Koliko je „običnih žena“ potrebno da se izbrišu sve greške na svetu?

Istorija preduzetništva veli – dovoljna je jedna. Ali, nije zgoreg da joj se u tome pritekne u pomoć.

Istini za volju, iluzorno je očekivati da će jedna žena izbrisati baš sve greške ovog sveta. Ali, može da ispravi bar one na papiru, čak i ako joj objektivne okolnosti ne idu sasvim u prilog.

Na primer, ako biste uskočili u vremensku mašinu i preselili se na sredinu prošlog veka, verovatno biste doživeli blagi šok. Pogotovo ako ste žena i ako vam se ambicije (ne) uklapaju u standardnu 9-17 radnu rutinu.

Mogli ste, recimo, da budete sekretarica. To znači da ćete se naslušati onog zvuka koji prave vintage pisaće mašine, dok im metalni štapići ostavljaju slovne otiske na papiru. U jedan od onih šokova bi verovatno spadalo i saznanje da, ako slučajno udarite pogrešnu tipku, morate da se mašite za „belilo“. To vam je ono, znate, u maloj (uglavnom) beloj bočici, što umočite pa zamažete pogrešno slovo, a onda morate da čekate da se osuši da biste nastavili sa kucanjem.

Tako je, pomoću (za današnje uslove) štapa i kanapa, svoje vreme na poslu provodila i sekretarica po imenu Beti. Radila je u Dalasu i tamošnjoj „Texas Bank & Trust“, tipkala po pisaćoj mašini i, kao i svaka sekretarica, povremeno bi prstom udarila pogrešnu tipku. Ali, Beti nije imala belilo, jer u ono vreme, početkom 50-ih godina, belilo nije ni postojalo.

Što znači, morala je da ga napravi sama.

Poput većine žena na jugu SAD, Beti se nije zamarala idejom da se odmetne u preduzetnike. Imala je pragmatičnije muke: da nakon razvoda od Vorena Nesmita, oca njihovog deteta, tom detetu obezbedi tri obroka dnevno.

Setite se, i dalje smo na jugu SAD, 50-ih godina prošlog veka – u vemenima kada su žene tek izborile pravo da podnesu zahtev za razvod. Pritom, Beti nije imala vaskoliki izbor ni što se tiče karijere. Pošto je napustila srednju školu (i to baš da bi se udala za oca budućeg deteta), nije imala ni pripadajuću diplomu. Mogla je koliko da položi za General Educational Development sertifikat, što je u SAD bio ekvivalent završene srednje škole.

Najzad, našla se i na svom sekretarskom radnom mestu, okružena zvukom metalnih štapića koji utiskuju slova na hartiju. Otprilike u to vreme, nakon 1951. godine, i pisaće mašine su doživele neku vrstu aprgrejda. Umesto tračica od tkanine, u njih su se sada stavljale ugljenične trake.

Dobra strana ovog apgrejda bili su i novi tasteri za kucanje: bili su osetljiviji na dodir, pa više nisu morali onako krvnički da se stiskaju. Ali, mišićna memorija je čudo. Trebalo je vremena dok prsti sekretaricâ nisu svikli na ovu novotariju. A dok se nisu sasvim svikli, greške u kucanju su padale kao trule jabuke.

To je ogolilo i jednu manu ovog tehnološkog apgrejda. Gumice koje su se koristile, a koje su fino radile sa pređašnjim, platnenim trakama, počele su da ostavljaju crne fleke po papiru. A sve zbog ovih novih, karbonskih trakica u mašini.

Mučile su se sekretarice, mučila se sa njima i Beti iz „Texas Bank & Trust“. Ali, Beti, iako joj je posao bio daleko od kreativnog, našla se u razmišljanjima kako da doskoči dosadnom problemu.

Ako već nije mogla da iskoristi postojeći kancelarijski pribor, mogla je da ga potraži drugde – na primer, u slikarskom ateljeu. Pribavila je, za početak, vodene tempere.

Inače, sekretarice nisu bile jedine koje su se svakodnevno sučeljavale sa greškama. Isto su činili i slikari, ali sa jednom sitnom (i bitnom) razlikom: oni su bar mogli da sakriju svoje nespretno izvučene poteze četkicom. Tim primerom se povela i Beti – uzela je belu temperu, taman u nijansi istovetnoj hartiji na kojoj je kucala.

Pomešala je to sa vodom i spakovala u jednu praznu bočicu laka za nokte. Kada je isprobala svoj recept u kancelariji, bila je prilično zadovoljna. Doduše, koristila ga je krišom i jednom tankom četkicom za slikanje premazivala pogrešno kucana slova. Upalilo je – njen šef vrlo često ne bi ni primetio sporadične flekice na papiru.

Ali, ono što nije primetio šef, primetile su koleginice. Nakon što je jedna od njih zamolila Beti za malo tekućine za brisanje, pojavila se i druga. Pa treća, pa četvrta… Sve dok Beti nije shvatila da je sebi natovarila još jedan posao za vrat.

Danju je tipkala po pisaćoj mašini, noću je punila bočice belom temperom.

Onda joj je dostavljač kancelarijskog materijala dao ideju: zašto ne bi počela da prodaje te bočice?

Nije da zainteresovanih nije bilo – pre svega, sekretarica iz drugih firmi, koje su živele u Betinom komšiluku. Najpre je njih snabdevala korektorom, a onda je zatražila pomoć u školi koju je pohađao njen sin.

