hvale.

Jer, neki standardi se, ipak, moraju ispoštovati.

Po nekim sitnicama i nije svakodnevno, bar što se tiče strogog i „hladnog“ Japana. Atmosfera u restoranu je živahna i pomalo pomera stereotip o rezervisanim Japancima. I to je Širo Oguni, između ostalog, imao za cilj: da njegovi gosti iskuse nešto drugačije i nešto „toplije“.

Desiće se, recimo, da im konobar poželi dobrodošlicu, a onda sedne sa njima za sto i malko se zapriča. Desiće se i da dobiju kafu sa slamčicom, da se konobar pomalo spetlja, pa onda svi – i ostali konobari, a bogami i gosti – nagrnu da ga raspetljaju.

Na kraju, njihov pobedonosni uzvik „Uspeli smo!“ ruši stigmu da osobe sa demencijom „ne mogu“. A stigma je prilično rasprostranjena i nije je lako srušiti, pogotovo uz procene da će do 2025. godine jedna od pet osoba u Japanu patiti od demencije.

„Restoran promašenih narudžbi“ dokazuje da ljudi koji od nje pate nisu „nesposobni“ i „nejaki“. Većina će se i dalje stidljivo izvinjavati zbog promašenih narudžbi, ali niko zbog toga neće dobiti prekoran pogled. A kao mali znak izvinjenja, za desert se dobija kolač sa onim najrazumljivijim simbolom sa table ispred restorana: šašavim smajlijem sa isplaženim jezikom.

Nesavršenosti koji menjaju sve(t)

Ubrzo je „Restoran promašenih narudžbi“ postao popularna destinacija i za lokalce i za turiste. Vremešno i ponekad zaboravno osoblje osvojilo je međunarodnu pažnju i simpatije, ali Širo Oguni se nije zaustavio na tome.

Osim dobrog menija, ponudio je organizacijama i kolegama preduzetnicima programe obuke – da bi naučili i razumeli o inkluziji i da bi još ljudi sa invaliditetom dobilo svoju šansu. I sve to ne bi li i šira javnost dokučila da demencija, iako joj nema leka, ne mora da osudi na stigmu i izolaciju.

U isto vreme, imao je i Oguni pokoji kamenčić na putu. Pre svega, shvatio je da i sam, poput mnogih, gaji predrasude prema „izrazito zaboravnim“ ljudima koji uglavnom „besciljno tumaraju uokolo“. Ali, iza zavese predrasuda, ovi ljudi, takođe, mogu da rade „normalne“ stvari. Da odlaze u kupovinu, da kuvaju i brinu o sebi.

Predrasude su potom uzele oblik tuđih osuda. „Demencija nije cirkuska predstava za reklamiranje biznisa!“, ili, „Zašto ove ljude izlagati podsmehu?“ Ipak, praksa je dokazala da se ni njegove predrasude, a ni brige, nisu ostvarile.

Od svojih zaposlenih je često slušao kako im „Restoran promašenih narudžbi“ pomaže da budu hrabri i samopouzdaniji. Pokazuje im da su „još uvek sposobni“, iako su sa demencijom zagazili u osmu ili devetu deceniju. Da ih ne definiše to što s vremena na vreme u nečemu pogreše.

Kada se sa njihovim osmesima udruže osmesi gostiju, vetar u leđa je još jači. Za druge ljude (a i biznise) je ovo poruka da ponekad sagledaju stvari iz drugačijeg ugla. Da se društvo i sve(t) menjaju tako što se najpre nešto promeni u svom dvorištancetu, a da se uz malo (više) tolerancije mnogo toga može promeniti.

Za svojevrsni socijalni eksperiment – takođe, (interno) poznat i kao restoran u kome smeh nikada ne prestaje – Širo Oguni je dobio prestižnu nagradu međunarnog Festivala kreativnosti „Cannes Lions“. Svakako lepo priznanje, ali prioriteti su prioriteti.

Jedino što su u „Restoranu promašenih narudžbi“ ti prioriteti malkice naopaki. Da li je narudžbina stigla za pravi sto ili nije, manje je važno. Ali, jeste važno da i taj „promašeni“ obrok bude vrhunski, te da ljudi (sa i bez demencije) međusobno razgovaraju.

Što se tiče nasmejanih konobara koji ponekad načine „grešku“, procenti pokazuju da, ipak, imaju kliker da izgrade sjajan odnos sa gostima. A svako ko je ikada proveo vreme radeći sa ljudima, složiće se da je taj kliker presudan i to upravo kada se dešavaju greške.

Na kraju, gosti iz ovog restorana izlaze nasmejani, jer nisu dobili samo ukusnu hranu koju (možda) nisu naručili. Dobili su, pre svega, iskustvo koje će pamtiti.

Ako je to bar jedan razlog da se vrate, onda su svi drugi manje važni.

Dopao Vam se tekst?
Podelite ga sa prijateljima!

Autor

Marta je prvo htela da bude učiteljica. Pa da svira violinu. Pa da trenira karate, piše pesme, uči jezike i slika. Onda je htela da fotka, svira gitaru, upiše muzičku školu, čita psihologiju i da bude slobodni umetnik. (Štagod to značilo u glavi jedne dvanaestogodišnjakinje.)

Više o Marti