CISO u 2026: Tehnologija se menja, odgovornost ostaje

Pre nekoliko meseci, tokom interne phishing simulacije, jedan zaposleni dobio je poruku koja je izgledala potpuno legitimno. Pošiljalac je bio poznat, tema relevantna za njegov posao, a sadržaj nije odudarao od svakodnevne komunikacije. 

Mogao je da klikne. Umesto toga, prijavio je poruku našem bezbednosnom timu.

Na prvi pogled, to nije događaj koji će završiti u godišnjem izveštaju kompanije. Za mene jeste, ne zato što je tehnologija prepoznala pretnju, već ju je prepoznao čovek. Tokom godina video sam mnogo sličnih situacija. Nekada je presudila pažnja ili spremnost da se postavi dodatno pitanje, a nekada je jedan klik, napravljen u žurbi između dva sastanka, pokrenuo čitav niz aktivnosti i istraga. Bilo je i poruka toliko uverljivih da bi ih većina ljudi bez mnogo razmišljanja prihvatila kao legitimne. U takvim situacijama nije iskorišćena sofisticirana tehnička ranjivost. Napadač je jednostavno dobro razumeo kako funkcionišu ljudi i poslovni procesi. Zbog toga danas sajber bezbednost posmatram ne samo kao tehnički, već pre svega kao poslovni i ljudski izazov.

Kada sam počinjao da se bavim ovom oblašću, fokus je bio na zaštiti mreža, servera i poslovnih aplikacija. Granice organizacije bile su jasnije, a promene sporije. Danas, kada pogledam koliko se ova oblast promenila, rekao bih da najveća promena nisu ni alati ni napadači – najveća promena je brzina. Tehnologije koje smo nekada mesecima analizirali danas mogu postati deo svakodnevnog poslovanja gotovo preko noći. Slično je i sa pretnjama, gde vreme od pojave ozbiljne ranjivosti do potrebe za reakcijom postaje sve kraće.

Dobar primer za mene bile su kritične PHP2Shell ranjivosti. Prvi korak bio je da sa timom što pre proverimo da li imamo sisteme koji bi mogli biti ugroženi. Kada smo identifikovali potencijalno pogođene sisteme, uključili smo kolege koji ih održavaju i zajedno definisali sledeće korake, uključujući ažuriranje na verziju u kojoj je ranjivost otklonjena.

Takve situacije me podsete da u sajber bezbednosti nije dovoljno samo prepoznati tehnički problem. Podjednako su važni brzina reakcije, dobra komunikacija i saradnja različitih timova.

Veštačka inteligencija ovu transformaciju dodatno ubrzava, a ja iz prve ruke gledam kako AI menja način na koji radimo. Pomaže bezbednosnim timovima da brže otkrivaju anomalije, analiziraju velike količine podataka i efikasnije odgovaraju na incidente. Istovremeno, iste mogućnosti koriste i napadači.

Nekada je phishing poruku često odavao loš prevod ili očigledna gramatička greška. Danas AI može da generiše poruku prilagođenu konkretnoj osobi, njenoj funkciji, projektima na kojima radi, pa čak i načinu komunikacije na koji je navikla. Uz to dolaze deepfake tehnologije, lažne glasovne poruke i sve uverljiviji pokušaji zloupotrebe identiteta.

Prvi put kada sam video koliko uverljivo AI može da imitira stil komunikacije ili glas određene osobe, ostao sam iskreno iznenađen. Ne zato što nisam očekivao napredak tehnologije, već zato što sam shvatio koliko je granica između stvarnog i veštački generisanog sadržaja postala tanka. Napadači danas ne pokušavaju samo da pronađu tehničku ranjivost, sve češće pokušavaju da utiču na naše rasuđivanje, poverenje i način donošenja odluka.

Ljudi rade pod pritiskom, žure između sastanaka, rešavaju desetine zadataka istovremeno i žele da pomognu kolegama. Nakon phishing simulacija ili stvarnih bezbednosnih događaja često čujem pitanje: „Kako je moguće da nisam primetio?“ Ne mislim da je odgovor u tome da ljudi jednostavno ne znaju dovoljno, napadači računaju na kontekst, poverenje, autoritet, osećaj hitnosti i trenutak u kojem nemamo dovoljno vremena da razmislimo.

Zbog toga, pored AI alata koji se koriste i za napad i za odbranu, edukacija zaposlenih i jasne procedure verifikacije ostaju veoma važne. Nekada je najbolja bezbednosna kontrola upravo dodatna provera identiteta, potvrda drugim kanalom ili jednostavno pitanje pre nego što se nešto uradi. To je promenilo i način na koji pristupamo edukaciji jer nije dovoljno samo jednom godišnje završiti obavezni trening i pročitati bezbednosnu politiku. Mnogo je važnije razgovarati sa ljudima, deliti konkretne primere, sprovoditi phishing simulacije i približiti bezbednost situacijama sa kojima se zaposleni zaista susreću.

Posebno mi je važno da gradimo okruženje u kojem neko može bez straha da prijavi sumnjivu poruku ili sopstvenu grešku. Cilj nije organizacija u kojoj niko nikada neće pogrešiti, jer takva organizacija ne postoji. Cilj je organizacija koja grešku brzo prepozna, reaguje na vreme i iz nje nešto nauči. Isto važi i za menadžment, jer sajber bezbednost odavno nije samo IT tema, ona direktno utiče na kontinuitet poslovanja, reputaciju kompanije i poverenje korisnika.

Danas jedan od važnijih delova mog posla nisu samo tehničke analize, već i razgovori sa kolegama iz različitih delova kompanije. Kroz te razgovore najbolje vidim koliko je važno da ljudi razumeju ne samo šta treba da urade, već i zašto je određena bezbednosna odluka važna za poslovanje.

Kada me pitaju šta me danas najviše brine, odgovor retko bude neka konkretna tehnologija. Alati, platforme i vrste napada menjaće se i dalje, verovatno još brže nego do sada. Sajber bezbednost je proces stalnog prilagođavanja. Veštačka inteligencija postaće moćnija, poslovanje još digitalnije, a pojaviće se i rizici koje danas možda ne možemo ni da predvidimo.

Bez obzira na to koliko tehnologija napreduje, sposobnost da zastanemo, proverimo informaciju i donesemo odgovornu odluku ostaje nešto što ne možemo u potpunosti automatizovati.

Najvažniji algoritam u sajber bezbednosti i dalje je ljudsko rasuđivanje.