Bio je to nastavnik hemije, koji je dobro poznavao svojstva industrijskih polimera. Beti je sa njim radila na usavršavanju formule, jer od bele tempere do gotovog proizvoda ipak je duži put. A pošto je u Dalasu bilo sve više novih korisnica, bilo je vreme i da Beti podigne ulog.

Godine 1957. – a nakon putešestvija koje je već prevalila do Hjustona i San Antonija – Beti je naciljala kompaniju IBM. Bila je i prilično pametna u predstavljanju svoje formule: poslala je dva otkucana dokumenta, od kojih su na jednom slova bila razmazana starom gumicom za brisanje, a na drugom je greške ispravila usavršenim, belim korektorom. Njega je sada predstavila kao „Liquid Paper“, tajnu formulu za brisanje.

Iz ko zna kojih razloga, IBM je glatko odbio predlog za proizvodnju i prodaju. Ali, da nije bilo sekretaricâ koje su je i dalje vukle za rukav, Beti bi se teže izborila sa IBM-ovim „ne“. Jer, „Liquid Paper“, kako ga je nazvala, i te kako je imao kupce – a gde je potražnja, tu je i Beti da puni svoje bočice.

No, sada je imala i pomoć: njen sin, sa još nekoliko svojih prijatelja, pridružio se toj akciji pakovanja. Pošto je prodaja išla fino, Beti je mogla i da ih plaća po 1 dolar na sat. Malo po malo, nizali su se upiti za isporuku, a u jednom lokalnom časopisu, Betin proizvod je opisan kao „odgovor na molitvu svake sekretarice“.

Tada je čak i veliki IBM okrenuo ploču. Iako je inicijalno bio nezainteresovan, sada je i sâm tražio porudžbine Betinog korektora. Ali, iako je Beti sada imala i sopstvenu, „The Mistake Out“ kompaniju, profit je i dalje mestimično „štucao“.

Prilike su se promenile kada je u priču ušao Betin novi suprug. Robert Grejem je dolazio iz korporativnog sveta, bavio se prodajom smrznute hrane, te je njegovo ekspertsko iskustvo dalo vetar u leđa poduhvatu njegove supruge. Od skromnih 500 porudžbina nedeljno, prodaja se do 1964. godine udesetostručila.

Samo četiri godine kasnije, tržište je počelo da kipi od novopečenih proizvođača korektora. Do 1968. ih je bilo tri, a narednih godina se ta brojka popela na 30. Za to vreme, „The Mistake Out Company“ je otvorila fabrike u Belgiji i Kanadi, a Betina formula se izvozila u tridesetak zemalja sveta.

No, u jednoj stvari ni konkurencija nije mogla da nadmaši nekada skromnu sekretaricu. Njena kompanija je, osim proizvodnog pogona, na licu mesta imala biblioteku i dnevni boravak za decu zaposlenih roditelja. Imala je čak i prilaze prilagođene invalidskim kolicima, i to dve decenije pre no što je SAD sastavio Zakone o invaliditetu. Dakako, rasla je i suma na Betinom bankovnom računu – bila je daleko od samohrane majke koja je krpila kraj sa krajem.

Ali, Beti nije bila od onih žena koje su se razmahivale „zelembaćima“. Njena poslovna deviza je glasila: „Novac je kul, ali on ne može da reši sve probleme na svetu“. Naprotiv, za nju je novac bio alat, koji je iskoristila da osnuje dve fondacije za podršku ženama.

Avaj, ako su joj na poslovnom planu cvetale ruže, to se ne bi moglo reći za Betin privatni život. Do sredine 70-ih, njen drugi suprug, Robert Grejem, takođe je postao bivši. Nevolja je bila u tome što je Robert – nekada spreman da joj priskoči u pomoć – sada pokušavao da joj, narodski rečeno, podmetne nogu.

Imao je i sve načine da to uradi bez da trepne. Kako je i sam bio u upravnom odboru Betine kompanije, uspeo je da ubedi rukovodstvo da joj zabrane ulazak.

Nije se na tome zaustavio, već je pokušao i da izmeni Betinu originalnu formulu korektora. Formula je, inače, bila zaštićena, što je Beti omogućilo da sve vreme ostane konkurentna na tržištu. Ali, ako bi formula ostala bez zaštite (na šta je Robert Grejem i ciljao) Beti je mogla da izgubi prava i prihode od patenta.

Ruku na srce, nije joj to bio prvi put da se suočava sa (direktnim ili indirektnim) podmetanjem nogu – setite se, nije lako biti žena na jugu SAD sredinom prošlog veka. Beti se (iz)borila koliko je mogla, za početak, tako što je uspela da zadrži 49% udela u vlasništvu. Godinama kasnije, ukazala joj se i prilika da proda svoju kompaniju. Počev od 1980, novi vlasnik je bila korporacija „Gilette“, a na Betin račun se slilo 47,5 miliona dolara.

U još jednom pomalo ironičnom obrtu, Beti je preminula samo 6 meseci kasnije. Za njom je ostalo svedočanstvo o jednoj vrlo upornoj ženi, koja se odvažila na (naizgled) neizvodljivo – da jednom za svagda izbriše uporne, dosadne greške. Ako ne baš sve na svetu, a ono bar greške na papiru.